ЂАКОН БОЖИДАР ВАСИЉЕВИЋ: Трагање за смислом у времену кризе

ЕСЕЈ

ТЕМА:

ПОЛИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА И СРПСКА ИСТОРИЈА:

Трагање за смислом у времену кризе

Теолог

Божидар Васиљевић

У историјским раздобљима постоје моменти који су од пресудног значаја за развој друштвене свести и будућности једног народа и политичке филозофије у целини (која је узгред од Хегела на овамо у теоретској кризи). Тада на површину савремених збивања из више разлога испливавају политичке и егзистенцијалне актуелности. У свему томе академска јавност и ангажована интелигенција је више него позвана да кроз свој рад сократовски допринесе расветљавању пута за проналазак решења. Неретко се чује латинска сентенца да је историја учитељица живота али можемо рећи да је она код нас папенов или босански лонац. Потребно је, дакле, ствари разјаснити. Без претензија да овај есеј то гросомодно пружи, ипак је неизоставно у оквиру академске делатности дати појашњења и осврте компаративно-лингвистичке и политиколошке природе.

У историји политичке филозофије или нпр. уџбеницима из историје или историје уметности, може се пронаћи обиман број радова који се баве тиме како се из деструкција рађао препород и из руина и развалина цивилизацијȃ просперитет. То је случај са персијском, јеладском, римском, отоманском и др. које су готово по правилу замењиване другим преобликованим светоназорима и приматима. По питању српске историографије обично се односи нпр. Срба и Албанаца или Срба и босанских муслимана – Бошњака вододелнички рачунају од 1371. и 1389. односно од 1974. и 1992. године. Међутим, далеко важније за разумевање српске државности и постојања српске државе као такве јесте много раније сведочанство односа Срба са другим народима. Франачка Фредегарова хроника  из 7. века говори најраније управо о томе. У њој видимо да се српска државност помиње у франачким сукобима. Нешто касније ће се оформити самосталне српске државе: Неретвљанска, Захумље, Травунија, Конавле, Диоклија (Дукља) и у позадини њих као аутономних српска држава, по сведочанствима Константина Порфирогенита. Хрватска историја са друге стране али доста касније броји своје најславније дане најширих граница од 11. века за време краља Петра Крешимира IV. Ова историјска парентеза је важна како би се знало да Срби нису „своји на своме“ од јуче и како се међународни и међунационални односи развијају вековима у више праваца с разлогом. Да би се разумеле све касније прилике и неприлике као и односи са другим народима у окружењу, ово је врло важно научити, од када заправо сеже испреплетеност и коегзистенција међуетничких релација, у том периоду под византијским врховним приматом, бугарским и редом.

У раздобљу савремене европске мисли краја двадесетог века и периода формиране постмодерне и постсекуларизма, етницитети и национални табори, које најбоље философски, социофеноменолошки и политички описује Ален Бадју у неколико својих књига (Свети Павле, Прави живот, Наша претња долази издалека – наше зло допире надалеко) другачија је концепција. Реликте великих империја хибридно унапређене, без задршке и пропуштених историјских шанси, наслеђују неоимперијални капиталистички франкештајни, које смо као народ могли осетити следујућом им силом на сопственој кожи. Ако се само кратко осврнемо на пример питања Босне и Херцеговине и периода рата од 1992-1995, који је референтна тачка односа и сукоба тадашњих мислимана и Срба, неће нам требати бољи пример и увиђај. Видимо да слика једне стране у сукобу има различите светоназоре етничког настанка, уз подршку различитих већ поменутих центара моћи. Тако у својој књизи: У долини између рата и мира, која je биографска али делом са ове дистанце и историјска, бивши мировни изасланик УН-а у Југославији Јасуши Акаши, са седиштем у Сарајеву (1993-1995), о својој мировној мисији и делатности у Босни и Херцеговини након Камбоџе, сведочи непристрасно да је много светских чинилаца било инволвирано у сукоб, који он карактерише и као међунационално неправедан, у неколико наврата лично спречавајући стране субверзивне делатности на штету српског народа у бившој републици Босни и Херцеговини, захваћеној ратним сукобом.

Као што се ниједан научни и друштвени сегмент појединачно не може критички тачно одредити и дефинисати сопстеном самодостатношћу, тако и по питању друштвено-политичких реалности „наших простора“ (тј. историографских и фактографских чињеница пре и реперкусија након распада бивше СФР Југославије) важно је истаћи поједине сегменте холистички. Тековине демократије какву смо (ваљда) покушали достићи су незамењиве али да ли је за то код нас постојало свести или само жеља да се преживи са сновима о демократији. „Гуске јесу гакањем спасиле Рим али то не значи да су требале владати Римом“[1].

