Диогенис Валаванидис: Сива еминенција која из Америке управља светским православљем

Ко је протојереј Александар Карлуцос, и чије интересе он спроводи?

Један грчки портал донео је чланак у коме открива невероватне податке о цариградском поглавару, уз питање шта би рекао амерички протојереј Александар Карлуцос на чињеницу да Грчка наводно годишње даје 10 милиона долара у готовини за потребе Цариградске патријаршије? У том контексту, постављено је још једно фрапантно питање, а то је, колико је пута митрополит Емануил  (Адамакис) виђен са кофером пуним долара како из Украјине одлази у Швајцарску и новац полаже на личне рачуне који су у тој земљи отворени на име протојереја Карлуцоса и цариградског патријарха Вартоломеја?

Напомињемо да је Емануил Адамакис био митрополит у Француској одакле га је Цариградска патријаршија повукла и дала му ново задужење да прати и помаже у вођењу расколничке Православне цркве Украјине.

Новинар грчког портала поставља и наредно логично питање: Колико ли је тек новца добила Цариградска патријаршија од „дубоке државе“ и Ватикана, и да ли ико може да поверује да се патријарх Вартоломеј упустио у рискантну авантуру у Украјини, изазивајући „шизму“ у светском православљу, а да за то није богато награђен? Констатује се да је немогуће да му заузврат ништа није обећано, поготово што у међувремену поглавар Цариградске патријаршије и цариградски архиепископ у САД Елпидофорос љубе руку папи Франциску, као и да планирају одржавање заједничког католичко-православног Ускрса 2025. године?

Превара и неистина

Ако се присетимо да су пре седам година припреме за одржавање Критског сабора, поготово када је дневни ред у питању, трајале неколико деценија зато што је главна тачка спорења била стављање питања аутокефалије на дневни ред Сабора. Веома је проблематично, и поставља се логично питање, због чега тема аутокефалије која је требало да буде уврштена у дневни ред сабора на Криту, што је тражила и Српска православна црква уз образложење да је ова тема довољно припремљена и обрађена на предсаборским конференцијама, ипак није прихваћена и није се нашла на дневном реду. Ко је избегао или ко се уплашио да се о питању аутокефалије расправља на Критском сабору јуна 2016. године?

Овде је неопходно навести да је цариградски патријарх Вартоломеј Први, јануара 2016, само шест месеци пред почетак Критског сабора, изјавио пред настојатељима свих православних цркава да Цариградска патријаршија нема намеру да питање аутокефалије, поготово украјинске цркве, ставља на дневни ред Сабора и да се тиме бави. Тек тада се Руска православна црква сложила да се ово суштински важно питање уклони са дневног реда Критског Сабора, поверовавши у речи настојатеља Цариградске патријаршије.

Касније се испоставило да је све било превара и неистина, када је Цариградски патријарх на основу етнофилетизма (тј. стања у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету) дао аутокефалност расколничкој Православној цркви Украјине. Ова појава је с правом осуђена од Православне цркве не само на Цариградском сабору (1872. године), већ и на Сабору на Криту 2016. године, који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам, цитирам, „као јерес и змијски отров који разара јединство Православне цркве“. Да се Црква у својим одлукама кроз историју није држала тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.

Међутим, упркос томе, управо су Цариград и његови великодостојници, који су својим потписима потврдили одлуку великог Сабора на Криту, само пар година касније, на основу тог истог етнофилетизма који су осудили као јерес – дали аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, чиме су озбиљно угрозили и довели у питање јединство православља. Другим речима, васељенски патријарх није спровео у дело оно што је потписао на Критском Сабору.

Рад „Свеправославног сабора“ је био све, само не свеправославни, првенствено због одсуства четири аутокефалне цркве, и то: Антиохијске, Грузијске, Бугарске и најмногољудније – Руске. Међутим, уколико пажљиво размотримо ко су све били чланови организационог комитета „Свеправославног сабора“, многе ствари постају јасније.

