ЂУРО КОЗАР: Лазански машта

Поводом текста „Рат у Суљагића сокаку”, од 18. јула

Колега Мирослав Лазански добро је упућен у геостратешка питања у свету и региону, али до текста „Рат у Суљагића сокаку” одиста нисам знао да има талента за писање ратних сценарија. Па он је на темељу једне исхитрене изјаве заменика министра одбране БиХ (не Федерације, јер ентитети немају таква министарства ни војске) Емира Суљагића већ предвидео да ће тенкови који не могу проходати – доспети све до Бањалуке!?

Ма какав рат, какви бакрачи, мој Лазански, кад и сам знаш – као и моја маленкост – да је то у БиХ, која има јединствене оружане снаге од 2006. године и присуство војске НАТО-а и Европске уније, напросто немогућа мисија.

У претходним текстовима Лазански је обично неке своје тврдње поткрепио аргументима – а овде се зачудо не позива ни на који извор. Зашто? Па, зато што их нема. За разлику од њега, ја живим у БиХ и недавно сам био у касарни „Адил Бешић” у Бихаћу и као војном аналитичару било ми је допуштено да разгледам њене просторе. Тамо заиста има пет-шест тенкова који су за старо гвожђе и само се чека новац да се они исеку и истопе у Зеници. Одакле Лазанском податак да су то тенкови који су у возном стању и приправни за неку ратну ситуацију, волео бих и ја да знам.

Аутор текста „Рат у Суљагића сокаку” уз остало наводи да се у Бихаћу налази и велико складиште муниције „Грабеж” и да је то права „Али-бабина пећина” с муницијом калибра од 5,56 милиметара за пушке, 100 и 125 милиметара за тенковске топове, до калибра 105, 122 и 155 милиметара за артиљерију и ракета од 107 милиметара за вишецевне ракетне бацаче. Како то Лазански све изброја кад у Бихаћу, а ни на подручју Федерације БиХ, већ више од 25 година није боравио. Неко је то пописао уместо њега, али и новинару „Политике” и његовом анонимном извору морам рећи да то није тачно.

У бихаћком насељу Грабеж постоји војно складиште, али не у пећини, а у њему је, како сам проверио, искључиво пешадијско наоружање које припада пешадијском батаљону и нема никаквих граната ни за тенкове, ни за топове. И ту има вишка муниције којој је истекао рок, али не знам све и да је исправна из којих би се оруђа у Бихаћу испаљивала и на кога.

И још једна нетачност: батаљон ОСБиХ у Бихаћу није састављен искључиво од војника и старешина Бошњака, премда су они тренутно у већини, али има и Хрвата, Срба и осталих. За информацију Мирославу Лазанском и његовом извору, још и ово: ниједна бригада, батаљон или дивизион у ОСБиХ нису једнонационални, о чему у Заједничком штабу ОСБиХ постоје егзактни подаци. То што су у некој од формација у већини Срби, Хрвати или Бошњаци последица је локације у којој је већински један од ова три конститутивна народа.

И да закључим, рата у Суљагића сокаку или неком другом делу Босне и Херцеговине неће бити, ма ко, шта и у ком контексту изјављивао. А ко воли да машта – том су сокаци уски.

Тагови: Ђуро Козар, Мирослав Лазански