ЂАКОН БОЖИДАР ВАСИЉЕВИЋ: Сети се човече

Ђакон Божидар Васиљевић

Словеначки auteur manque и хез-бин режисер Миран Зупанич снимио је 2022. документарац врло маштовитог карактера и наслова. Да би што папреније пласирао свој полуфим на СФФ-у, он се послужио поигравањем са историјом и осјетљивим ратним темама, бомбастично насловивши га: „Сарајево сафари“ (или Сарајево-лов на људе). У својој глави он је замислио да су, ваљда, у грађанском рату у БиХ постојали бедбојс – Срби, опскурни паравојници који су наплаћивали пуцање по невиним грађанима Сарајева и да су тиме ти Срби, будући виктимизована нација кроз историју, дочекали (моменат хегелијанског раскола) да свој комплекс излијече и добрано наплате. Наравно, служећи се полуистинама и исјеченим, пропагандним материјалима у сврху свог филма, Зупанич и њему слични користе тај материјал за своје дилетантске креатуре које нико ни не гледа.

На пример, ако бисмо ми измислили човјека који би се звао ʺ309ʺ, који би изјавио услед девастације једног народа да се његово културно, духовно и материјално стање и цјеловитост треба и мора заштити и њега прогласимо лудим злочинцем, онда свака и најмања сумња или неоправдан презир или осуда  неког појединца, у ма каквом контексту, може имати право на живот. Уколико бисмо, дакле, у горњем маниру истргнули нпр. Цезареве последње ријечи из контекста, док му се нож налазио у трбуху, онда би оне зазвучале као неки благи прекор дјетету које је ухваћено у несташлуку. Овако, оне су драматичне и утолико парадигма до данас за велеиздају. Ако бисмо тако поступили онда бисмо били и као Славој Жижек, који је здушно подржао свог сународника, отворено судећи и подржавајући сатирање Срба у Босни и Херцеговини. Ако бисмо те њихове конклузије такође преточили у примјере, онда би то дефинитивно био догађај из 1946. године. Наиме, у обиласку фрушкогорског манастира Хопово, у љето 1946. неколицина српских интелектуалаца је уочила разорен манастир. У њему су свједочили јединственом примјеру – интернираној крави. Наиме, у манастиру је постојала коза али су усташе забраниле да животиње пасу ван манастирске порте. Пошто је коза брстила ван порте, усташе су јој полимиле све четири ноге. Када је крава учинила исто, запријетили су четирима монахињама да уколико крава још једном буде ван порте и рушевина манастира, да ће јој учинити исто. Пошто без јединог извора хране нису могле да преживе, монахиње су краву морале „интернирати“ у собу која је једина била конзерваторски преуређена и сачувана од рушења. Тако је крава преживјела. Закључак (по аустријским коњушарима) би гласио: „Дабоме, то што су усташе интернирале краву није у реду јер је био присутан и томе свједочио и један страни представник удружења за заштиту животиња, али то што су кињили и злостављали четири слабашне и недужне хоповске монахиње, то је одвећ исправно.“ Такав би био по свој прилици њихов суд. Интернирати краву – скандалозно; што више презирати Србе – свијет ће бити боље мјесто.

Шиштећа раткапна и хез-бин режисер су прохујало са вихором али се код нас дешавају ситуације да се континуирано перпетуира и рециклира мишљење полусвијета разних сфера, како би се жељело од овог животног и географског подручја у пресудним и озбиљним процесима направити брисани простор. Несумњиво да су такви навикли и постали у својим лажима велики махери. Они се држе идеје  „ein großer Verbraucher“ или великог потрошача. То подразумијева јединствен историјски глобални контекст. У времену иза нас друге половице 20. вијека постојали су људи на власти који су оваквим феноменима дали простора за школовање, рад, запослење и каријеру. По принципу идеје великог потрошача ови феномени су схватили да уколико је неко велики потрошач у једном окружењу, па биће ваљда и за оне који га окружују. Тако је размишљала врхушка потекла из маса одрођена од њих. Такве климе и људи су налазили простора да узму маха и завладају сферама живота држава и нација. Како би одушевљеним ријечником ра́дих ханџараца рекли: „Ето нама Хитлера, биће нама химбера.“ Накнадне мудрости пуна су гробља. Ваљало је бити мудар на вријеме. Своје „прелетачење“ или прелетање са једне идеолошке стране на другу, у озбиљним историјским фазама, донедавно се називало квислинштво. Данас је то револуционарна постистина које сви треба да се држимо као пијан плота. Људске слабости, међутим, рађају особине које никада наука није могла априорно доказати али које би можда интуиција могла наслутити, а то је када ће неко постати издајник, лопов или нешто слично. С тога у овим временима када смо очевици радикалних друштвених тенденција треба бити мудар. У тим ситуацијама многи испливају да што прије улове за себе оно што ваља у будућности капитализовати. Шиштећа раткапна је дао свој критички суд о Србији али је претходно рекао за словеначке колеге којима предаје да не може да их смисли и да му се не јављају када га сретну. По чему би се однос ка некоме из Словеније разликовао од односа према било коме другом на овом свијету? Просто, неки имају слуха кад треба да се откаче од гуме и зашиште не би ли их засигурно опазили.