ЂАКОН БОЖИДАР ВАСИЉЕВИЋ: Усијане јерихонске главе
У покушају да се у „херменеутичком кључу“ изрази и одрази „аутографски“, у тексту „Црквено дно“ (https://teologija.net/crkveno-dno/) аутор излаже неколико ставова који теолошки и компаративно библистички не стоје. У настојању да контекстуално изложи библијске параболе и перикопе о Кајафи, Лазару и др. полемички, аутор се појмовно и суштински запетљава. Пре свега, поред имена у поменутом наслову, прецизно и суштински текст више не говори ништа осим о аутору, те одражава начин како он перципира Свето Писмо у духу sola scriptura манира. У контексту Clickbait ере коју већ дуго живимо, поједини опскурни сајтови, то је више него јасно, по тој матрици наслове уреде тако да треба да наведу читаоца да (њет)кликне и беспоговорно урони, у овом случају, у црквено дно. Нису усамљени случајеви код нас и у хришћанском свету, да образовани људи „окаче мантију о клин“. Сам Јасперс, који истина није био клирик, изјавио је да жали што је напустио цркву као лаик и да је требао остати њен грешник. Међутим, реткост је у хришћанском свету да они који су напустили цркву (а има скорашњих примера и у Грчкој цркви) теологију као науку подреде себи и умовању по реваншизму. Примери у престоном Београду су пуни таквих, те их нема потребе посебно истицати. Погибија 15 невиних људи, као беспреседанска трагедија коју је изазвала корупција и људско зло, није и не сме бити темељ теологије и (аполог)етике, уградње и кориштења сфере јавног простора као хране сопственој сујети. Како бисмо неке ставове из поменутог текста размотрили и не хотећи их до краја јавно изобличити, осврнућемо се овде на неке од њих „аутографски“.
Не постоји живи или почивши професор теологије ПБФ-а у Београду, а који је оставио дубљег трага у својој академској делатности, махом изворне, јелинске провенијенције и образовања, да би теолошку терминологију, par exellence са њеног извора, погрешно формулисао у жељи да се „аутографски“ изрази. Тако би неки од њих добрано, не штедећи речи, у овом случају фацијалним експресијама пропраћено изругивали на предавањима тзв. „херменеутику“ и остале апокоптичнe и неисправнe „кључевe“, јустиновски тачно их називајући: „кромпирологијом“. По речима Св. Јустина они се баве корицама Св. Писма, у духу горепоменутог састављања квази „херменеутичких“ пашквила. Црква (дословно црквена општина) је, подсетимо, писала и потврдила Свето Писмо као такво, а не неки „учени теолог“.
Христос по еванђелској фактографији и библијској науци, иако мањина у односима политичких позиција римске империје и јудаистичких фракција, никада није био политички и идеолошки део њих. Напротив! Једни су очекивали политичког Месију, други су у њему видели пророка или занесењака, а трећи данас сматрају да су њихове (теле)олошке идеје и тезе оправдане јер, у левичарском жаргону, Христос је револуционар савременог типа. Уколико би, евентуално, Исус и био део неког од тада постојећих система римске провинције Палестине и поступао супротно ономе што је био њихов циљ, као што је у целој својој мисији чинио будући: Пут, Истина и Живот, сигурно би већ смислили неку од изрека попут: Proditor prius oditur quam nocet (тј. издајник је омрзнут пре него науди). Другим речима, све што је уследило приликом Страдања већ би му раније следовало. Верујем у супротно, дакле, да је хипотетички и био део неке од народних струја и фракција, попут судија или пророка, сигурно би настојао да помогне своме народу, не саучествујући у издајничким тенденцијама, а свакако не да на крају сагледава искључиво личну корист.
Што се тиче „Лукиног корпуса“, код Св. апостола Луке имамо неколико примера по питању односа Христа и властодржаца. Ирода се није бојао назвати лисицом и одбити директне наредбе и претње. Међутим, пример Закхеја, који је био цариник и тиме део система, Христос посећује и долази у његов дом. Не само то већ „дође спасење“ Закхеју (тј. чист, невин, праведан) и целом његовом дому без изузетка. Све и да Закхеј историјски није посведочен, утолико нам Лука опет говори какав је Христов став и да ли се нужно дистанцирао од оних који другачије мисле (Лк 19, 1-10). Контекст приче о Закхеју јесте наставак добро познате параболе из претходне 18. главе, о Царинику и фарисеју, у којој фарисеј лицемерно оправдава себе ниподаштавајући другог. Опасан је образац понашања фарисеја и ниподаштавање другог, по самој параболи Еванђеља јер, гле, стремљење бићу постметафизичке реалности у ствари нису звона и прапорци или знање по себи, како нас учи ап. Павле него љубав и вера. У том „кључу“ истог новозаветног контекста, исте главе Еванђеља по Луки, која говори у свом другом делу (18, 35-43) о исцељењу слепога у Јерихону, Христос пре речи: „Вјера твоја спасла те је“, каже: „Прогледај!“ (Лк 18, 42).
Имамо Јерихонца кога Христос позива прво да прогледа, вером бивајући спасен, а затим га исцељује. Видимо минимум две неопходности које Исус кандидује да би човек био целовит/читав, исцељен: да прогледа (освести се, покаје) и да верује. То умногоме потпомаже актуелности Христовог позива свима, да прво крену од себе и свога духовног или материјалног слепила. За разлику од неолитских „јерихонских глава“ које су у својим кућним гробницама уместо очију имале шкољке и маске на лицу, данас дефилују усијане јерихонске главе clickbait, mainstream (и других опасних речи) сподобе простором јавне сфере. Христос даје стварни вид слепоме и афирмише чисту веру у Њега, а не фикцију и идиосинкразију. Христос се не уздржава да у тренуцима када свој живот предаје у руке Очеве, у руке Oнога који га је извео у јавност (εξηγήσω), дајући Себе за многе, да не баца лавовима оне за које се приноси. Зато је између осталог и назван Рави (Учитељ). Тако у одсудним тренуцима по свој живот, Спаситељ наређује апостолу Петру приликом хапшења да врати нож свој у корице јер: „Kul d-nasab ḥarbā, b-ḥarbā namut“ (тј. ко се мача лати од мача ће и погинути) (Мт 26, 52); док се нешто касније истовремено страдајући стара за свога ученика и своју мајку. Све те компоненте показују и доказују да је одговорност за заједницу претежнија од партикуларне полемике и узалудне критике. Мач оптужнице у случају Господа Исуса Христа била је злоупотреба истине Његових речи, а код појединих „учених“ квази филозофа и теолога данас мач је искључиво мржња и ниподаштавање неистомишљеника, на првом месту Српске Цркве по обрасцу и квасцу фарисејском.
„Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вјери.“ (2Тим 3, 7-8)
Ђ. Божидар Васиљевић
