ДИРЕКТОР МАТЕМАТИЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: Свијет се више диви младим српским талентима, него ми

Никада се успесима младих математичара, али ни физичара, информатичара, хемичара и астронома код нас није придавао већи значај, олако их пуштамо на студије у иностранство, одакле се само ретки враћају, као да се трудимо да њих и њихове потенцијале што пре заборавимо

Поносан сам на Србију у сваком погледу. У тој земљи сам се родио, школовао, радио, приближио се пензији. У тој земљи су моји преци дизали устанке и револуције, ратовали за слободу и борили против окупатора и угњетавања. Прелепа земља планина и равница, река и језера. Али, посебно сам поносан на наше младе људе, њихове способности, нешто што би требало да буде будућност Србије.

Последњих година се у медијима мало више пише и говори о успесима наших ученика на међународним научним олимпијадама. Сматрам да је то и даље недовољно, јер ови вредни, талентовани и успешни ученици треба да буду пример својим вршњацима, а не учесници Великог брата, Задруга, Парова,…

Нема сумње да су математика и њене примене својом доминацијом обележиле двадесет први век. У историји човечанства до сада није забележен овакав технолошки развој. Интернет, мобилни телефони, дигитализација, вештачка интелигенција – само су неки од појмова са којима се свакодневно сусрећемо. Ниједно друштво не може да напредује ако се на неки начин и што пре укључи у тај убрзани развој.

А какви су наши потенцијали? Где се налазе наши млади математичари у односу на Свет?

Познато је да се сваке године одржава Интернационална математичка олимпијада за ученике средњих школа. На овом великом и престижном такмичењу учествује преко сто држава, скоро све од њих озбиљно и темељно припремају своје ученике и много улажу у те припреме јер схватају значај математичких такмичења као места где се окупљају будући најталентованији програмери и инжењери. Резултате будно прате познати светски унивезитети који ће најуспешнијим учесницима Олимпијаде понудити изузетне услове и високе стипендије за студије.

Зашто сам поносан на наше младе математичаре? У овако великој конкуренцији шесточлана екипа Србије на Математичкој олимпијади, одржаној у Великој Британији, заузела је девето место. Пре нас су само велике земље са милионима ученика (Кина, САД, Русија) и неке земље са далеког истока (обе Кореје, Тајван, Сингапур и Вијетнам). Србија је испред свих земаља из окружења, испред свих европских земаља (осим Русије), али и испред Јапана, Индије, Бразила, Ирана…

Тешко је и незахвално упоређивати математичка и спортска такмичења. Али, покушаћу само једном паралелом. Наши спортисти, на које смо оправдано изузетно поносни, на последњим Летњим олимпијским играма заузели су 32. место са две златне, четири сребрне и две бронзане медаље. Математичари су овог јула освојили три злата, једно сребро и две бронзе. И налазе се међу 10 најбољих на Свету!

Јелана Иванчић је таленат какав се ретко среће. Већ три године осваја златне медаље на европским математичким олимпијадама за девојке, ове године, осим злата на светској олимпијади добила је и посебно признање – медаљу Мирзакани као најуспешнија девојка међу математичарима на целом Свету. Алекса Милојевић и Павле Мартиновић су златне медаље на Олимпијади освојили и прошле и ове године. Алекса је стигао да учествује и на међународној физичкој олимпијади у Израелу овога лета и тамо је освојио сребрну медаљу. Павле није, али је зато такав успех постигао прошле године на Међународној информатичкој олимпијади. Њих двојица су завршили средњу школу и на јесен почињу са студијама. Математике, наравно. Од десетак понуда за стипендије, које је добио из Америке, Алекса се определио за Универзитет Принстон. Павле је одлучио да студира у Београду.

Ни остали чланови српског тима се нису обрукали. Милош Милићев је освојио сребро, а Јован Торомановић и Владимир Виктор Мирјанић (од јесени студент Кембриџа) – бронзе. Сви они су ученици Математичке гимназије.

Често ми се учини да Свет много више препознаје и диви се нашим младим талентима, спортистима, уметницима, будућим научницима, него ми у Србији. Никада до сада се није десило да неки наш факултет понуди степендију , ментора, или било какве посебне услове за оне који су доказали своју изузетност, за оне од којих се оправдано може очекивати да за који годину буду водећи научници или професори истих тих факултета и да врате Београдски Универзитет на виша места на Шангајској листи.

Никада се успесима младих математичара, али ни физичара, информатичара, хемичара и астронома код нас није придавао већи значај, олако их пуштамо на студије у иностранство, одакле се само ретки враћају, као да се трудимо да њих и њихове потенцијале што пре заборавимо.

Поносан сам на све њих, на то што иако имају далеко слабије услове, успевају да буду равноправни, а често и бољи од својих вршњака из других држава, што годинама вредно вежбају, понекад се одричући много чега повезаног са младошћу, што проналазе мотиве у новим знањима, а не у слави и популарности.

Срђан Огњановић, директор Математичке гимназије у Београду