Диогенис Валаванидис: Напади на српске цркве и манастире на Косову и Метохији

И дан данас се множе безбедоносни и остали проблеми за Србе који живе на Косову и Метохији као и за српске цркве и манастире на простору јужне српске покрајине, упркос потписаним договорима са Приштином, и то уз посредовање Европске уније, у Бриселу 2013. и 2015. године.

Управо због чињенице да је Европска унија била гарант потписаних договора од пре 10 година, она сноси пуну одговорност за непружање заштите српском народу на КиМ, његове имовине као и заштити српских цркава и манастира. С обзиром да је искључиво албанска страна била та која није поштовала међународно потписане договоре, посебно је иритантна формулација бриселских бирократа „да се обе стране уздрже од даље ескалације“, коју смо до сада слушали много пута.

Наравно да проблеми на Косову и Метохији не постоје од јуче, као ни од пре 20 или 30 година.

Историја једне породице

Шта више, писац ових редова присећа се историје своје породице када се деда др Аврам Валаванидис (1866-1913) доселио као Грк из Мале Азије, Кесарије, у Битољ, Јужну Србију. Ту се одмах прикључио српској војсци као лекар добровољац, и постао део чувеног Српског санитета. Убрзо је добио позив од г. Настасијевића, српског конзула у Приштини, да хитно дође јер је ситуација са српским рањеницима била драматична, а лекара је било врло мало. У катакомбама је вршио хируршке захвате уз велики недостатак основног медицинског материјала, посебно анестетика.

Недуго затим, Турци су га открили, па је депортован за Једрене одакле је са Садит Махмут пашом, одведен у Константинопољ да своју одбрану изнесе лично пред Султаном Абдул Хамидом II. Деда се бранио да је све чинио из медицинских, хуманитарних разлога и да за то ни од кога није примио новац. Због тога што није био страни плаћеник као и због чињенице да је био лекар којих је у то време било веома мало, помилован је и враћен у Битољ где се поново прикључио Српском санитету.

Иначе, то је било време када је пегави тифус био највећи непријатељ, и односио огромне жртве како међу војницима тако и међу медицинским особљем. Велика већина српских рањеника је била заражена овом тешком генерализованом инфективном болешћу, за коју тада није било лека. Нарочито је косила припаднике Српског санитета, међу којима је био и др Аврам који је преминуо у 47. години у српској војној болници у Битољу, оставивши супругу и четворо малолетне деце у само праскозорје Првог светског рата.

Пожртвованост једног дома

Иако је остала удовица у 36. години са четворо малолетне деце, бака Хариклија је наставила да хода по трагу свог вољеног супруга др Аврама, па се посветила добротворном и хуманитарном раду у циљу заштите српског националног интереса, тј. заштите српских цркава и манастира на Косову и Метохији као и у Јужној Србији (данашњој Северној Македонији). С обзиром да је породица била веома цењена и поштована, чест и драг гост у дому Хариклијином су били Св. владика Николај Велимировић као и Јустин Поповић.

У том контексту, бака Хариклија је са благословом Св. владике Николаја уступила део наше виле у Битољу за потребе Духовног суда СПЦ. Такође је по благослову Св. владике Николаја прикупљала средства за обнову порушених и оштећених српских цркава и храмова, од којих је потпуно обновљен храм Св. Димитрија у месту Магарево (16 километара удаљеног од Битоља).

Много година касније (око 1965. године), у малој цркви Св. Саве на Врачару служио је протојереј ставрофор Марко Димитријевић, који ми је као детету причао о мојој баки Хариклији, јер је известан број година био председник Духовног суда у Битољу у нашем дому. Говорио је са великим пијететом и поштовањем према сваком тренутку који је доживео у нашој кући.

Као што видимо, судбина овог дела свете српске земље има дугу историју, као и многе знане и незнане јунаке. Игром случаја или судбине, Хариклијин унук и потписник ових редова данас је председник Центра за заштиту хришћанског идентитета, који се залаже за јединство Православне цркве и очување традиционалних вредности: вере, породице, домовине и традиције.

Кршење верских права

Нажалост и данас, после више од 110 година, бележимо десетине напада на Србе који живе на овом простору, као и нападе на српске цркве и манастире, на домове и имовину Срба. Све је то довело до мирног али одлучног протеста грађана из српских општина на северу Косова и Метохије и њихове одлуке о напуштању косовских институција, док се коначно не успостави Заједница српских општина на чије формирање се чека готово 10 година. Српска страна се увек залагала за мирно решавање проблема путем дијалога, што би било у функцији мирног суживота Срба, Албанаца и других народа који живе на том простору. Као што се наводи и у саопштењу Светог Архијерејског Сабора СПЦ, свако прихватање самопроглашене независности КиМ, посредно или непосредно, de facto или de iure, било би у директној супротности са међународним правом, које је утемељено на Повељи Уједињених нација као и другим општеважећим актима и принципима.

