ЂУРЂИЦА ДРАГАШ: Зашто живим како други хоће

Колико људи се усуђује да у овом времену, у цивилизацији која промовише сасвим другачије вредности, слуша само своје срце, свој унутрашњи доживљај среће? Колико људи је спремно да одбаци норме, привидни комфор и све оно што му се са стране намеће као тзв. нормално понашање? Сигурна сам да је мало оних који су толико храбри и самосвесни. Некако нам је свима лакше да се препустимо струји иако негде у дубини душе знамо да бисмо много срећнији били ако запливамо узводно.

Прочитах недавно текст који је писала извесна Светлана Казина. Ако је веровати једном нашем сајту који га је пренео, реч је о руској фотографкињи која већ две деценије живи далеко од урбане средине, на селу, у скромној кући.

Пише, дакле, Светлана да је живот, без удобности коју доноси град, изабрала свесно, следећи своје срце. Схватила је да је једноставан живот у природи чини истински срећном и каже да се ни у једном тренутку није покајала због своје одлуке.

И не заговара ова жена здрав живот, органску или веганску исхрану, бављење спортом и сл. Не, напротив! Каже да је познавала много људи који су тако живели, али их, нажалост, болест и прерана смрт нису мимоишле.

Она верује да је једини рецепт за добар и, што да не, дуг живот, срећа! Срећа коју постижете само уколико живите у складу са својим истинским жељама, у хармонији са сопственим бићем.

Дакле, у преводу, једите оно што вам „душа иште“, а не искључиво оно што носи ознаку „здраво“, живите тамо где се најбоље осећате без обзира да ли је то најрационалније и најудобније решење, дружите се само онолико колико вам и са ким одговара, немојте да вежбате уколико вас мрзи…Укратко, будите једино мерило властите среће!

Иако Светлана ни по чему није квалификована да даје савете и животне лекције, данима размишљам о овом тексту и како време одмиче, све више сам уверена да је потпуно у праву. И кад то кажем, никако не заговарам себичност и саможивост. Баш супротно!

Верујем да су људи који спознају себе, прихватају своје врлине и мане и живе онако како истински желе, способни да то исто признају другима. Некако сам сигурна у то да срећан човек не унесрећује људе око себе већ управо супротно. Чини и њих бољим и срећнијим.

Родитељи који су задовољни својим животом (какав год он био), тако васпитавају и своју децу. Такви родитељи не терају своје наследнике да уписују школе и факултете само зато што ће сутра имати добро плаћен посао. Не убеђују дете које воли музику, сликарство или уме добро да пише да од тога „нема леба“.

Ти родитељи ослушкују њихове жеље и уче их да пре свега буду добри људи. Срећа таквих породица не мери се новцем, аутомобилима, скупим путовањима и маркираном гардеробом. Мери се осмесима, радошћу и подршком у тешким временима.

Овај „пример“ из породице може да се преслика на сваки други део друштва, на сваки однос који током живота развијамо. Могли бисмо „правило среће“ применити на школу, пријатеље, посао, државу. Могли бисмо, али питам се колико заиста срећних људи (ако срећу дефинишемо попут Светлане) познајемо…

Колико људи се усуђује да у овом времену, у цивилизацији која промовише сасвим другачије вредности, слуша само своје срце, свој унутрашњи доживљај среће? Колико људи је спремно да одбаци норме, привидни комфор и све оно што му се са стране намеће као тзв.нормално понашање?

Сигурна сам да је мало оних који су толико храбри и самосвесни. Некако нам је свима лакше да се препустимо струји иако негде у дубини душе знамо да бисмо много срећнији били ако запливамо узводно.

И себе, нажалост, још увек сврставам у ову групу. Иако ми је, како године одмичу, све јасније како бих желела да живим, још немам довољно храбрости да послушам тај унутрашњи глас.

Притискају ме и даље обавезе, правила, страх од новог и другачијег, али понекад ме нешто, попут Светланиног искуства, продрма и отрезни. Схватим у тренутку да се понашам попут оног јунака из вица који кука што није добио на лутрији, а кад га питају да ли је икад уплатио тикет, одмахује главом.

Е па, док не уплатим мој „добитни“ тикет, реших да урадим макар један малецки корак. После посла, уместо „трчања“ до аутобуса који ће ме што пре одвести кући, прошетах на фебруарских плус 18 и почастих себе колачем. У поверењу, радило се о једној сласној и повеликој шампити!

Вероватно ми је „закључена јединица“ код оних што шећер доживљавају као једног од јахача апокалипсе, али мени је било лепо! А то је ваљда и најважније, зар не?!