Ђакон Божидар М. Васиљевић: Нови-стари напади на Патријарха

Патријарх српски г. Порфирије

„Институционални аспект еклисиологије је у чињеници онога што је Св. Максим Исповедник назвао Истином. Она мора да буде потврђена од стране институције која се зове Синод=Сабор. Дакле, његова сопствена истина морала је бити потврђена и потврђена је од стране VI Васељенског сабора, иначе би била само индивидуално мишљење. Тако да су Синоди=Сабори суштински део еклисиологије и рекао бих незамењив елемент у ономе што називамо Истином. Оно што желим да кажем једноставно, не треба да говоримо о Истини као обестеловљеној од институције Сабора. То није Предање Цркве! Истина као идеја које се сви држе као ми данас, називајући све одреда јеретицима, без питања да ли Црква преко Сабора заиста проглашава нешто јеретичко или не, представља веома опасан пут и то је један од разлога зашто је Православље у хаосу каквом јесте. Узгред, није евхаристијска еклисиологија одговорна за ову збрку већ чињеница да ми не можемо и нисмо из ове еклисиологије извукли институционалне последице које она подразумева. Да јесмо, данас не би било овог хаоса и то нам је данас веома потребно како бисмо избегли овај неред.“
(Митрополит пергамски Јован, ПБФ Београд, октобар 2012. одговор и коментар професору Андреју Лауту.)
„Онда ти ја и Божа и она четворица горе речена сместа одемо у монастир Вољавчу, где само нађемо ватре и један арар брашна кукурузна калуђерскога. Монастир сиромашан, ћелије малене и ниске. Велике рудничке планине до манастира притисле, и једва човек с коњем дође а кола никако.
Чуше околни људи за синод и навалише као на светињу , тужити се и питати које зашто.“
(Из мемоара проте Матеје Ненадовића)
Сабор Владе догодио се у конаку манастира Вољавче 1805. године. Председавала је прва Влада тек ослобођене Србије, под председавањем проте Матеје Ненадовића. У својим мемоарима је записао: „Нађемо једног сељака те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе, наместимо једну собицу, простремо једну мараму на астал, метнемо Свето Јеванђеље и манастирски Крст и око тога чинимо заседаније.“
Да је српски народ упознат са искуством Заједнице светих=Синода=Сабора не морамо уопште ићи премного у историју или ван Србије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у свој својој пуноћи је Свјатјејшем Патријарху нашем Порфирију рекао: АКСИОС! То векови неће и не могу избрисати. Тако векови неће и не могу избрисати грех оних који мимо Цркве и мимо Сабора кукавички узвикују супротно. Не можете рећи Патријарху да је „недостојан“ у нарученим текстовима преко портала и сматрати се мерилом и априорно меродавном, пресветом истином.
Постоје фазе у људском животу које проузрокују последице које се морају дефинисати какве јесу. Грех је, како су нама студентима пренели свештени професори нашег богословског Училишта, историјска чињеница и она се не брише. Истинско покајање јесте оно које једино чини да бивају предупређене последице тог конкретног греха. Занимљиво је да у периоду када је Христово Васкрсење, као у некој ковачници душе, све добија свој јасан лик. Једни светле сазнавајући изнова неизрециву силу Васкрсења Христовог и због чега је Бог све створио. Други, као из приче Св. старца Пајсија о пчелама и мухама попут муха проналазе и жуде за нечистоћом, коју поред све лепоте и цветова непогрешиво налазе и држе је се. Једно од одлика тих карактера је и упоређивање са ранијим периодима и упорно враћање на погрешна њихова тумачења.
Уместо тога треба се у овој недељи Антипасхе молити речима Цветног Триода: „Данас се сва твар радује јер Христос васкрсе и заплени ад. О, божественог, о пренежног, о најслађег Твојега гласа, са нама си нелажно обећао да будеш до краја света Христе. Кога ми, верни, имајући као потврду наше наде – радујемо се“; али и подсетити на неке лепе примере и позитивне карактере. Господ је српском народу и српској Цркви истински дао много таквих. Почивши старац јеромонах Митрофан (Ристивојевић), велики духовник и сабрат манастира Преображења овчарског, добро је познавао патријарха Германа од раније. На самрти је са своје скромне келијне постеље 1977. г. рекао: „да остане записано“, да је патријарх Герман био и остао исправан и православан, те да је било ко други изабран уместо њега не би био тако добар и мудар као он.
Патријарх српски г. Порфирије састао се са патријархом руским г. Кирилом и председником Русије Владимиром Путином 22. априла 2025. г. Након тога су уследили поменути напади. Случајно или не истог датума 22. априла на Велику среду 1992. г. ненаоружане су нас напали на Илиџи-Сарајеву мучки са свих страна. Након тога уследиће континуирани напади али до краја рата Илиџа није пала у руке непријатељу. Мањи али не и бенигнији медијски напади уследили су касније и на патријарха српског Павла.
Еванђеље и Крст су вјерују и данашње Србије и српског народа до коначног Воскресенија. Нападају нас у Страсној и Светлој седмици јер смо Христови. Једни непријатељи да нас физички униште и истребе, други да нас међусобно заваде и разбију јединство, слогу, заједништво и саборност. Истинити Бог и истинита вера је наша снага и одбрана, наше спасење. На крају, да је све тако доказ је што као малобројан православни народ непоколебиво стојимо и постојимо прослављајући Васкрслог Господа