„Црвена империја“, једна од највећих у историји света, нестала је после петоминутног обраћања Михаила Сергејевича Горбачова, њеног последњег председника, 25. децембра увече 1991. године на државној телевизији. Тог тренутка са највишег торња Кремља скинута је совјетска црвена застава са српом и чекићем, а на њено место подигнута је руска тробојка.

Нестанак Совјетског Савеза са светске политичке мапе, по тежини и значају, многи историчари поредили су са Октобарском револуцијом 1917. која је преобликовала профил планете. Одмах сутрадан после тог 25. децембра 1991. године уследила су планетарна турбулентна времена, која трају и данас – 30 година након нестанка „Црвене империје“ од чије моћи је дрхтало пола планете.

СССР је био највећа држава на свету. Покривала је простор више од 22 милиона квадратних километара. Чиниле су га 15 совјетских социјалистичких република. Већи део своје историје био је под централизованом чврстом руком КП СССР-а.

Службени језик био је руски. Али у СССР-у се говорило више од 200 других језика и дијалеката, међу становништвом од око 290 милиона. Заузимао је простор од граница Југославије и Румуније, Аустрије, Мађарске и Чехословачке, те Берлинског зида који је делио две Немачке – до Курилских острва у Јапанском мору. На северу границе су чинили Северно море и Северни пол.

Многи историчари тврдили су да је моћ „Црвене империје“ без преседана у историји. Поседовали су најмоћнију армију, пространство, руску зиму у којој су сви велики освајачи поломили зубе. Зар нису крајње хладнокрвно и стратешки дрско у Кубанској кризи, у Заливу свиња 1962. на Кубу допремили нуклеарне ракете. Баш на кућни праг САД… Па који шок су доживеле не само безбедносне службе САД, него и цела њихова јавност, кад је саопштено да су руске дипломате у Вашингтон и Њујорк унеле мини нуклеарне бомбе величине тениске лопте? Па још тих година је лидер СССР-а Никита Хрушчов за говорницом УН скинуо ципелу и њом лупио о сто изговарајући речи: „Ова ципела ће згазити свет!“

Све је нестало у једном трену.

„Црвена империја“ је поседовала, то нико не спори, најмоћнију војску и најбољу обавештајну службу на свету. Због тога, многи светски аналитичари и данас се питају – зашто се та велика држава распала? Јер земља је имала моћну војску и службу, зар те две важне државне полуге нису могле да иницирају и обезбеде нужне економске и друштвене реформе, које су наводно урушиле империју изнутра? Ова тема је и даље предмет истраживања.

Али, подсетимо шта је рекао Михаил Сергејевич Горбачов, последњи председник СССР-а, у свом обраћању бившим грађанима бивше империје те вечери 25. децембра 1991.

Горбачов је посредством државне телевизије саопштио да „као резултат нове ситуације настале стварањем Заједнице независних држава“ он обуставља своју активност на положају председника СССР-а.

„Подносим оставку на место председника СССР-а. Залагао сам се за опстанак Савеза, али је преовладала идеја разбијања. Имали смо свега у изобиљу – земље, нафте и гаса, других природних ресурса… Међутим, живели смо горе од других. Разлог је очигледан – земљу су гушили окови бирократског командног система. Стари систем распао се пре него што је нови почео да функционише.“

Биле су то последње званичне речи последњег председника СССР-а.

Заправо, скидање црвене заставе Црвеног октобра са српом и чекићем са Кремља 25. децембра 1991. године више је био формалан чин. Судбина Совјетског Савеза запечаћена је 8. децембра исте године.

Тог дана тадашњи лидери Русије, Белорусије и Украјине – Борис Јељцин, Станислав Шукевич и Леонид Кравчук – потписали су споразум који је означио да „СССР као геополитичка реалност више не постоји“, док је у исто време дошло до стварања Заједнице независних држава. Споразум је потписан у месту Вискули, на подручју Бјеловешке шуме у Белорусији, уз границу са Пољском, у ловачкој резиденцији бившег совјетског лидера Никите Хрушчова.

