Сада је и званично државни празник док се у Краљевини Југославији само обележавао као дан кад је склопљено примирје и тиме отворен пут коначном крају рата и потписивању Версајског мира крајем јуна 1919.године.

Неки историчари сматрају да, у држави која је ујединила победнике и оне који су били с друге стране, није било пожељно славити победнички пут српске војске па тако ни овај дан.

После Другог светског рата, Дан примирја избрисан је из календара важних догађаја и празника. Величале су се неке друге победе, људи и датуми, али, као и све остало на овим нашим просторима, и то се релативно брзо променило, распадом земље чије стварање је слављено!

Док су остале новонастале државе брзо заборављале заједничку и стварале своју историју, у Србији је годинама трајао вакуум. Химна „Хеј Словени“, чије је интонирање на стадионима изазивало бурне реакције и салве звиждука, отишла је у историју тек 2006. када је нова-стара химна „Боже правде“ постала један од симбола српске државности.

Више од 10 година после крвавог распада СФРЈ у Србији се, као државни празник, обележавао дан кад је 1943. године у Јајцу ударен темељ Титове Југославије. Иако је деловало збуњујуће и потпуно ирационално, тај празник је укинут тек 2002.

Србија је управо те године, коначно, као Дан своје државности установила Сретење. Нешто касније, уочи стогодишњице Великог рата, 2012. и Дан примирја постаје државни празник, а ове године су Србија и Република Српска 15. септембра први пут заједно обележиле Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

На тај дан, пре 102 године пробијен је Солунски фронт, а велики допринос успеху регуларне српске војске дало је и око 15 хиљада Срба из БиХ, Лике, Далмације, Војводине, као и из емиграције.

Чини се да су ствари коначно дошле на своје место јер се, уз ове датуме, обележава и 9. мај- Дан победе у Другом светском рату, као и 20.октобар – Дан ослобођења Београда.

Размишљајући ових дана о свим тим важним датумима, дајем себи право да, кроз лични пример, „проговорим“ о нашем односу према историји, нацији, празницима…

Расла сам, живела и образовала се у различитим уређењима и државама па ми се чини да, захваљујући том искуству, могу да пишем о тим, за нас увек осетљивим питањима.

Рођена сам у Хрватској, а тамо сам стицала и прва знања, завршила основну и пошла у средњу школу.

Расла сам у „мешовитој“ средини, али је та подела на Србе и Хрвате за мене дуго била тек нејасна мисао. Сећам се једног давног пописа становништва. Врзмајући се радознало око пописивача који нам је дошао у стан, чула сам да су, на питање о националности, моји родитељи одговорили да су Срби.

Била сам веома изненађена, а онда сам, покушавајући да сложим ствари у својој дечјој главици, донела једини могући закључак – ако смо ми Срби, а живимо у Хрватској, онда у Србији сигурно живе Хрвати. Смешим се носталгично и помало чезнем за временом у којем сам, дечје наивно, могла да донесем овакав закључак.

Школа није одмах решила моје дилеме, али је открила велику љубав према читању, писању и понајвише, према историји. Дословно сам „гутала“ све што смо учили на часовима, историјске читанке и уџбенике готово да сам знала напамет пошто сам их читала по 2-3 пута на распустима.

Све ми је било занимљиво – и праисторија, и стари Египат, Грчка, Римско царство, мрак Средњег века, крсташки ратови, турска освајања… Како сам расла, на ред је долазила и модерна историја – два светска рата и оно што се између њих дешавало.

Јасно је да смо Други светски рат опширно и темељно изучавали, учествовали на такмичењима – Тито, револуција, мир – и веровали да ништа не може да промени и пољуља чињенице, али ни митове који су стварани деценијама.

О Првом светском рату знали смо, међутим, много мање – основне чињенице, повод и узроке, распоред супротстављених сила, најзначајније битке, исход и последице.

