ДИОГЕНИС ВАЛАВАНИДИС: Сукоб у Гази и брдо у Јерусалиму: Геополитика и(ли) есхатологија

Храмовна гора је уједно најважније и најспорније религијско место на свету

Већина геополитичких аналитичара је остала збуњена актуелним збивањима на Блиском истоку, у немогућности да пронађу одговор на питање како је могуће да је Израел, који има најопремљенију обавештајну службу са убедљиво највећим буџетом на Блиском истоку, дозволио да их у суботу 7. октобра „изненади“ упад Хамаса на њихову територију који је узроковао велики број жртава (око 1.500)! Утолико пре, када се зна да Шин Бет, израелска унутрашња обавештајна служба, као и једна од најреспектабилнијих обавештајних служби на свету – Мосад, али и моћна војна обавештајна агенција, даноноћно надгледају сваки педаљ палестинске земље и имају широку мрежу обавештајаца инфилтрираних у Појасу Газе?

Како је онда могуће да се све ово догоди и ко је у ствари Хамас, кога многи називају терористичком организацијом? Званично, реч је о добро организованој и још боље финансираној организацији која је основана 1987, непосредно после избијања палестинског устанка (прве интифаде) и то као огранак Муслиманског братства чије је седиште у Египту. Идеологија Хамаса се заснива на сунитском исламизму као и локалним националистичким и антиционистичким аспирацијама. Његов оснивач је шеик А. Јасин, вођа палестинског Муслиманског братства који је стациониран у Гази.

Када је реч о незваничним информацијама које већ неколико деценија циркулишу у јавности, Хамас је осмислила Америка, његово формирање надгледао Израел док је финансиран од стране Катара. Циљ основања Хамаса, по овој верзији, био је да се супротстави веома активном палестинском социјалистичком и секуларном покрету Фатах, на чијем се челу налазио Јасер Арафат, који је био председавајући Палестинске ослободилачке организације од 1969. до 2004. као и председник Палестинске народне самоуправе од 1994. до 2004. године, и који се залагао за мирно решење сукоба и проналажење мировног решења за суживот два народа.

Коначно, такав споразум је и постигнут 20. августа 1993. у Ослу, да би потом и званично био потписан на церемонији у Вашингтону 13. септембра исте године, од стране Јасера Арафата, у име Палестинаца, и Јицака Рабина у име Израела. Потписивању су присуствовали председник САД Бил Клинтон, министри спољних послова САД Ворен Кристофер, Русије Андреј Козирев, Израела Шимон Перес и палестински представник Махмуд Абас.

Као резултат тога, Јасер Арафат је 1994. добио Нобелову награду за мир, заједно са израелским министром спољних послова Шимоном Пересом, кога је на мировном скупу 1995. убио израелски екстремиста Јигал Амир, чиме је блискоисточни процес знатно успорен. У тренутку смрти Шимон Перес је имао 73 године.

Када је реч о Јасеру Арафату, он је 11. новембра 2004. отрован радиоактивним полонијумом у француском насељу Кламар, у париском региону у департману Горња Сена.

Ново жариште

Овакав след догађаја, чак и лаика наводи на закључак да припадницима дубоке државе никако није одговарало постизање мировног решења на Блиском истоку, већ су им стално потребне неуралгичне тачке које се у сваком тренутку могу активирати када креаторима западне геополитике то одговара.

У том контексту, намеће се претпоставка да би после краха политике САД на украјинском ратишту, а у циљу скретања пажње светске јавности, било корисно отворити ново жариште са великим бројем жртава међу цивилима а поготово децом. Управо стога и питање да ли је Хамас заиста „изненадио“ израелске обавештајне службе као и америчка сателитска снимања сваког педља ове територије, или је пак све унапред испланирано ради давања алибија Израелу да брутално реагује и очисти појас Газе како би добио излаз на море.

У немогућности да се сагледају сви аспекти геополитичког мозаика овог проблема, многи су се окренули ка есхатолошком разумевању данашњих догађаја. Стога, прво треба да одговоримо на питање шта представљају светиње које се налазе на брду изнад Јерусалима?

Свето место

По предању, реч је о месту са кога је Господ Бог узео прах земље од које је створио првог човека – Адама. То узвишење се назива Храмовна гора, које је уједно најважније и најспорније религијско место на свету, и налази се у старом делу Јерусалима који Јевреји зову Гора куће (Божије), а муслимани племенито уточиште. Џамија Ал Акса се налази на Храмовној гори, месту где се некада налазио Јерусалимски храм који је до темеља срушен у првом веку након неуспеле јеврејске побуне против Римљана. Након разарања, Јеврејима је био забрањен улазак у Јерусалим.

Касније су га муслимани преотели од хришћанске Византије, где су на месту некадашњег храма сазидали џамију. Западни зид који опасује узвишење на коме се налази Ал Акса сматра се јединим остатком Иродовог храма и представља најсветије место за Јевреје који га називају Зидом плача.

Када је реч о џамији Ал Акса, она је за муслимане једно од најсветијих места ислама – трећа света џамија. Прва је џамија Ал Харам у Меки у чијем се дворишту налази Ћаба, централно свето место свих муслимана, где се иде на хаџ. Друго по важности је Посланикова џамија у Медини, јер се у њој налази гроб Мухамеда.

Што се тиче Јевреја, некада су се на том месту налазила два велика јеврејска храма, а недалеко од тог места се налази поменути Зид плача који представља једино што је остало од старих храмова. Сваке године, милиони Јевреја ту долазе да се моле.

Трећи јерусалимски храм, према јеврејској традицији, биће подигнут на истом месту, на Храмовној гори у Јерусалиму, где су стајала претходна два храма. Према пророцима древног Израиља, овај храм ће постати духовни центар за јеврејски народ и читаво човечанство.

Али то није могуће макар док на истом месту стоји џамија Ал Акса. Што есхатолошки сукоб две стране чини тешко помирљивим…