Ипак су људи са политичких маргина, дисиденти, интелектуалци и радничка класа донели из различитих сфера интересовања, у први мах несвесно, промене једног ипак либерално јединственог обрасца социјалистичке самоуправе у Европи и свету. Дисиденти и други протагонисти промена постојали су пропорционално највише у Србији, наравно и у осталим бившим Републикама. Ипак, на неостварени вид либерализма и демократије, који су заступали и поједини бивши КПЈ функционери или активни политичари са маргина, указивао је између осталих Сарајлија са професорском катедром у Београду проф. др Никола Милошевић, који је заступао либералну агенду промена у Југославији. Никола Милошевић је разбијао мит дијалектичког материјализма, супротстављајући се неолиберализму у духу класичног либерализма. Зато је и био забрањен. Поред њега ту су и нешто другачији историософски и филозофски правци које је заступао проф. др Жарко Видовић, дисидент и логораш, Добрица Ћосић, затим каснији вођа протеста и председник демократа Драгољуб Мићуновић и др. Да би нам политичка мисао и процеси који су важни у нашој политичкој историји били јаснији, треба рећи да комунисти с краја осамдесетих сматрају да не треба да се оглуше о вољу радничке класе и грађана изражену на митинзима. Милошевић је рекао да ће воља народа, која је у усмеравати руководство Србије, а да високи функционери који нису спровели партијску политику о Косову треба да поднесу оставке. Опис једног доба неодољиве реминисценције на данашњицу.

Уколико се ограничимо само на декаду пре распада Југославије протести до 1988. и 1989. и они пре њих, само су след једног дужег низа са диференцијалним завршетком. Актери политичког живота, кружоци академика, професора, дисидената итд. са протестима и каснијом променом власти у Југославији суштински немају никакве везе. Протести и социјална незадовољства почињу због реалних животних проблема: недостатка личног дохотка, плата, социјалних давања, неједнакости и др. Национално обојени захтеви и табори већ у некој мери територијално формирани, најгрубље и уставо-правно речено 1974. изменама устава СФРЈ, који се често узима као историјска прекретница, ступају на сцену као плод деценијске антибирократске револуције. О територијалним кохезијама се може дискутовати као о процесу који је почео од АВНОЈ-а и раније, у оквиру савезних држава и аутономних покрајина „народа и народности“, који су живели одвећ административно подељени.

Са  друге стране „антибирократска револиција“ означава појам појаве која за последицу има плод симфоније црвене буржоазије старог руководства са Милошевићевим послушницима и новом политичком агендом у Србији. Аутономне покрајине, савезне државе, локалне самоуправе, однеће „победу“ над самоуправним социјализмом у врхушки и на локалу, која им је то са намером и политиком антибирократске револуције омогућила. Народ који се из различитих слојева и разлога побунио осамдесетих година, не само на АП Косову и Метохији, Црној Гори него и осталим деловима бивше земље, није у први мах кренуо од реализације националних тежњи и покрета већ ванинституционално тражећи своја социјална и грађанска права. Није се првенствено тражила верска слобода и национална симиларизација, идентифиација и афирмација унутар државе и међунардно, па затим правда и једнакост већ обрнуто. По питању Косова и Метохије као аутономне покрајине у саставу Србије, Албанци су имали  сва права која су коминтерски из врха државе пристизала. Ипак, није да није било спорадичних случајева који могу да рефлектују и обрнут принцип, као што је паљење Пећке патријаршије 1981. али и нереаговање милиције и ватрогасне службе, што опет потврђује тезу да албанска мањина никако није смела осетити угроженост, што је институционално увек потврђивано. Политичка ангажованост, слобода вероисповести, школство, језик и др. компоненте само су неке од потврда уступака које су албанску националну мањину у Јогославији чиниле једнакијима. Незадовољство српског народа није изостајало али то није ескалирало у форми ратних сукоба или већој побуни већинског становништва у Србији. Напротив, власт у Србији је то користила па је од исељеника са Косова и Метохије 3. септембра 1988. у Смедереву правила митинге од 60.000 људи и довозила их аутобусима, експлоатишући их у партијске сврхе. Милошевићев трик са доласком на КиМ и паролом: „Не сме нико да вас бије… Волим и ја вас“ итд. је покушај демонстрирања бриге за обичног човека и најниже слојеве друштва.

