Диогенис Валаванидис: Москва Западу не верује: Стратешки заокрет на Исток

Шта се то догађа са човечанством у трећој декади 21. века? Цео свет се нашао на странпутици, или пак слободном паду, и то у духовном, моралном, економском и политичком погледу.

Одавно је познато да је глобализам главна „звезда водиља“ савременог света, и да се његова основна карактеристика огледа у патолошкој грамзивости и незајажљивости када је реч о стицању богатства. A његове примарне мете су Кина и Русија.

Док им са Кином као највећим светским економским гигантом то не иде тако лако, Русију су очигледно планирали да је нападну из два правца.

Прво је извршен атак на Руску православну цркву у виду смањења поља јурисдикционе надлежности, и то преко древне Васељенске патријаршије и њеног челника патријарха Вартоломеја Првог, и друго, отварањем жаришта (читај рата) на простору њеног „меког трбуха“ – Украјине.

То је била процена западних геополитичких стратега, опијених мирисом природних богатстава Сибира али и богатством које крију арктичке дубине. 

Тако се човечанство суочило са најозбиљнијим и најопаснијим геополитичким тензијама у својој историји, које су изазване наметнутом украјинском кризом, а потом и санкцијама према РФ са каквимa се до сада ни једна држава на свету није суочила.

С тим у вези, неки кинески економски експерти су оценили да су Сједињене Државе непромишљено увеле санкције многим земљама, ослањајући се у првом реду на глобалну хегемонију своје валуте, америчког долара.

Грешке западних стратега

Очигледно, када је Русија у питању, западни геостратези су много тога превидели или погрешно протумачили.

У том контексту су бројни експерти веома прецизно детектовали да је резултат до сада незабележених санкција и притисака од стране западних земаља Русију окренуо према Кини са којом је постала веома блиска.

То потврђује и недавна изјава кинеског министра спољних послова Ванг Јиа да се билатерални трговински промет две земље приближио цифри од 200 милијарди долара.

Оно што је, међутим, најболније по САД јесте чињеница да се многе трговинске трансакције између два азијска гиганта обављају у националним валутама. С обзиром на то да је Русија за међународне трансакције већ почела да користи кинески јуан, врло брзо кинеска валута може да замени амерички долар, и тако постане друга по важности за Русију, после рубље.

За САД би то био тежи ударац од било ког суперсоничног пројектила, тим пре што се повећава број земаља које оцењују да је процес дедоларизације економски рационалан избор, и које су почеле да замењују долар неком другом валутом или златом.

Хегемонија долара се ближи крају

Чињеница да је и светска заједница схватила да им претерано поверење у долар може нанети озбиљне економске штете представља додатну главобољу за САД. Уколико се тај тренд настави, а нема разлога да тако не буде, хегемонија долара се ближи крају, и у том случају би америчка привреда била суочена са великим изазовима, мада се и сада шпекулише да је већ ушла у процес рецесије.

Уколико се томе додају и активности Шангајске организације за сарадњу (ШОС) која представља респектабилну евроазијску политичку, економску и безбедносну организацију која је основана 2001. године у Шангају од стране Кине, Русије, Казахстана, Киргистана, Таџикистана и Узбекистана, и којој су се 2017. године придружиле Индија и Пакистан, долазимо до истог закључка као и амерички геостратег Збигњев Бжежински: да се глобална економска, војна и политичка моћ помера ка Истоку.

То потврђује и постојање БРИКС-а, организације Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужноафричке Републике која је још на самиту у Бразилу 2014. године донела важну одлуку о оснивању Нове развојне банке и заједничког монетарног фонда који би био пандан ММФ-у. Циљ је да се обезбеди независност земаља ове организације од финансијске политике држава Запада.

Очигледно је да се доминација западне хегемоније налази у спором али сигурном и болном паду. Русију и њеног председника нису уплашила ни предвиђања Бжежинског, који је у књизи „Глобална доминација и глобално лидерство“ покушао да уплаши Русе тзв. кинеском доминацијом када је реч о будућности великих сила на Далеком истоку.

Амерички геостратег је тада рекао да „Русија нема други избор уколико жели да сачува најважније територије на Далеком истоку, осим да се ослони на помоћ Запада“.

Упркос томе, крајем јула 2008. године Москва и Пекинг су наставили да унапређују билатералне односе, па су министри иностраних послова Русије и Кине, С. Лавров и Д. Јанг, у Пекингу потписали споразум о регулисању државних граница по коме је Москва уступила Пекингу 337 квадратних километара (до тада) спорне граничне територије.

Већ виђено

А праве намере Запада Москва је јасно увидела после одлуке НАТО на самиту 2008. године у Букурешту да се Украјина и Грузија третирају као будуће потенцијалне чланице алијансе. После овога, свакоме је било јасно да би инсталирањем НАТО крстарећих ракета на територији Украјине Москва била у домету од само неколико минута лета; попут 1962. године када је СССР инсталирао нуклеарне ракете на Куби, што су САД прогласиле за претњу својој безбедности, као и повреду сфере интереса. После вишедневног натезања и „игре живаца“ Совјетски Савез је повукао оружје, а заузврат добио гаранције САД да неће напасти Кубу.

Да ли Москва и даље може веровати било ком договору или споразуму са западним партнерима, поготово после признања бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел у „Цајту“, у коме је открила да је основни циљ споразума у Минску био добијање времена како би се Кијев додатно наоружао и ојачао своје оружане снаге, и то за сукоб са Русијом који је Запад још тада планирао.

Исто то је за „Кијев Индепендент“ потом потврдио и бивши француски председник Франсоа Оланд, који је био један од потписника документа из 2014. године.

Због свега наведеног, Москва Западу више никада неће и не може веровати. Због тога је и направила стратешки заокрет према Истоку. Он се чврсто заснива на теорији да трговина и трговински односи утичу на избегавање конфликта, и уједно воде ка повећању бруто друштвеног производа и доприносе учвршћивању политичких система, умањујући шансе да дође до било какве дестабилизације друштва.

И Русија и Кина су свесне ове значајне тачке ослонца новог стратешког партнерства, на коме ће се градити будућност колективног система азијске безбедности.