Амерички човек

Довољно је указати на присуство америчког протојереја Александра Карлуцоса, кога је утицајни грчки лист „Вима“ назвао „очима“ константинопољског патријарха који ужива његово „безгранично поверење“. Исти лист наводи да је протојереј Александар носилац Ордена Архоната (орден Андреја Првозваног) Константинопољске патријаршије, да се налази у затвореном клубу Leadership 100 и обавља дужност извршног саветника фонда Faith: An Endowment for Orthodoxy and Hellenism. Овај фонд је званично задужен за финансирање Грчке православне архиепископије у Америци, док је незванично спроводилац америчког утицаја у Грчкој.

И сада долазимо до најинтересантнијих детаља, а то је да је отац Карлуцос дубоко интегрисан у глобалистичку елиту, о чему говори и то што има добре односе са Џозефом Бајденом и Хилари Клинтон (преко блиског пријатеља, мултимилионера Џона Кациматидиса).

Популарни грчки лист „Прото тема“ описује Карлуцоса као човека који има добре контакте са Белом кућом и америчким естаблишментом. Наводи се да у његовој парохији постоји специјална школа, центар за културу и центар за младе са буџетом од око 15 милиона долара, што сведочи не само о издашности грчког лобија у САД, већ и о благонаклоности глобалиста према Карлуцосу и његовим пројектима.

„Прото тема“ открива да је реч о сивој еминенцији константинопољског патријарха који је одиграо кључну улогу у свргавању енергичног и утицајног предстојатеља Америчке архиепископије Јакова, који је у периоду 1995-1996. покушавао да своју архиепископију изведе из јурисдикције Цариградске патријаршије, прибојавајући се, још тада, екуменистичких и глобалистичких иницијатива Фанара.

Међутим, лист „Епикера“ констатује да је отац Карлуцос на време обавестио Вартоломеја о припреманом изласку архиепископије из јурисдикције Фанара, због чега је архиепископ Јаков својевремено био медијски дискредитован, а Вартоломеј сачувао важан извор финансирања и утицаја – Америчку архиепископију. У сваком случају, отац Карлуцос остаје сива еминенција Цариградске патријаршије и чврста везивна карика између америчког естаблишмента и Цариградске патријаршије.

Занимљиво је да је отац Карлуцос учествовао у повезивању грчких милијардера и политичара са америчким политичким елитама. На пример, он је спојио бившег грчког председника владе Константина Мицотакиса (1990-1993) са породицом Буш.

Значајну улогу је имао и у успостављању Ципрасових контаката са САД. Иако је у почетку Алексис Ципрас наступао као опонент САД и организовао антиамеричке протесте, на крају је пристао на промену своје политичке оријентације у замену за обећане инвестиције.

Kонтролa из једног центра

Турска штампа наводи да отац Карлуцос добро познаје и Фетулаха Гулена, организатора неуспелог пуча против Реџепа Тајипа Ердогана, лидера турске исламистичке секте који живи у САД и сумња се да ради за америчке специјалне службе. Другим речима, то значи да су две скоро отворено непријатељске земље – Турска и Грчка – у сфери верске политике тајно контролисане из једног центра – САД. Као што видимо, православне Грке, потчињене Фанару, надгледа Карлуцос, а турске исламисте – Гулен.

Све наведене чињенице из биографије једног од водећих чланова организационог комитета „Васељенског сабора“ наводе на основане претпоставке да иза критског сабора стоје одређене америчке политичке и геополитичке силе, док је отац Александар Карлуцос у тој шеми – преко Цариградске патријаршије – спроводник и лобиста интереса САД.

Проповедници црквене ортодоксије, знајући за либерално-новотарску позицију знатног дела клира Цариградске патријаршије, оправдано су сматрали да би сабор на Криту могао да постане аналог римокатоличког Другог ватиканског концила, који је Римокатоличку „цркву“ реформисао у либералном духу овог века. Главна страховања су проистицала из могућности да би на критском сабору били усвојени документи који би садржали екуменистичке поставке.

Потоњи развој догађаја нас је уверио у исправност одлуке четири православне аутокефалне цркве о неприсуствовању таквом „Свеправославном сабору“, поготово после писма које је украјински парламент упутио цариградском патријарху о ревизији томоса из друге половине 17. века по коме су православне епархије на територији савремене Украјине потчињене Московској патријаршији.