Диогенис Валаванидис: Лорд Елгин, Партенон и Подујево: Одбрана националног идентитета

У Лондону је настао дипломатски скандал када је 28. новембра Риши Сунак, председник владе Велике Британије, отказао сусрет са председником владе Републике Грчке Киријакосом Мицотакисом, и то само неколико сати пре њиховог билатералног сусрета. Разлог отказивања је настао пошто је председник владе Грчке дао изјаву за Би-Би-СИ водитељки Лаури Куенсберг, и том приликом истакао да би партенонске скулптуре које се налазе у британском Националном музеју требало вратити на њихова првобитна постоља у Грчку, „јер је држање одређеног броја артефаката у Лондону а других у Атини, исто као када би нпр. чувену Мона Лизу преполовили на пола“.

Тим поводом је Мицотакис рекао да је „дубоко разочаран наглим отказивањем“ састанка и одбио предлог алтернативног састанка са потпредседником владе британског Краљевства. Такође, грчки премијер је изјавио да „они који чврсто верују у исправност и праведност својих ставова никада не оклевају да се упусте у конструктивну аргументацију и дебату“. Исто тако, промптно је реаговао и портпарол грчке владе који је Сунакову одлуку да откаже састанак оценио „без преседана“ и додао да она представља „израз непоштовања“.

На овакав недипломатски потез свог премијера је реаговала и британска лабуристичка партија, чији је лидер Кеир Стармер оптужио Сунака да се бави „малом политиком“ и да овакав потез „нема никакве везе са Британским музејом, већ је очигледно премијер изгубио своје кликере“, (алудирајући да је изгубио оријентацију).

У правцу заштите националног идентитета је реаговала и грчка црква. Тим поводом је архиепископ Елпидофорос рекао да „одлука Ришија Сунака да нагло откаже састанак са Киријакосом Мицотакисом због Партенонских скулптура дубоко вређа све Грке широм света“. У том контексту је грчки црквени високодостојник констатовао да „партенонске скулптуре представљају светионик заједничког људског наслеђа, док њихово поновно уједињење у Атини испуњава моралну и историјску одговорност Велике Британије“.

Истим поводом је објављен и опширан чланак у угледном атинском дневном листу ТА НЕА из пера познатог новинара Јаниса Андрицопулоса, који наглашава да је веома жалосно што је премијер Сунак отказао састанак са премијером Мицотакисом поготово што су се на агенди састанка поред питања партенонских скулптура, налазила и питања два крвава ратна сукоба који се одвијају на самим границама Европе.

На тај начин би сва медијска пажња била усмерена на укупан резултат посете грчког премијера Великој Британији. Оваквим недипломатским поступком премијер Сунак је постигао сасвим други ефекат, тј. данас је комплетна светска медијска пажња усмерена на проблем партенонских скулптура, анализирајући разлоге спора између Грчке и УК.

Грчки дневник констатује да је за грчко национално биће кампања за поновно уједињење скулптура Партенона и њихова поставка у нови Музеј Акропоља у Атини – питање на које је премијер Мицотакис указао у свом интервјуу за Би-Би-Си – свакако добродошла. Дијалог између Атине и Британског музеја мора да се настави, као и притисак на британски естаблишмент и њихове политичаре. Закључујући, грчки дневник изражава наду да ће се на крају наћи задовољавајуће решење, које ће бити прихватљиво за обе стране.

Можда је највећа непријатност за британског премијера био недавни сусрет са својим сувереном краљем Чарлсом III, за време Међународне конференције о климатским променама COP28 у Дубајиу, када се краљ Чарлс III појавио са краватом у бојама грчке заставе. Више смо него уверени да је Риши Сунак разумео поруку коју је добио из дома британских монарха Бакингемске палате.

Какво је то културно и духовно наслеђе Грчке које је узбуркало целокупну светску културну и политичку јавност, и окупило велики број јавних личности тако да су неки од њих одавно постали почасни чланови Фондације „Мелина Меркури“, као што су Марио Соареш, сер Шон Конери, Мстислав Растропович, Пол Њумен, Џоан Вудворд, Костас Гаврас, Џули Кристи, Нана Мускури, сер Питер Устинов, принцеза Садрудин Ага Кан и бројни други?

