ђ. Божидар Васиљевић: Звучни топ
Када је 5. октобра 2000. године багериста Џо и неколицина радника „Србија шуме“ одшкринуо врата Европе Србији, већ 6. октобра све заслуге за то преузели су људи којима меци нису звиждали поред главе. Опозиција која је формирала владу имала је наизглед лак посао да не држи народ у страху и сиромаштву, а државу у мраку и поделама. Успех испуњености тог задатка и посла довео је до тога да данас имамо нове протесте и старе људе на власти. Државна заједница је „у време оних бивших“ била на климавим ногама, а економска ситуација утолико гора јер су наслеђени проблеми продубљени грамзивошћу и злоупотребама власти и положаја постпетооктобарског државног апарата. У више наврата, деценију уназад, српско друштво упозорава да не могу на челу најважнијих институција да буду људи који немају основне предуслове за то, осим партијских. Академик Коста Чавошки је говорио и Зорану Ђинђићу да се образовање не може градити на темељу похвала сопствених уста и похађању немачких курсева.
Српско друштво у протеклој деценији је дало власт и местo факторима и феноменима који то не заслужују, да несметано бавећи се најодговорнијим пословима хвале се сопственом глупошћу. То по себи наизглед није имало велике последице по народ и државу и често је бивало српски неслани виц или „мим“. Међутим, када се нешколовани и неспособни ухвате у коло са влашћу и корупцијом, а све то смешано однесе животе и угрози безбедност народа, онда настаје зид преко кога се не прескаче. Не може бити да нема ни политички ни кривично-правно ни морално одговорних за то. Има ли тој губи/ лепри лека?
У Другој књизи о царевима 4. и 5. глава описан је пример слуге пророка Јелисеја по имену Гијезије. Он је парадигма за похлепу и грамзивост. Иако је био уз пророка и чинио чуда, он је више марио за новац и повластице него ли за часно служење Богу. Када је војсковођа сиријског цара Неман дошао пророку Јелисеју да се исцели од губе, овај му је рекао да иде да се окупа седам пута у реци Јордану и да ће бити излечен. То се и десило. Притом је пророк одбио дарове које му је донео Неман али је Гијезије пратећи га до Јордана и вођен похлепном мишљу слагао да је пророк преиначио своју одлуку и присваја себи поклоне. Због нечасног понашања пророк Јелисеј је казнио Гијезија губом. Исто као што губа једе човека и претвара га у ходајућу спужву и леш споља, тако корупција изједа човека и комплетно друштво изнутра, онеспособљавајући га да буде човек, а све нас да будемо људи.
До чега нас је довела ова духовна лепра?
Осим што доводи до тога да од њених последица људи гину (као што је то до данас случај у Новом Саду), да им се угрожавају људска права, да остају без посла уколико мисле својом главом и још је неким чудом имају на раменим, корупција у нашем веку је донела једну историјску перверзију која је небивала. Наиме, у време царева у Израилу је постојало право тражења азила у шатору Господњем. Постојали су и градови утоичишта за убице из нехата. Цар Давид је прогласио Соломона за наследника што Адонија не прихвата и хвата се за рогове олтара тражећи милост од новог цара. Испрва бива помилован, а накнадно по поновљеној побуни и погубљен (1 Цар 1, 50-53). Јоав, војсковођа Адонијин је био погубљен иако је поступио исто тражећи азил јер је убио двојицу војсковођа Авенира и Амасу. Код Александра Македонског је било примера историјски потврђених и непотврђених.
Поменуто обичајно право да онај ко се огреши о закон или царске одредбе затражи азил у храму, држећи се за престо у олтару је ретко када поштован до краја, осим уколико је религијска заједница којој преступник закона припада била јача и самосталнија од државе, па кршење светиње није могло бити изнад закона, или ако починитељ злочина није био до те мере за смртну казну. Примера има и ван Јудеје у 4. веку п.н.е. приликом освајања града Тира од стране Александра Македонског, када је жртвован свештеник тог града и главни војсковођа који су се покушали спасити бежањем у храм.
На студијама теологије у Београду један од еминентних професора нам је поред преношења знања давао и практичне савете. Један од њих је и како да уколико дође до кршења наших основних људских права треба да поступамо. Стицање услова за дом, стипендију итд. захтева одређени успех који нису могли сви да досегну. Уколико студент изгуби право на становање, финансирање или из било ког разлога не успе да се сам избори са неправдом, кризама и проблемом, факултет је место његовог уточишта и азила, који му својом аутономијом даје ослонац, слободу и уточиште. Од најосновијих потреба попут хране, коначишта до права на студирање. Те је принципе наш факултет практиковао и практикује јер у склопу сопствене зграде поред учионица поседује и студентски дом са собама за наставнике и студенте. Тај никад актуелнији савет последњих месеци, када се цео наш Универзитет од 100.000 студената окренуо том свом азилу, преточен је у праксу у целој Србији у циљу излечења од друптвене лепрозности. Можда није најсрећнија реч блокада, рекао бих прецизније – уточиште, како год младост је коначно потражила азил хватајући се за својеврсне олтаре својих факултета као древне азиле.