О примеру паљења и пожара пећаршије и сличним прогонима Борисав Ђорђевић спевао је крајем осамдесетих свој вид српског незадовољства стиховима: „Нећу да пустим ону жгадију да дође у Шумадију. Ако стигне до Шумадије цркао бих радије. Не треба мени она чаршија треба ми Пећка патријаршија. Зар српску круну и скиптар да узме неки Шиптар. Треба ми мала измена у презименима код Призрена и никада неће бити мира измеђе мене и Илира.“

Стихови говоре о томе да се национална дијастима веома артикулисана и уско одређена и без објаве рата, у узаврелим моментима краха самоуправног социјализма одражавала процесно, услед девалвације претходно репресивног државног система и идеологије антибирократске револуције на делу. Процес антибирократске револуције био је на своме концу партијски редефинисан и националистички злоупотребљен. Посреди није био потпуни отклон од националног идентита. Идентитетска, верска, национална уверења су тињала, расла и коегзистирала у свим овим процесима упоредо у људима.

Парадоксално али истинито након ратног краха милошевићевске квазисоцијалистичке и национал-квазидемократске идеологије, бива створена још јача колективна вапијућа народна жеђ за правдом. Данас зато опет и опет колективно доживљавамо као народ катарзу, за државни празник Сретење након 30 година, један историјски моментум где српска деца и студенти, уместо некадашњих пионирских штафета и црвених марама, као подсетник истој политичкој камарили која и даље влада, носе сретењски устав и тробојку, а уместо политичке жгадије срећу своју браћу, сестре и колеге у Крагујевцу најрадије. То нам говори о томе да се демократија није и не може остварити, како је морала одавно у свој својој ширини, са људима који чине све да остану на власти, па и по цену пропасти сопственог народа, а самим тим и других без трунке одговорности.

Када говоримо о осамдесетим, ново руководство након Титове смрти се уплашило за свој опстанак на власти. То је довело до формирања политичких феномена попут Милошевића. Млађу и средњу генерацију политичара, који су се прилагођавали ситуацији на терену. Сваки вид побуна посттитовске ере је пре Милошевића наилазило на испуњење захтева и благе одговоре на реакционизам и иредентизам (КиМ, БиХ, Словенија). Неделовање политичке, извршне и законодавне власти у том смислу довело је до пораста националних тежњи и кохезију природно егалитарног карактера националних група и административно укњиженог становништва као таквог. Када кажемо да се народ није питао или није овладао на крају крајева државом у целости, ту мислимо управо на перфидни и флуидни владајући политички апарат на више нивоа, на оно што се данас преобукло у хибридни капитализам, који је подилазио нарастајућој националној нетрпељивости и раздорима. То им је ишло у корист јер су пунили политичке рејтинге уз веома мало труда и тиме долазили до позиција економске и политичке моћи. Уз њих су пристигли остали покрети и појединци који су добили шансу и у владама „националног спаса“ и у „националном препороду“ видели прилику за лично политичко остварење, или у појединим случајевима етничко одређење и међународно признање на уштрб других.

У светлу антибирократске револуције и предратних догађаја (које је овакво одређење деобе историје добро дефинисао и усмено изложио један студент социологије у Сарајеву, као одредницу рачунања времена код нас на пре рата и после рата) много ће бити јасније ако се она одреде без пренебрегавања декаденције трансцеденталног. У том смислу није лоше споменути да су кризе у друштву и политици саставни део духовних криза. Филозофску тезу Сартрове химере којом се каже да можемо да се самоостварујемо без претходног смисла води у дубљу социјалну депримираност. Сартрова мисао о егзистенцијализму, посебно кроз став да „постојање претходи суштини“, пружа могућност за апсолутну слободу, али истовремено оставља простор за осећај празнине. Ако не постоји унапред одређен смисао који треба пронаћи, већ га сами морамо обликовати, та одговорност може деловати као тежак терет јер је у потпуности на нама. Тако је и по питању протеста и револуције у бившој Југославији. Ипак, празнина не мора бити само негативна. Она може представљати позив на стварање аутентичног живота. Сартр би можда рекао да је та празнина неодвојиви део искуства слободе, изазов који нас тера да преузмемо одговорност и сопственим делима изградимо смисао. Пример тога могу бити и актуелни студентски и грађански протести у Србији у којима ишчитавамо преузимање одговорности живота за наметнуте празнине и бесмисао.

На слободу нас у свом есеју о два концепта слободе, позитивној и негативној, опомиње и Исаија Берлин. Он сматра да „бити свој господар“ у оба облика слободе доноси неку принуду, било спољну, политичку било психолошку, страствену, унутрашњу. Слобода, правда и евдемонија нису дате, оне су у свим друштвеним концептима задате као освојиви али до краја неоствариви идеали, у чијој дискрепанцији између појма и остваривости треба пронаћи адекватне методе.