Ипак, осим у уџбеницима, Велики рат „живео“ је у делима Мирослава Крлежа, обавезној лектири која је пажљиво изучавана. Сећам се тих мрачних прича, крви и гноја из Бараке Пет бе, ратних страхота и дилема кроз које су пролазили његови јунаци, аустроугарски војници словенске крви.

Сећам се и прича о кадерашима. Припадници тзв. Зеленог кадра били су „хрватски домобрани“, дезертери из аустроугарске војске који су се одметали, скривали по шумама и пљачкали богате трговце и сељаке. Ти модерни хајдуци задавали су главобољу полицији и властима годинама после рата, а били су инспирација бројним књижевним и филмским делима.

Јасно вам је из ових мојих сећања да Србије, масовних страдања, Албанске голготе и славних победа српске војске готово да и није било у нашим уџбеницима. Верујем да ни у самој Србији није било много другачије, али овде је Велики рат „живео“ кроз породичне приче које су се преносиле с колена на колено.

Тешко да је било породице која није чувала пожутеле слике предака са шајкачом, направљене пред полазак у рат. Мало је оних који међу породичним реликвијама нису скривали ордење које су из рата донели преживели или су га животом платили погинули.

Албанска споменица (чије ме је име дуго збуњивало) чувала се као највеће благо и, упркос свему, била је понос генерација које су расле у новој и сасвим другачијој држави.

О свему томе ја, као дете, готово ништа нисам знала.

Моја породица јесте носила печат рата, страдања и усташких злочина, али у нашим ормарима и сећањима није било Великог рата. Тек много касније сам сазнала да су моји преци ипак били његов део и да колонисти у Војводину нису стизали само у „осмој офанзиви“.

Сазнала сам да имам рођаке чији су прадедови били Солунски добровољци и којима је у знак захвалности додељена земља у Војводини. И данас живе у селу које, усред равнице, симболично носи име Велебит. Е баш то село била је једна од станица на нашем избегличком путу почетком деведесетих.

Све се променило тих година, па и колективна свест о прошлости, нацији, идеологији.

Ипак, ни ја, ни моја породица нисмо се тако брзо мењали. Нисмо одједном постали верници, велики Срби, мрзитељи Тита и његове Југославије… Нисмо то ни данас, али ипак смо полако откривали дуго и смишљено скриване чињенице, истине о личном и колективном страдању, неку „паралелну“ историју о којој смо знали мало или готово ништа.

Током студирања, али и касније, када сам почела да радим као новинар, и ја сам изнова учила историју. Иако сам знала да нисам крива ја већ систем, понекад ме је било срамота јер сам схватала да ми је много тога „промакло“ у основној и средњој школи.

Тешило ме је само то што нисам била једина. Сви смо, као друштво, „обнављали градиво“, учили и откривали властиту историју. Било је много лутања, заблуда, непотребних расправа и несхватљивог одуговлачења, али чини ми се да смо ипак коначно успели да нађемо меру.

Нисмо се одрекли наслеђа у борби против фашизма у Другом светском рату, али враћамо достојанство ратницима и жртвама из Првог светског рата.

Има још много посла на том путу, пуно учења, покајања и вере, али верујем да можемо, да ћемо, попут неких великих нација, оставити по страни поделе и одати заслужену почаст свима који су гинули за свој народ и слободу.

Нека ме критикује ко хоће, али за мене су сви они хероји, без обзира на то под чијом заставом и уз какве идеале су се борили. Слобода је била њихов циљ и ја сам им захвална!

Захвална сам и на томе што осећам припадност, што сам плакала на острву Видо иако нико мој није прегазио Албанију или оставио кости у Плавој гробници.

Поносна сам што припадам овом победничком народу и нико ми то више не може одузети. Зато, стављам Наталијину рамонду на ревер и честитам празник, и себи и вама!

Будите поносни јер имате много разлога за то!

Срећан нам Дан примирја!!!