Ђакон Божидар М. Васиљевић: ИЗБОРИ 2025

Ђакон Божидар Васиљевић

Истински ме обрадовала вест да напокон, након небивалих полугодишњих насилних опструкција, наставља са радом мој Православни богословски факултет у Београду. Благословом и напорима духовног покровитеља и професора нашег факултета, Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, можемо да се посветимо раду и залагању у Винограду Господњем. Ми који памтимо борбу да се, осим ПБФ-а у Београду, оснује и почне у поратном времену са радом богословија и факултет у Фочи, знамо зашто је то важно. Црквена просвета и њене образовне институције воде страшну битку и борбу да опстану свих ових деценија. Такође, није се борио за то само један човек или онај коме по преимућству припадају заслуге, него вредни и марљиви појединци српског, православног клира и народа који су прошли све голготе да имамо поменуте институције. Зато смо као Срби и Светосавци осетљиви и рањиви на ове теме јер нас ране рода боле али и радосни у крајњој мери.

Када је 1952. од стране антирелигиозне власти „ликвидиран“ са Универзитета ПБФ у Београду, он није стао са радом. Стао је када је Југославија и Србија пролазила периоде светских ратова, као пар изузетака. Међутим, наш факултет никад није стао са радом у историји због хира неколицине студената и прекидом наставе захваљујући „блокадерима“(?!) О, Господе мој! Коме треба сада да честитамо на томе? Узалудно је користити поштапалице и методе: „А како је било у наше време“ и тсл. У овом случају ради се о ликвидацији слободе, разума, ликвидацији свих факултета и ликвидацији самог Универзитета у њему самом. Понајвише, с обзиром да наш факултет живи и дише литургијски и молитвено, ми треба да будемо забринути у каквом је стању наш млади кадар будућности и да ли је горушичино зрно вере и духовности остало икако у њему. Тиме не бринемо само за једну генерацију или десетине будућих пастира и теолога у народу, тиме се бринемо колико ће погубнији и рањивији него пре бити наш народ у целини. Какво је стање духовне хигијене, не само студената, него њихових родитеља и старатеља широм наше отаџбине. Да ли је у полугодишњем лутању кроз пустињу нашла своју „обећану земљу“ младост у Србији на литургијском сабрању и молитви или у страху, неизвесности и и бесмислу? Улицама престонице се чују дијалози старијих: „Ма не знају ни они шта хоће“, а младих: „Шта ћемо после овога, да ли може све стати у јун?“ Наши страхови и надања су другачија али утолико пре оправданија јер се тичу духовног стања нације.

Наш српски православни народ је своје националне и рационалне идеје и планове излагао и усвајао не увек али веома често консензусима, изборима, парламентарним дијалогом и владавином оних које народ бира и жели. Живимо период српске историје када душмани ликују због нашег јада о којем смо се забавили. Сувишно је говорити да је кроз историју, не само наш теолошки факултет већ наша Црква прошла сваки период српске голготе стојећи на бранику народа и отечества. Коме она као таква треба да се правда или објашњава своју улогу и постојање, било јавно било институционално? Да не би због секуларизма морала то да чини или џендеризма или можда woke културе и покретȃ? У тренуцима када је свака од норми, закона, узуса и правила срушена и обесмишљена у Србији, треба је ли да се објашњавамо са онима који ни сами не знају ко су? Онда дође час и тренутак када бесмисао и ароганција досегне кулминацију своје бескарактерности и бесциљности, па се сва анархија и безвлашће таквих сруши и забашури новим „захтевом“. Овај пут – избори! Наш би народ просто-напросто рекао: „Сетила се баба куђеље уочи свете неђеље.“ Апсурд. Ко бира и захтева и у чије име то чини, поред пленумске памети, да након вишемесечних удара на народну слободу и свест, на аутономију Универзитета и слободу сваког појединачног факултета, тражи надаље оно што није у његовој власти? Било би лепо видети макар написмено извињење студентима који су се преписивали у Републику Српску и друге државе на факултете, еда би својој породици и родитељима и себи самима осигурали несметане студије и наставак живота. Ко може да прети сакривен иза универзитетских (али и министарских) канцеларија и фотеља да не може да се има другачији став и слобода изражавања и изјашњавања? Напустите овај брод и не дирајте нам народ и државу. Само Србин зна како је то бити сит глади. Не само глади него рата, немира, расељеништва и избеглиштва. Ми смо се определили за Христа пре хиљаду година и некрсту рекли да је вишак. Господара коме служимо смо изабрали и оног другога мрзимо, по речи Светога Писма (Мт 6, 24).

У томе је суштина и да: „Ми чекамо Христа, а не боље време.“