Ту, на преосталом парчету слободе, где се њихова реч може чути и где је заштићена од манипулација, неправде и последица корупције, потекла је бистра вода. Постоје, додуше, цицварићи и мангупчићи који нису вредни спомена и који повремено замуте ту бистру воду неком увозном. Међутим, у чему је перверзност, замена теза, апсурдност и парадоксалност до које нас је довела корупција=губа=смрт=грех? У томе што безаконици и прељубочинци, лихвари и корупционаши, који трче да нас разувере и науче са светских и домаћих позорница, бина и екрана говорећи о издајницима, праву, неправди и историјски исправним странама, уместо да се хватају храмовних олтара и азила, проклињу и мрзе оне које су на правди Бога отерали у последња своја уточишта. Ово је не само гандијевска борба студената, ово је склонипте од новог бомбардовања Србије лепрозним, корупционашким бомбама. Невина, одлучна, полетна, наивна али не и приглупа младост, хвата се свог једино преосталог азила које им припада – факултетских олтара и престола, а наш факултет га има свакако у свом параклису посвећеном Св. Јовану Богослову.
Сада су популарни и кредити за станове. Када сам ушао у једну од српских банака љубазни и побожни службеник ми је испричао свој доживљај једне јелинске светиње. Одмах по приспећу у манастир са болесним сином, од игуманије је добио благослов да преспавају у храму. То је несвакидашње по себи јер се томе прибегава врло ретко, готово нигде, а поготово не са таквом љубазношћу где је игуманија са радошћу примила дете и непрестано га обасипајући пажњом. Наш народ зна за то да се у невољи и болести у храмовима и поред светиња ноћи и Богу моли да би се исцелило и дошло Богу и себи. Већ 4 месеца моје колеге, који су од доброг дела изманипулисане јавности осуђени и прокажени за лепрозне, ноће по светињама али и дежурају по факултетима. Није њихов циљ да некоме науде и да га гијезијевски олепрозе и заразе друптво, него да из Светиње над светињама Цркве и храмова образовања кажу: „Не би имао никакве надлежности нада мном да ти није дато одозго.“
Старац Пајсије нам треба бити узор и молитвеник у овој ситуацији. Он је практиковао аскетско правило смирења подносећи неправде и увреду у сваком моменту. Појашњавајући духовним чедима зашто и када није крив прећути и отрпи непријатности, кратко је одговарао: „Бог зна који ми грех спирају.“ Лепра је упорна и заразна. Зато су постојали у Израилу строги карантини за лепрозне који се нису смели напуштати, као и градови уточишта. Духовна се лечи слично али са смиреним и кротким, великопосним метанијама и покајањем, истовремено истрајавајући на путу спасења и охристовљења, у свенародној литији и ходочашћу ка Царству Божијем, у коме нема лепрозних, нема бола, нема плача и неправедности. Томе је Србин увек тежио и то се посведочава и понавља и данас.
О Видовдану на Газиместану 1989. године група верника из Сарајева предвођена својим свештеником кренула је пут Косова поља и пољане божура. У том ходу осим подераних ципела са собом нису понели кућама ништа сем разочарења. Српски народ је и на крају још једне епохе изигран и изманипулисан у парцијалне сврхе црвених политичких конвертита и камелеона. Буђење народа из духовног мртвила и мртвога сна искориштено је за консолидовање лакше трговине утицајем, експлоатацијом државних и економских ресурса и богатсва појединаца који су се издавали за патриоте и Србе, док су народ гурнули у сукобе и нестанак са вековних огњишта. За младост и студенте Србије чујемо како говоре: „Не памте они како је било лоше, може опет да буде, па и горе.“ Не може. Једино уколико лихвари, прељубочинци, властодршци и корупционаши који су опет дошли да Србију понизе и врате у несреће потруде се да им покажу како је то некада било, па изазову кризе које видимо да се дешавају у Републици Српској, Босни и Херцеговини и самој Србији. Нема тог звучног топа који може бити јачи од 10.000 тона авио бомби бачених у бомбардовању Републике Српске с циљем убијања српске нејачи, новорођенчади и цивила у Републици Српској 1995. године. Није јачи али је ипак мало болнији јер указује да се може, ако затреба, припуцати на брата у циљу одбране мирног умирања од духовне лепре.
