ЂОРЂЕ БРУЈИЋ: О књизи коју нисам имао

(Научно и књижевно-научно стваралаштво Чедомира Вишњића)

 

Кратко питање на почетку – да ли сте икада чули да неко покушава да напише иоле озбиљнији текст о озбиљној књизи, а да притом књигу није ни видио, осим окер корица на интернет страницама. Ваљда су окер? Ко зна какве све боје интернет може да помијеша… Већина ће, вјероватно, помислити да је шала. Међутим… Дешава се, рећи ћете, да се у неким случајевима почетничког или аматерског стваралаштва, нарочито пјесништва, остваре и таква наумљења.

Промотер, оратор, или бесједник, неколико сати прије почетка промоције узме књигу, прелиста је, претрчи дијагонално по стиховим, и онда око оне мрве коју је видио преде причу од неколико минута. Не оптужујем, наравно, јер је човјек могао наићи на нешто што га је коснуло, и ето материјала… Не говорим, ни о томе да од таквог „приступа“ неко има користи, а већина, углавном, штете… Али иоле озбиљније, о озбиљној књизи? Нечувено! Или, боље речено, немогуће! Наравно, у праву смо. И ја се слажем! Да је на трпези поезија, па да уз то знате шта је писац раније писао, какав му је стил, па (…), хајде још и некако, али – није. Књига је, наиме, „чиста“ историографија! И за том чињеницом све пада у воду, џаба нам машта… Једино ако нећемо у окоричену књигу уводити интертекстуалне пасаже измишљених докумената… Наравно, оних које смо ми измислили. Другог начина немамо, јер је у њој већ веома конкретан артефакт, обиљежен свим елементима које захтјева научни апарат. И шта да се ради, нема помоћи од имагинације. Чињенице су неумољиве.

Но, није у овом покушају осврта у питању та једна књига. Има их више, барем још двије. У суштини повезане, да не кажемо сада већ у неким елементима и нераздвојиве…Да не дуљимо, или не дужимо… Говоримо о новој књизи Чедомира Вишњића „Двадесете“, поднасловљеној – „Књига прва, Пропали излет потпуковника Максимовића“. Уствари, не говоримо директно о њој, јер је, како рекосмо, нисмо ни видјели. Говоримо о неколико спецификума: Вишњићу као аутору, историчару; Вишњићу као наратору, приповједачу, есејисти; Вишњићу као једном од најбољих познавалаца српско-хрватских односа, барем с пречанске стране; чињеници да је упркос ранијем стваралаштву и темаско-мотивским блискостима, ово, колико знамо, прва његова књига која говори о Србима у Хрватској између два велика рата… И још понечему… Говори о људима, страховима, глади, страдањима, неразумијевањима…

Јасно је да се у овом тексту не прича о „Двадесетим“, него о другом временском периоду. У првом реду о оном од 1941. па барем до 1971. године. И још нешто, у његовом средишту није историографија, него есејистика и поетика, оно што на моменте, ваљда како би релаксирао читаоца, Вишњић користи у својим дјелима. Тако је у „Кордунашком процесу“, тако је и у „Патризанском љетовању“. Након „суве“ документаристичке, фактографске, политиколошке (…) подлошке, долази ред на причу. Ону свакодневну, људску. На живот, узмимо, Србина на Кордуну. И то је значајном броју читалаца „чудно“? Па у томе и јесте чар Вишњићевог стила. Човјек једноставно умије! Можемо ми да се „љутимо“ колико хоћемо упитани како је могуће да се објави, на примјер, цијели записник са суђења у Будачком, а онда, негдје тамо, књижевно, есејистички, разматра судбина једног од главних људи у том процесу, његов психолошки дуалитет. Како је могуће да се након онакве пресуде у том кордунашком селу, у наставку, или неколико страница даље казује о психологији јунака који је пресуђивао, да би му потом пресудили исти они у чије је име он дијелио правду… Па завршио на Голом отоку, па му одузете све војне и грађанске почасти, да би касније, негдје почетком овог вијека, умро као избјеглица у Србији.