Званични Београд је више пута истицао да би било каква решења супротна међународном праву допринела исељавању српског живља са ових простора, што би у крајњој инстанци угрозило опстанак нашег народа на његовим вековним огњиштима.

Упркос томе, косовске власти већ другу годину заредом, без икаквог објашњења, забрањују одржавање богослужења у храму Христа Спаса у Приштини, поводом прославе празника Вазнесења Христовог 25. маја ове године. Тим поводом је епархија рашко-призренска изразила најоштрији протест због отвореног кршења верских права и злоупотребе закона од стране косовске полиције која је била дужна да обезбеди слободу окупљања у циљу изражавања верских потреба српског народа.

Двоструки стандарди

Такође, манастир Високи Дечани је 23. маја ове године посетило 25 страних дипломата, и то само три дана након позива амбасадора земаља Квинте, ЕУ и ОЕБС да се манастиру врати 24 хектара земље, а на основу одлуке уставног суда још из 2016. године. Тим поводом је игуман Сава Јањић подвукао да би решавање правних изазова са којима се суочава Српска православна црква могло значајно да допринесе промоцији мултиетничности и подизању степена толеранције на Косову и Метохији, од чега би све заједнице имале користи, што би позитивно утицало на даљи ток дијалога.

Када је реч о међународној заједници, не можемо а да не приметимо да се користила двоструким стандардима готово увек када се приступало решавању питања Косова и Метохије. Према Албанцима је имала заштитнички став, док је Србе третирала потпуно супротно.

Такав став је имала чак и онда када су екстремни албански кругови тврдили да су српске цркве и манастири на КиМ, илирско албанског порекла, и да су служили за богослужење албанског живља? Да апсурд буде још већи, чак су истицали да је једна од најславнијих српских историјских личности – Милош Обилић, албански јунак и да потиче из племена Копилик?

Без обзира на апсурдност и очигледност оваквих измишљотина, Србија и српски народ немају право на равнодушност а још мање на инертност, из разлога што би се Србија на овај начин отуђила од своје духовности и културе. Коначно, једно од основних људских права, а то је право на културу и духовност, прокламовано је Општом декларацијом Уједињених Нација усвојеном 1948. године.

Исто тако, наведена Декларација УН се односи и на чињеницу да се никоме не даје право да девастира верске објекте и споменике, да пали цркве и друге светиње, да фалсификује историјске чињенице, краде и присваја српске националне симболе, јер они представљају идентитет и континуитет српства, саму суштину његовог бића – речју, цркве и манастири на Косову и Метохији представљају српски Јерусалим.

Понос, стид, срамота

Због свега реченог, данас пред Дечанима, Грачаницом, Светим Архагелима, Богородицом Љевишком и другим српским светињама, поред поноса осећамо стид и срамоту, због ирационалног егоизма и бесмислене посесивности светских моћника и спонзора тзв. албанске независности, који покушавају да изазивањем несреће и трагедије других, потхрањују илузију своје непостојеће величине.

Многима је јасно због чега један народ жели да присвоји територију другог народа, али исто тако, многима није најјасније због чега тај исти народ жели да присвоји историјско-митске личности другог народа. Најстрашније што може да се уради једном народу није да се он покори, нити да се присвоји његова територија, него да му се разбије идеја о њему самоме, о целовитости народног бића, да му се одузме отачка вера која га држи на окупу, да му се убије или одузме историјско сећање. После тога долази морална и материјална пропаст, а човек сам, без своје вере, без своје традиције и без свести о себи, не може да постоји.

Због тога ми морамо да будемо спремни на жртву и свесно учествовање у времену које долази, јер човека не чини оружје. Човека чини његово опредељење за свој народ. Оно представља највећи извор његовог самопоштовања и снаге. Не заборавимо да су Срби под Турцима били 500 година, и да су опстали као аутохтони народ. Али су се Срби чврсто држали своје вере, свог језика и свог културног наслеђа. Славили су славу и крштавали су децу. То је суштински разлог напада на српске цркве и манастире на Косову и Метохији.

Непобитна чињеница је да је управо снага те културе и традиције сачувала српски народ и његову територију од многих несрећа које су се вековима надвијале над небом Србије.