Ђ. КЕСИЋ: Човек који је Титу рекао „не“

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Снимак екрана/Јутјуб/Oliver Djaja

Да ли знате ко је био професор Иван Ђаја? Ако сте којим случајем шетали Каленића гувном и наишли на улицу која носи име Ивана Ђаје, на њеном почетку стоји спомен-плоча, рад вајара Ђорђа Арнаута, подигнута 10. септембра 2010, поводом стоте годишњице оснивања Физиолошког института у Београду, првог на Балкану у то време. Институт је основао професор Иван Ђаја.

Невелика Улица Ивана Ђаје спаја улице Макензијеву и Његошеву. Немојте да вас доводи у недоумицу дужина улице која носи његово име. Јер дужина улице не одређује и не сведочи о величини човека.

Ова сазнања су мали и недовољан податак да бисте разумели ко је био професор Иван Ђаја? Уосталом, и занатлије које праве плоче са именима нове улице, те 2005. биле су збуњене: Какво је то презиме, није на “ић” и ко је био та “Јаја”? Једва су разумели и прихватили неустаљено презиме Ђаја.

У енциклопедијама можете прочитати да је рођен у Француској1884, покрајина Нормандија, град Ле Авр, од мајке Францускиње и оца Божидара, Србина из Дубровника, иначе поморског капетана. Пише и да се породица Ђаја 1890. године доселила у Београд. Иванов отац Божидар по повратку у Београд постао је капетан речног брода “Делиград”. Иначе, Божидар Ђаја је пио писац, објавио је више романа и путописа.

Студије у Француској

У Београду Иван Ђаја је завршио основну школу и гимназију. Породица одлучује да Иван оде на студије у Француску 1902. године. Прву годину дана студира филозофију, да би се 1903. године уписао на Сорбону, а дипломски испит из природних наука брани већ 1905. године. Први научни рад објавио је 1906, када је имао 22 године. Упорно и доследно радећи на сопственом уздизању, докторат брани на Сорбони 1909. године. Иако је рођен у Француској, где је дипломирао и докторирао и студирајући радио и где је могао да настави блиставу каријеру, он се, вођен истинским патриотизмом и бригом за изградњу сопствене земље, 1909. враћа у Србију.

Већ наредне 1910. године, у звању доцента за физиологију на тадашњем Филозофском факултету у Београду, оснива први институт за физиологију (Физиолошки завод), први те врсте у Југоисточној Европи, којим је успешно руководио више од 40 година.

После само две године истраживачког рада на новооснованом институту објављује монографски рад „Ферменти и физиологија“, за који 1912. добија награду Српске краљевске академије. Први светски рат затиче га у Бечу, где остаје до краја рата у заробљеништву.

Василије Милиновић, свестрани српски научник и гласовити интелектуалац, за професора Ђају исписује ове речи:

– Уколико имамо на уму Хабермасов позив на обнову „суштинског, интегралног разума“, који је, по њему, владао Европом све до епохе просветитељства, која је иницирала будућу превласт специјалистичке мисли, живот и рад академика Ивана Ђаје треба да има привилегован статус. Осим тога што је био један од највећих српских научника – физиолог и биолог, оснивач научне физиологије засноване на експерименталним основама и међународно признате Београдске физиолошке школе, члан српске и француске Академије наука и добитник престижних међународних научних признања, Иван Ђаја је остао упамћен и као филозоф, књижевник, ректор Београдског универзитета, први дописник Политике из иностранства и умешни флаутиста, али и као човек слободног духа који је неспутано изражавао своје ставове и био спреман за то да плати пуну цену, у земљи у којој није морао да живи и која, пречесто, не схвата значај својих великана.

Као ректор Београдског универзитета (1934/1935), заједно са побуњеним студентима оштро се супротставио упаду полиције у просторије Универзитета, бранећи студенте и аутономију ове академске установе. Када су га после рата, 1945. године, представили Титу као „студентску мајку и црвеног ректора“ он је, како наводи његова ћерка Иванка, одговорио:

„Штитио сам их да би могли да уче, а њихове политичке заносе сам сматрао младалачким неозбиљностима.“

И та његова слобода изражавања ставова га је коштала, од тада па до краја живота више ништа није могао да објави у сопственој земљи. Често је био и погрешно и злонамерно тумачен, као што је злонамерно протумачена његова здравица коју је одржао на банкету поводом нове министарке просвете Митре Митровић (супруге Милована Ђиласа):

„Поздрављам Вас као особу која је дошла на место које су у овој земљи заузимали Свети Сава и Доситеј Обрадовић.“

Међутим, уз бројна и заслужна научна признања у земљи и иностранству, мало шта је написано у српским хроникама, у дневној штампи то наравно нико није забележио. Један тренутак је уклесао име др Ивана Ђаје у слободарску историју слуганске Србије. Било је то 11. новембра 1948. године, када је Јосип Броз проглашен за почасног члана САНУ.

Пре тог догађаја Александар Ранковић је имао више “радних договора“ са председником САНУ др Александром Белићем. Професор Белић је, тврде лингвисти, најбољи лингвиста за српски језик до данас. Међутим, по природи био је несигуран, упадао је у судске процесе који су често били смешни и тривијални, о чему пише наш велики писац Милован Витезовић у књизи Симфонија Винавер. Јер, управо је несташни Станислав Винавер професора Белића тим поводима претварао у карикатуру.

