Дмитри Трењин: Време је за нуклеарно подсећање Запада

Стратешка стабилност обично се разуме као изостанак подстицаја за нуклеарно наоружану силу да покрене први масивни нуклеарни напад. Превасходно се сагледава у војно-техничким појмовима. Разлози због чега би се уопште могло размишљати о нападу обично се не узимају у обзир.

Идеја се појавила половином прошлог века, када је СССР остварио војно-стратешки паритет са САД и када је Хладни рат између њих ушао у „зрелу” фазу ограниченог сукобљавања и извесне предвидљивости. Решење проблема стратешке стабилности је тада виђено у сталном одржавању контаката између политичких лидера две суперсиле. Што је даље водило ка контроли наоружања и транспарентности састава њихових арсенала. Међутим, прва четвртина 21. века завршава се у условима који се много разликују од релативне међународне стабилности из 1970-их година 20. века.

Егзистенцијална претња

Американоцентрични свет, који је установљен након окончања Хладног рата, трпи снажне изазове а саме његове основе су очигледно уздрмане. Глобална хегемонија Вашингтона и положај Колективног запада као целине су ослабљени, док су економска, војна, научна и технолошка моћ и политички значај држава које нису део Запада – прво и надасве Кине, али такође и Индије – у порасту. Ово води ка опадању односа између САД и других центара моћи.

Две највеће нуклеарне силе – Русија и САД – су у стању полу-непосредног оружаног сукоба. Овај сукоб се званично у Русији сагледава као егзистенцијална претња. Таква ситуација је настала због неуспеха политике (геополитичко) стратешког одвраћања у подручјима где су присутни руски витални интереси.

Потребно је назначити да је главни разлог сукоба вашингтонско свесно одбацивање – које сада траје већ три деценије – јасних и отворено изречених безбедносних интереса Москве. Штавише, у украјинском рату, америчка војска и политичко вођство нису само артикулисали, већ су и јавно изразили да је циљ коришћења посредничких снага да се нанесе стратешки војни пораз Русији, упркос њеном нуклеарном статусу.

Ово је сложен задатак у којем се интегрише колективна економска, политичка, војна, војно-техничка, обавештајна и информациона моћ Запада са деловањем украјинских оружаних снага у непосредном сукобу против руске војске. Другим речима, САД покушавају да поразе Русију не само без прибегавања нуклеарном оружју, већ и без формалне укључености у непријатељства.

У овом контексту, објава пет нуклеарних сила 3. јануара 2022. године, да „нуклеарни рат не може бити вођен” и да у њему „не може бити победника” делује као превазиђени остатак прошлости. Рат преко посредника између нуклеарних сила је већ у току. Штавише, током овог сукоба пада све више и више ограничења, и у погледу оружаних система који се користе, и у погледу учешћа западних трупа, као и у погледу географских ограничења подручја на којима се води рат.

Активно одвраћање

Могуће је претварати се да опстаје извесна „стратешка стабилност”, али само уколико један од актера, попут САД, поставља задатак да нанесе стратешки пораз противнику користећи се клијентском државом и очекујући да се непријатељ неће усудити да употреби нуклеарно оружје. Стога, концепт стратешке стабилности у свом изворном облику – стварање и одржавање војно-техничких услова да би се спречио нагли масивни нуклеарни напад – своје значење у садашњим условима задржава само делимично.

Јачање нуклеарног одвраћања може бити решење истинског проблема обнове стратешке стабилности, која је озбиљно поремећена текућим и све снажнијим сукобом. За почетак, вредно би било изнова размислити о концепту одвраћања и, успутно, променити му име.

На пример, уместо о пасивном, морамо разговарати о активном облику [одвраћања]. Непријатељ не би смео да се осећа удобно, верујући да рат који води уз помоћ друге земље њега неће погодити ни на који начин. Другим речима, нужно је вратити страх у умове и срца противничких вођа. Важно је нагласити да се ради о корисном облику страха.

Такође се мора признати да су могућности пуких вербалних потеза у овој фази украјинског сукоба исцрпљене. Канали комуникације све до самог врха морају остати беспрекидно отворени, али најважније поруке у овој фази морају бити послате извођењем конкретних потеза:

• доктринарним изменама;
• војним вежбама на којима би се оне испитале;
• подводним и ваздухопловним патролирањем дуж обала потенцијалног непријатеља;
• упозоравањима на припреме за нуклеарна тестирања и самим тестирањем;
• наметањем зоне забране лета над деловима Црног мора, итд.

Суштина ових акција није само да се искаже одлучност и спремност да се користе доступна средства у заштити руских виталних интереса, већ – што је још важније – да се противник заустави и подстакне на озбиљан разговор.

Ескалациона лествица се овде не окончава. После војно-техничких корака могу да уследе потези на терену, на које је већ раније упозоравано: на пример, напади на ваздухопловне базе и логистичке центре на територији НАТО држава, и томе слично.

Нема потребе да се наставља даље. Једноставно морамо да разумемо и да помогнемо нашем непријатељу да разуме да стратешка стабилност у стварности – не у уском, техничком смислу овог појма – не може функционисати у условима оружаног сукоба између нуклеарних сила, чак и уколико је (за сада) природа тог сукоба посредничка.

Мало је вероватно да ће непријатељ брзо и лако прихватити ово стање ствари. За почетак, они ће морати да схвате које су наше позиције, и да отуда извуку одговарајуће закључке.

Време је да се почне са преиспитивањем појмовног апарата који користимо у сфери безбедносне стратегије. Говоримо о међународној безбедности, стратешкој стабилности, одвраћању, контроли наоружања, неширењу нуклеарног наоружања, итд.

Ови концепти настали су током развоја западне – превасходно америчке – политичке мисли и нашли су практичну примену у обликовању циљева америчке спољне политике. Покушали смо да прилагодимо њихову примену нашим потребама, али уз мешовити резултат.

Време је да се пођемо даље и развијемо наше сопствене концепте који одражавају позицију Русије у свету и њене потребе.

Дмитри Трењин је професор истраживач на Вишој економској школи и виши истраживач сарадник Инсттута за светску економију и међународне односе, као и члан Руског савета за међународне односе

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Насловна фотографија: Profimedia