Српски народ не само од периода Владимира Јовановића (једног од првих либерала код нас и аутора политичког речника, који је први у историји српског народа дао своме сину име Слободан, а кћерки Правда) не тежи њој као и други народи од скора или од тог момента. Слобода је задата човеку као ксенофобичном бићу по природи. Адлер говори да сваки човек тежи да има моћ. Да би се ослободио ропства духа и етницитета, колективно и личносно човек потребује радикалне резове и отклоне од злоупотребе моћи и слободе. Напросто, то није само својствено политичарима већ свакоме, него и професорима или школованим дисидентима, интелектуалцима, генерално свима који прецењују своје знање које су стекли, а које је зрно песка у океану. Аристотел у Метафизици каже да човек жуди за знањем али оно припада у том духу Анаксимандровом појму ἄπειρον-безобалном начелу. Увек је недостатно и вечно могуће умножавати га. Тако је и са слободом. Никада нема краја знању, као што нема краја стицању слободе коју поседујемо али и која може да нас пороби и поседује. Утолико више су методе штампаних транспарената и десанти хеликоптером на Газиместан и Хиландар са ове дистанце „хегеловски раскол“, судари слободе и нужности, смисла и апсурда. Исто је и по питању организовања послушних маса и уцењених радника и глава. Опет су актуелни десанти на Хиландар али не и на Косово и Метохију („грдно и велико судилиште“) које је утихнуло. Иако је „први узрок“ митинга и родоначелник њихов Милошевић, данас исти методи не помажу да неко са Косова и Метохије макар у Младеновац аутобусом дође на „митинг“. Зато је ових дана важна егзистенцијална порука и нада устанка младих против неправде. За разлику од новосадских митинга и демонстрација чувене „јогурт револуције“ октобра 1987. актуелне потентне побуне које су опет, нажалост почеле трагично из Новог Сада, нису део антибирократске револуције и процеса кооптације са милошевићевским реликтима прошлости.

Историја иако може бити учитељица, видимо да може бити и папенов лонац. Може дуго и експресно да се кува читав један народ, патнамовски бивајући експериментализован. Никако дакле да се лиши начина постојања једне парадигме средњевековних мука, где се мученик везивао жив за умрлог, мртвог и хладног, да дугу ноћ проведе тако увезан. Ту је појашњење где нас све могу најбоље намере и активизам покренут из најневољнијих народних побуда, будући первертовани и преварени и предвођени онима који их воде у своју корист, уствари јесу они који су их створили и генерисали. Када се узме у обзир питање револуцијȃ, оне увек иду са питањем о национализму.

Апартчики и властодршци злоупотребљавају револуционарне и дубинске промене и отклоне од корупције, непотизма и деспотизма. Тим пре још више грабе огромну снагу, ширину и потенцијал национализма, као позитивне мере карактерног одраза и одгоја једног народа и појединца. Владика Николај Велимировић из групе истинских интелектуалаца у цркви, најбоље објашњава шта је то у овом контексту прави српски национализам:

„Шта је то српски национализам? То је рам, у коме је икона Христова. То је дом, у коме је Христос домаћин. То је брак, коме је Христос благословитељ. То је село и град, у коме је Христос начелник. То је држава, у којој је Христос цар. То је уметност, у којој је Христос чаробност. То је школа, у којој је Христос учитељ. То је Црква, у којој је Христос првосвештеник. То је борба, у којој је Христос војсковођа. То је страдање, у коме је Христос главни страдалник. То је мука, где се Христос мучи кроз невину децу. То је робовање, које је издржљиво само са Христом. То је устанак против неправде, са барјаком Христовим. То је победа са певањем: Христос воскресе! То је песма, која Христово Име слави. То је весеље, где Анђели Христови са људима играју. Шта је то српски национализам? То је ткиво историје српског народа, коме је основа Христос, а потка Свеци и Светитељке и јунаци и Мученици Христови. То је молитва до последње сузе и последње капи зноја. То је пост докле очи не постану два пута веће. То је жртвовање за Христа свега имања и себе сама. То је снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради. То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу, срећа у оба света, у име Христа Бога. Ево због чега је речено да је тешко бити Србин. А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам, у који они стављају другу слику коју им противници Христови гурну у руке.[2]

[1] Зоран Ђинђић

[2] Св. владика Николај Велимировић, Српски завет на размеђи светова , 174. стр.