Углавном, Ранковић је председнику САНУ Белићу саопштио да Јосип Броз мора бити проглашен за почасног члана САНУ. Договорен је термин 11. новембар 1948. Њих двојица су писали сценарио за тај “велики” догађај, а Ранковић је инсистирао на томе “да се не догоди нешто непредвиђено што би засметало маршалу”.

У САНУ техничко особље, али и део одабраних академика данима су се спремали за велики догађај. Сви су се држали сценарија исписаног руком и ауторитетом Александра Ранковића. Професор Белић је бирао “радно председништво”, позивао је “црвеније” академике да својим ауторитетом стану иза његовог предлога састава радног председништва.

Председник Белић није имао снаге да се супротстави предлогу на којем инсистирају академици окупљени око професора Милутина Миланковића, који су инсистирали да професор Иван Ђаја буде члан радног председништва. Та идеја је победила. Тог дана, 11. новембра 1948, сећају се савременици, у Београду је дувала паклена кошава, густи ковитлаци снега опустошили су београдске улице.

У САНУ нешто пре 11 сати стигла је свита: Јосип Броз, Александар Ранковић, Едвард Кардељ…

Свечана седница је почела уводним излагањем председника Белића. После тога уследило је гласање под руководством председавајућег. “Ко је за то да председник ФНРЈ Јосип Броз буде изабран за почасног члана САНУ?

Сви осим једног дигли су руке.

“Има ли ко против?”, пита председавајући.

Иван Ђаја, који је седео у радном председништву, пет метара испред Броза, гледали су се у очи, подигао је руку.

Седница је завршена поздравном речју новог члан САНУ Јосипа Броза. Одржан је и протоколарни коктел, у сенци до тада невиђеног инцидента.

Гест професора Ђаје препричаван је дуго, не само међу дисидентима. После тог дана професор Иван Ђаја није могао да објави ниједан рад на просторима Брозове владавине.

Глас против Ивана Ђаје догодио се у тренутку невиђене страховладе, кад је заокруживана бројка од око 60.000 стрељаних “државних непријатеља” у време кад је Озна само пресвукла одећу у Удбу, у време невиђеног црвеног терора. Глас Ивана Ђаје је глас слободарства, он је био жив доказ да су овим просторима некад корачали људи!

Када се супротставио предлогу да Јосип Броз постане академик, јер ће се то онда завршити као са краљем Александром, па ће Тито постати почасни грађанин сваког града у земљи. Због свега тога у његовом досијеу забележено је да је реакционаран и неподобан.

А добар глас о њему чуо се заиста далеко. Као биолог и физиолог, научним радовима из области терморегулације и биоенергетике допринео је да цео свет говори о Београдској физиолошкој школи. Због изузетних научних достигнућа 1954. године ректор Сорбоне додељује му титулу почасног доктора Париског универзитета, а 1955. године постаје члан Француске академије наука. Бива примљен на упражњено место преминулог сер Александра Флеминга, проналазача пеницилина. На свечаности уприличеној тим поводом у Француској академији наука није се појавио, из познатих разлога, наш амбасадор.

Заробљеник

Иван Ђаја му поручује:

„Могао је слободно да дође, ја своју земљу критикујем само кад сам у њој.“

Научници се данас баве научним наслеђен професора Ивана Ђаје. Нажалост, немамо простора да набројимо сва његова научна истраживања која и данас живе. Његова слободарска доследност пратила га је током целог живота. Први светски рат затиче га у Бечу, где остаје до краја рата у заробљеништву.

Године 1933. изабран је за секретара Српске краљевске академије и тај положај користи за успостављање снажних веза Српске академије са иностраним академијама и универзитетима. Пошто је у то време изабран и за дописног члана Југословенске академије знаности у Загребу, иницира као представник обе академије оснивање Оцеанографског института у Сплиту, научне установе за проучавање биологије мора, који и данас успешно ради.

Почетком немачке окупације наше земље, 1941. године, на лични захтев бива пензионисан. У ноћи између 4. и 5. новембра исте године бива ухапшен, али убрзо и пуштен.

После рата, 1945. године је постављен за управника Физиолошког завода и на том месту остаје све до 1955. године када се пензионише. У новооснованој послератној Српској академији наука, 1948. године, добија задатак да створи два нова одељења: Одељење медицинских наука и Одељење ликовних и музичких уметности, што он здушно и успешно обавља. Мало је познато да је на његов предлог имену Српске академије наука придодато и уметности па је тако САН постао САНУ.

Умро је у Београду, 1. октобра 1957, у 73. години живота.

Матија Бећковић о Ивану Ђаји:

„Кандидати за чланове САНУ, која се тада звала Српска краљевска академија, били су и краљ Милан и краљ Никола. Али они нису примљени јер је гласање било тајно. Када је Тито био кандидат, гласање је било јавно. Једино је Иван Ђаја гласао против. Подигнута рука Ивана Ђаје вреди више него све оне руке подигнуте ‘за’“, каже Бећковић.

 

Аутор Ђоко Кесић

standard.rs, Експрес

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.