Управо у тим причама, против којих се „многи буне“ лежи жар, али и ватра приче, у овом случају оне научне, која може бити подвргнута архивским сумњама, као и свака друга историографска истина. Када такву егзактну тему подгријете животом и покажете како је, на примјер, један политички концепт утицао на живот сељака у Брезовој глави, онда је многе ствари теже помјерити с мјеста, готово немогуће избацити из равнотеже.

Да ли је за живот, на примјер, српског сељака у Хрватској крив Прибићевић, Радић, Трумбић, Пашић, краљ Александар, или не знам ко све не, након уношења овакве врсте документаризма, животног палимпсеста, све може да изгледа другачије, па чак и да доведе под плаш сумње већ етаблиране истине.

Дакле, као што су у „Партизанском љетовању“, освијетљене многе до тада магловите чињенице везане за доба информбироа и српско-хрватских релација од 1945 – 1950. године, тако је и у „Кордунашком процесу“ Вишњић, као онај који прича кроз приповједне компоненте, уистину веома вјешто избјегао наречену сувопарност документаризма, истичући, ипак, у први план психолошке подвојености главних актера књиге.

Вјероватно је баш због тога и прича о „Двадесетим“ почела овако. Дакле, не зато што је нисам читао, јер заиста нисам, него баш због онога који прича, при чему правим оштру и јасну разлику између Вишњића као научника, историчара и Вишњића књижевника, есејисте и приповједача.

Његове књиге, не говорим о „Двадесетим“, мада имам неки осјећај да бих могао, не би биле то што јесу да не постоје та два Вишњића, који успјешно спајају пар наизглед неспојивих равни. Није ли онда оно међу корицама књига уствари ауторова фикција, макар, мјестимично, запитаће се, можда, неко неповјерљивији. Није, наравно! Јер оно што, и о чему, Вишњић приповиједа није измаштано, оно је такође документ, као и остали документи у књизи, само другачије изречен. Да будем баналан, њиме је, таквим изразом, аутор нама „пуким“ читаоцима „нацртао“ како је то о чему он говори научно, на бази чињеница, кутија и архивских бројева, „изгледало у пракси“. Да будемо још једноставнији, писац је говорећи о међуодносима код ондашњих политичких првака, у овим, назовимо их лирским екскурсима, описао шта је то значило за проста човјека у кућној заједници, која је још почетком прошлог вијека, макар у неком облику, постојала на подручјима, узмимо, Кордуна или Баније.

Чини ми се да је то и Вишњић негдје онако узгред поменуо. А можда се варам. У психологији се то, ваљда, зове криптомнезија. Народски речено – можда сам побркао.

Побркали или не побркали, потребно је још једном скренути пажњу макар на те двије елементарне истине, на два лика – у првом раду Вишњића као научника, и у другом – Вишњића као оног који приповиједа, да не кажемо књижевника или есејисту.

Књиге које ја успјех да видим без једног од њих двојице не би биле то што јесу.

И да још једном кажемо, понављање је мајка знања, Вишњић је без сумње један од најбољих познавалаца српско-хрватских односа, макар оних у двадесетом вијеку, а какав је причалац – о томе нећу да судим.

И у једном и другом „случају“ можемо сасвим поуздано да кажемо да је научно предан, а стилски веома пажљив и брижан.

На крају, не знајући да ли ме је ико ишта разумио, извињавам се и читаоцима и аутору, што сам покушао да пишем о књизи коју нисам имао, јер ми то, уистину, и није био циљ! Овај текст се проциједио без икаквих припрема, што би писци рекли – у даху, однекуд изнутра… Упркос најбољим намјерама, не може се баш све рећи, углавном оно најважније неким чудом ишчезне!