Тројица лидера су тако запечатили судбину државе потписујући поменути споразум, упркос вољи народа изреченој на референдуму у марту 1991. године, на којем је 75 одсто житеља СССР-а гласало за очување Савеза. Међутим, за већину грађана у земљи потписивање споразума прошло је готово неприметно. Али тиме се завршила једна велика епоха и започела друга.

Славенко Терзић, историчар и академик, свој готово укупан истраживачки век посветио је изучавању Русије, не спори да се постојећи економско-друштвени анахрони систем совјетске државе урушио сам од себе. Он за Експрес каже да ће се потпуни узроци распада СССР-а тек изучавати, а посебно наглашава одређене сличности између распада Југославије и СССР-а.

„У покушају да се одгонетну и објасне стварни и дубински разлози распада једне такве империје као што је био СССР сваки озбиљан истраживач се налази пред изузетно сложеним историјским проблемом, и то проблемом дугог трајања. Без увида у архиве западних земаља и њихових специјалних служби, као и пуног увида у архиве СССР-а и данас Русије, није могуће дати сасвим поуздан научни одговор на ово питање. Свакако да су узроци унутрашњи и спољни.

Председник Руске Федерације В. В. Путин је више пута истакао да је распад СССР-а геополитичка катастрофа светских размера. Он није улазио дубље у узроке тог распада, али је пре пет година изнео став да је вођа бољшевика Лењин при оснивању СССР-а 1922. године поставио мину продуженог дејства која је коначно експлодирала у периоду 1985–1991. године. Читајући ову изјаву мени се том приликом наметнуло поређење да је то исто учинио Ј. Б. Тито 1943-1945. године која је водила дезинтеграцији уместо интеграцији југословенског друштва.

У руској историографији и јавним расправама у последње време се често иде трагом поменутог Путиновог става о Лењину и мини продуженог дејства. Сматра се да је Лењинов план о решавању националног питања у Русији изнет у Декларацији права народа Русије предвиђао пуну државну и међународну самосталност свих националних ентитета у историјским оквирима Русије с правом одвајања од Москве.

Идејна основа те такве политике крила се у тежњи за уништењем не само Руске империје него и руског народа као основне социјално-економске базе Русије. Тако се и могло десити да се под видом непрекидне борбе против ’великоруског шовинизма’ афирмишу многи регионални идентитети у оквирима руског народа производећи од њих нове нације (зар се исто није десило и на југословенском простору под видом борбе против ’великосрпског хегемонизма’?).

Таква национална политика је објективно водила слабљењу унутрашње кохезије совјетског друштва, јачајући разне видове дезинтеграционих токова под видом борбе за националну афирмацију. Тек треба истраживати улогу спољних фактора у овим процесима који су несумњиво упорно и софистицирано радили на томе.

Недавно је саопштено да је још 1922. године на нивоу СССР-а био формиран Савезно-републички дотациони фонд у који је РСФСР од 1940. године (укључујући и балтичке републике) уплаћивала годишње 40 милијарди рубаља. Према неким прорачунима, РСФСР је у тај фонд уплатила 76,5 милијарди долара. Помоћ је нарочито усмеравана према Украјини, републикама Средње Азије и простору Закавказја. Стаљин је донекле амортизовао главне ударе Лењинове националне политике према ’великоруском шовинизму’, али је Хрушчов наставио тај пут.“

Господин Терзић упућује на револуционарну заблуду КП СССР-а и каже да „значајну улогу у распаду СССР-а имала је и званична стерилна идеологија стварања „совјетског човека“ заснована добрим делом на отуђености и рутинском раду партијске и административно-научне номенклатуре које нису обраћале много пажње на реални социјални и економски живот људи.

Без истраживања механизма избора кадрова, унутрашњих политичких борби на први поглед монолитног партијског естаблишмента није могуће одговорити на питање како се могло дешавати да на чело једне такве велике империје долазе често готово ’случајни људи’. У земљи која има толико много даровитих научника и образованих и способних људи на чело државе су долазиле личности које нису биле кадре да управљају тим великим државним бродом!“

Академик Терзић објављује занимљиво сазнање о телефонском разговору Бориса Јељцина и Џорџа Буша: „Звучи готово невероватно пре извесног времена објављен телефонски разговор председника Јељцина са председником Бушом којим га обавештава са лица места из Беловешке Пушће, 8. децембра 1991. године, да су се он, Кравчук и Шушкевич договорили да учине крај СССР-у. То су готово невероватне ствари!

