Ђ. Божидар Васиљевић: Зиратно земљиште Винограда Господњег

У те дане неће се више говорити: Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби. (*Јез 18, 2). Него ће сваки за свој гријех погинути; ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути. (Јер, 31, 29-30)
Учи дијете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари (Приче Соломонове 22, 6).

У слободном српском преводу сажетак библијских цитата би гласио: „Сине мој, немој бити као твоји родитељи.ˮ Свако ко је као дете макар побегао од куће у ствари је имао то на уму. Храбри слоган alter ega бунтовничке, протестне ноте младог духа (зап)остављеном наслеђу и околини. Преподобни Симеон, Стефан Немања је своје владарске и војничке потенцијале усмеравао на своје синове, који су утемељили српску државу. Неко је морао да гради и духовност. Млади Растко се храбро издвојио у породици, у којој је то датог момента био „промашај“.

Цивилизација и цивилизираност су различити појмови. Цивилизованост је победила, а обоје су тамо где је слога и живот, а не изопаченост и „гурсузлук“. Субкултура и уметност, као алтернативне противречности другим облицима системȃ у друштву кад ови закажу, нису противречности самима себи (са изузетком позоришне представе: „Зоран Ђинђић“). Постоје и такве крајности које су лучоноше краја постмодерне какву смо знали.
Пол Тилих говорећи о крају модерног периода и духовној анксиозности коју она доноси проналази храброст као лек. Вели он: „На крају древне цивилизације онтичка анксиозност је преовлађујућа, на крају средњег века морална анксиозност, а на крају модерног периода духовна анксиозност“. Корени криза и подељености су у аспекту духовног. Тако и њихова решења дугорочног сагледавања бића могу потражити одговор искључиво у духовној рекапитулацији. Храброст као средство оријентације може адекватно да послужи – „храброст бити“ супротна „храбрости очаја“. Да није било храбрости Растко не би постао Св. Сава и не би данас било Српске цркве. Храброст, по Тилиху, захтева гледање даље до самог бића које превазилази поделе. Теологија није саветовање нити само киригма него одлучност и пожртвованост у заједници. Београдски, прави рокер, бунтовник и боем Душан Прелевић Преле је у срж тачно рекао: „Школарина је у реду али без мушке храбрости нема ништа!ˮ

Несрећа друштва, са друге стране, није само у неписмености, неинформисаности или граматичким грешкама, колико у свеопштој кризи духа, креативности и первертној актуелности. Тако је у покушају оживљавања култне бродвејске хипи представе „Коса“, из Атељеа 212, Прелевић као њен продуцент младој генерацији још ʼ93. године рекао: „Ја никад у животу нисам видео покваренију генерацију“. За њега се у периоду 1969. г. можда то исто могло рећи. Закључак је да свака генерација тражи свој бег од проблема и сопствена решења. Неко је излаз видео у комунама и покретима, неко у источњачкој духовности, а неко у самом Господу Христу. Студентски протести нису новина и трају активно од Вијетнама, са мање или више одступања. Оно што их чини актуелнима јесте црв корупције.

Један од највећих философа данашњице Ален Бадију је једноставно објаснио: „Још увек се у рукама старијих држе конци моћи, власти и одлучивања али и то у одређеној доби. Преко те границе бивају остављени, презрени, заборављени и предани да умру „на миру“. Оно што се у границама тих „старијих руку“ међутим збива јесте у суштини грчевити страх од младости. Разлог томе је што је она (младост) антиномичнo али и слично капитализму нешто непредвидиво. Разлика је у томе што на младост идеологије не могу тако лако да се закрпе на њену нову хаљину. Многе промене које би је по нечијој логици интересовале, наилазе на потпуну апатију. Нема као раније одређене границе, или како би Бадију рекао, „иницијације“ (момента) која тачно одређује када је неко, будући млад, истог тренутка „зрео“. У Босни постоји изрека за девојку које зна да „скува“ питу: Може да се уда. Иза тога се крије идеологија која младост, по старом рецепту, иницира да присилно уђе у свет оних који су са њом раскрстили и детерминисали је. Видимо да то не мора да буде увек правило.

Данашња неминовност је да су у конгломерату социополитичких промена и односа у свету Србија и Грузија, као већински православне земље, из више разлога узнемирене. Једни од њих су: 1. Део народа и студенти се не поистовећују са стањем у држави; 2. Сазревање генерације родитеља и младих који „поквареност“ своје прошлости и промашаја сагледавају сопственим и очима своје деце (што може довести до расплета преосмишљавања система унификације и инфицираности друштва, по било ком основу, што ни у ком случају не треба сматрати a priori лошим); 3. Одбрана права на живот, од Бога једном датог, што представља необориву стену надзахтева који се, уколико је угрожен, умањен, занемарен или оспорен, не може било којим обећањем и пролазним средствима угасити. Зато Господ Христос нас као Месија и пуноћа Закона и Пророка учи у обраћању опозицији свог времена: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. И говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророкаˮ (Мт 23, 27-30). Синхроним и антифоним јединством и слогом, два крила српског народа имају сигуран лет без крвавих репова прошлости.

Ђ. Божидар Васиљевић

?>