То је прича о најпознатијем светском споменику са Акропоља – Партенону, који је посвећен грчкој богињи Атини – заштитници града, који је подигнут у 5 веку п.н.е. Реч је о најзначајнијој сачуваној грађевини класичног стила, чије се декоративне скулптуре сматрају врхунцем дорског стила и убрајају у најважнија дела старогрчке уметности. Због огромне уметничке вредности, Партенон је уврштен у ред најважнијих споменика светске културне баштине, који је претрпео многе ударце у историји, али му је највећи нанео амбасадор Британског краљевства у Константинопољу, Томас Брус, седми гроф од Елгина и једанаести од Кинкардина, у периоду од 1799. до 1803. године. То је било време када се Грчка налазила под отоманском окупацијом, што је британски амбасадор злоупотребивши положај и историјске околности и користећи се нечасним средствима као што су мито и корупција, на најгрубљи начин оскрнавио споменик насрнувши на њега физичком силом. Металним тестерама је исекао најлепше фризове, мермерне плоче, па чак и једну каријатиду, и све то пренео у Енглеску, како би украсио свој дворац који је градио у Шкотској.

 

У овим поступцима се најбоље може уочити основна карактеристика колонијалног менталитета, а то је грамзивост и незајажљивост у стицању богатства. Када је 1816. године лорд Елгин банкротирао, он је целокупну античку колекцију продао британској влади за 35.000 фунти стерлинга.

Очигледно да Британска влада није имала законско право да 1816. године откупи античку колекцију од Томаса Бруса или лорда Елгина, и то из два разлога: први, што је античко благо отуђено из земље на нелегалан начин и други што је античка колекција откупљена од Томаса Бруса као од приватног лица, што он није био, већ је у њен посед дошао злоупотребом положаја као највиши дипломатски службеник Британског Краљевства, што апсолутно дискредитује чин стицања власништва над партенонским скулптурама.

То је прича о дрској крађи националног блага под окриљем историјских околности, која опомиње о неопходности очувања националног идентитета и спречавању отимања културног и духовног наслеђа једног народа.

Она може да послужи као пример и српском народу, поготово у данашњем веома деликатном и опасном тренутку када је 28. новембра у српску цркву Светог архангела Михаила у селу Ракитница, општина Подујево, провалила група лица заједно са самозваним и лажним свештеником Николом Џуфком, иначе грађанином Републике Албаније, да би наводно обавили црквени обред. Ово кривично дело је још једно у низу, које има за циљ отимање духовне и културне баштине Српске Православне Цркве, односно „албанизацију“ или „косоваризацију“ српске културне и духовне баштине.

Циљ ове групе je био да српску цркву прогласе за „цркву Фана Нолија“ која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана. Такође нам је позната и аспирација Албанске православне цркве да прошири поље своје јурисдикције и на простор КиМ, чиме би српски народ остао без свог културног и духовног наслеђа!!!

Очигледно да је овај дрски поступак представљао само „пробни балон“ у правцу отимања свих српских цркава и манастира на КиМ, на који се са наше стране није оштрије реаговало, изузимајући саопштење епархије Рашко-призренске.

Због свега наведеног, у овом тренутку нико нема право на мир и спокој, на инертност и незаинтересованост, на неутралност и проналажење ко зна каквих разлога за неучествовање у одбрани националног идентитета и духовног наслеђа српског народа, које су нам сачували и одбранили најбољи које је српски род имао у својој историји.

Поготово не данас када живимо у времену велике лажи, и непоштовања  међународних правних аката као ни одлука било које међународне организације (било да је реч о УН или УНЕСКО) па чак ни Ванкуверске декларације УН из 1976. године, која гласи да је „Неотуђиво право сваке земље да са пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности, које су плод целе њене историје“.