Сећамо се да је Збигњев Бжежински више пута говорио да ће Русија бити ’нормална држава’ кад се врати у границе пре Петра Великог, значи пре краја 17. века. Није, дакле, спорно да су многи желели распад СССР-а, а наравно и данас Руске Федерације, али кључно је питање како томе није стала на пут руска политичка елита и руски државотворни кругови јер распад СССР-а је распад историјске Русије.

На недавно одржаном округлом столу у Фонду историјске перспективе у Москви један од учесника, др Владимир Дмитрјевич Кузначевски закључио је да је ’СССР од самог почетка био вештачка политичка творевина која је била осуђена на нестанак – због Лењинове политике на којој је ова државна творевина била заснована’. Звучи донекле поједностављено – али свакако упућује на дубља и свеобухватна научна истраживања.

Распад СССР-а створио је огроман геополитички вакуум у који су ’улетели’ спољни играчи и претворили добар део простора историјске Русије у територије са којих се покушава постепено али упорно ’дављење’ Русије“, закључује историчар Славенко Терзић.

Доктор Слободан Самарџић, професор на Факултету политичких наука у Београду, распад СССР-а види као „урушавање унутрашњег система који није био добар“.

„Систем је био начет разним слабостима ауторитарним вођством и управљањем, и он није могао да опстане дуже под притиском догађаја. У свету се увек догађају разне ствари и ти односи се не могу предвидети. Они су били такви да су припомогли распаду Совјетског Савеза и то са стране западног блока који је био под кишобраном НАТО-а. То је нека дијагноза. Последице су јако велике. Тај биполарни свет није био правичан. Он је подразумевао доминацију, хегемонију две силе, али је ипак одржавао неки систем равнотеже двеју сила. Значи, имали су неку врсту правила игре, зато што су се међусобно ограничавали.

Када је пало једно крило те равнотеже, просто се осетио недостатак контратеже. Овај други који је опстао, он се ширио у виду новог светског поретка, који је Буш старији већ 90. године дефинисао. Дакле, он се ширио са једном перспективом да обухвати цео свет, да смањи утицај држава или да га поништи у страним односима и да створи универзалну светску империју. И то је била пракса десет година док опет неке друге равнотеже нису наступиле као што је кинеска у економском погледу и руска у војном управо у овој деценији 20. века.

То је било изразито неизвесно време, можда најгоре у историји: нисмо имали алтернативу. Они су прогласили крај историје.

Срећна околност за човечанство да се глобална равнотежа вратила са економским успоном Кине и војним јачањем Русије. Јер у време блоковске поделе света постојао је неки простор за ’дисање’ кроз независне политике неких земаља као што је била спољна политика бивше Југославије.“

На наше питање о могућем поређењу распада СССР-а и Југославије, професор Самарџић каже да су „та два распада била паралелна, али нису имали важних додирних тачака. Југославија је имала своју динамику, а није била под војним блоком Варшавског пакта и била је условно неутрални чинилац. Са распадом Совјетског Савеза, спољна политика Југославије је постала сувишна. Совјетски Савез није могао да је штити, а Америци и Западној Европи било је важно да она нестане. То су спољни оквири.

Али, Југославија је изнутра била изједена већ почетком 70-их година, конфедералним уставним системом, једном лабавом заједницом где су заправо владале националне олигархије и националне економије у привредном смислу. Тако да је она била растресена и споља и изнутра.

А што се тиче каснијих догађања, када је реч о Србији: Србија није у Русији могла имати и јаког савезника јер се она распадала изнутра. То су деведесете године. Русија је била у опасности да буде окупиран њен читав сибирски део, по плану Бжежинског. План је подразумевао подељена три дела, па стварање лабаве конфедерације. Медлин Олбрајт је говорила о томе да не може једна држава да држи толика природна богатства, јер то природно богатство припада целом свету, а не тој држави где се оно случајно налази. То су биле координате те експлозивне политике Сједињених Америчких Држава према Русији.“

Цео текст прочитајте у недељнику Експрес који је на киосцима.

Аутор Ђоко Кесић

Извор Експрес, 21. децембар 2021.