ЂОКО КЕСИЋ: Кустурица председник Србије?

Срби би могли да направе консензус око ове идеје Кустурицу за председника. Кустурица председник Србије? Зашто да не, то је вероватно јединаличност око које би Срби вероватно постигли консензуз да се прослављени филмски режисер усели у Председничку палате на Андрићевом венцу у Београду. Остало је још само то да Куста пристине? А, ако не пристаје, ваљало би га убедити да промени мишљење.

Вест о томе да би се Кустурица кандидовао за председника Србије пласирао је један портал и одмах је узбуркала духове, донела више наде и искру радости. Кустурица је то демантовао што је мислећу српску јавност вратило размишљању да у Србији још постоје људи из којих би вредело стати И на леп начин их убедити да се привате овог посла. Он каже да се неће кандидовати, а ако би га Срби замолили, покренули акцију спаса, Кустурица би, верујем, пристао. А треба нам човек који би у политици показао да има спаса за Србију.

Јер после толико опскурних лица и лицитација, од Јоргованке Табаковић, опет Томе, па Ивице Дачића, некаквог имагинарног заједничког кандидата опозиције и некаквог опет неименованог и обесхрабрујућег кандидата владајућег режима, која се у Србији тајно и јавно кандидују за будућег председника Србије, најзад се појавила сувисла И спасоносна идеја.

Емир Кустурица би могао помоћи да се Србија усправи, да се ишчупа из овог глиба, да се коначно склоне безличне политичке фигуре, апаратчици одређених опскурних кругова моћи, неспособних људи из сиве зоне без знања, звања и образовања, без ауторитета и било какве моћи.

Због чега је важна евентуална кандидатура Емира Кустурице и његова извесна победа? Због чега је она толико битна за Србију? Најпре Србији је потребан вођа с ауторитетом, личност која у свету има име и не малу популарност. Уосталом и уставна овлашћења предсеника Србије нису безначајна, а тек у области спољне политике, контаката, познанстава и отворених врата у важним светским престоницама… Србија једноставно вапи за вођом тог калибра.

Кустурица се у извесној мери дуго већ бави и политиком, кроз своје филмове, али и кроз јавни ангажман, а у последњ време и литературом у коју је ушао као успешан писац. Да ли ће се кандидовати, и да ли је чашу прелило одлука последњег Венецијанског фестивал који му није доделио Златног лава, наводно због његове блискости с председником Српске Милорадом Додиком…Уз његову евентуалну кандидатуру у Кругу двојке, у београдским доконим и опскурним политичким салонима, појавиће се приче о Немањи Кустурици, славни режисер је пришао православљу, појавиће се апсолутно непотребне приче о целој породици Кустурица. Јер пре тридесет и нешто година Емир је причао да су његови релативно касно прешли у ислам, али познато је да су Кустурице, првенствено Емиров отац, његовали у кући култ и дух православне вере која им је била ближа од свих других.

Уосталом, вера је и лични избор, ма ко шта о мислио о томе, то је непорециво. Али, вратимо се суштини приче зашто је Кустуричина евентуална кандидатура важна. Најпре он је и у свом стваралаштву, од филмова, књига прича, аутобиографске књиге и романа, па до Мећавника и Андрић града, он је на трагу који су велики уметници остављали у својим народима. Рецимо Лав Толстој, за кога су се Руси питали коо је богатији, он или неко од царева из породице Романових, на свом огромном грофовском имању укинуо је за своје мужике ропство много пре него је то декретом 1861. наредио цар Александар Други. Због тога га је је педесет година касније Лењин назвао “Огледалом совјетске револуције”.

Драматург и ненадмашни писац кратких прича Антон П. Чехов је од свога новца подизао у Русији школе. Био је такав ауторитет да је после његове серије репортажа о острву Сахалин на руском Далеком истоку, где је био затвор за политичке прогнанике и тешке криминалце. Руски цар наредио да се мења комплетан систем државне казнене политике. Или већ толико чувена прича о француском писцу Емилу Золи, који је у шпијунској “афери Драјфус” написао отворено писмо Французима, оптужујући Генералштаб за “један од најгорих правних злочина у историји”. Зола је тим писмом поделио Француску, добио је годину дана затвора, али је у Републику вратио демократију, поразио је бирократију и постао у то време највећа литерарна фигура Европе. Наиме Алфред Драјфус, капетан Француске војске, иначе Јеврејин, био је лажно оптужен за шпијунажу у корист Немачке. Генералшатб је знао да је прави кривац мајор Фердинад Естехази, али га је штитио, широм Француске почели су нереди и обрачуни с Јеврејима. Зола је стао томе на пут, вратио је Француску демократији.

Вредан је помена и чешки писац Вацлав Хавел. Био је најпре председник Чехословачке, а после пада Берлинског зида омогућио је миран разлаз Чешке и Словачке, постао је председник Чешке 1993. Истина у гроб је однео свој велики грех, потписао је петицију за бомбардовање Србије, а писци, глумци, интелектуалци из Београда први у Европи направили су петицију да се Хавел ослободи из затвора после Совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. Хавел је то “заборавио” а подсетио га је на његов грех српски позоришни редитељ Љубомир Муци Драшкић (режирао чувеног “Радована Трећег “) написао му је писмо. Кажу да је Хавел побелео од стида.

Кустурица је на трагу поменутих епских ликова, И баш због тога верујемо да му припада та мисија, која још није озваничена. Истина, Кустурица би у свом евентуалном председниковању морао да се склони од нескиривених емоција и руске љубави. Председнику је та љубав дозвољена, али не тако експлицитно. Постоји безброј других начина и вештина како се воли Србија. Кустурица те вештине поседује.

Србија јесте велика Тајна, али време јој је да се коначно опамети. У блиској прошлости Срби су показали непамет на задату тему. Сетимо се како су Срби у Раковици бацилли у прашину великог писца Борислава Пекића стављајући ореол победника на главу Војислава Шешеља. Какав пораз и колико плитке памети у бурним ратним временима. Ни Добрица Ћосић, кога су Срби пригрлили као “Оца нације” ништа боље није прошао. Њега су Срби 1993. отерали са функције предсеника Савезне Републике Југославије, више су волели Слободана Милошевића, иако је већ тада сваком писменом политичком бићу у Србији било јасно да нас Милошевић води у катастрофу.

Да ли је данас могуће да Кустурицу на председничким изборима победи Ивица Дачић, Томислав Николић или Борис Тадић? Тешко, нема шансе! А да ли би се Александар Вучић радовао тако снажној личности на позицији председника Србије? Можда, али требало би га питати, јер мало је вероватно да би Кустурица пристао да буде председнички кандидат ни позиције ни опозиције.

У сваком случају долазе много занимљива времена. Са Кустурицом било би нам лаше да их преживимо.

Тагови: Ђоко Кесић, Емир Кустурица