Диогенис Валаванидис: „Косово“ у Ватикану

Каква је веза између отварања приштинске канцеларије за везу у Ватикану и проглашавања старих српских православних цркава на КиМ за – римокатоличке

Имајући у виду да су многи наши званичници више пута са поносом истицали чињеницу да Света столица није признала тзв. независност Косова, и у том смислу афирмативним тоном говорили о развоју билатералних односа Републике Србије са овом, иако најмањом државом на свету (свега око 3.000 становника), ипак значајним чиниоцем на пољу креирања светских политичких кретања, 12. јануара доживели смо непријатно изненађење.

Тада је председница тзв. Косова Вјоса Османи објавила на свом Фејсбуку да је декретом отворила Специјалну мисију Косова у Ватикану, и додала: „Ово важан корак за Косово и његове односе са Светом столицом које ћемо наставити да продубљујемо“. Такође, током претходних посета, косовски званичници су истицали да им је примарни циљ признање њихове земље од стране Ватикана.

У том контексту, после приватне аудијенције код папе Франциска 23. јануара 2023. у Ватикану, Вјоса Османи је истакла да би „признање Косова од стране Свете столице знатно утицало на даље јачање њене земље“ као и њену „интеграцију у евроатлантске структуре“, тј. НАТО.

Специјалне мисије тзв. Косова дефинисане су као „привремене мисије које представљају ‘Републику Косово’ у другој држави или међународној организацији, и да уз њихову сагласност може да преговара или обавља задатке који су у интересу ‘Републике Косово'“.

Дволичан однос

Узимајући у обзир улогу Ватикана у креирању глобалне политике, присетимо се речи које је пре више од 80 година изговорио Јосиф Висарионович Стаљин, када је рекао да је у питању „велики глобални политички играч, чак и у моментима када се то није примећивало“. Стаљин је додао да, без обзира на чињеницу што Ватикан нема наоружане дивизије, Света столица је моћнија од многих држава које су их имале. У том контексту је приметио да, без обзира на то што су неке папе изгледале као неуспешни политичари, који су увек истицали политичку неутралност, ипак су Свету столицу увели на страну губитничких коалиција у оба светска рата. Упркос томе, Света столица успела је да не претрпи већу штету, јер су њихови поглавари, не мењајући основни политички курс, „након ратова успели да преведу Ватикан на победничку страну“.

Институт за политичке студије из Београда је у кратком прегледу улоге Римокатоличке цркве у нарушавању и разбијању српске и југословенске државности, указао да је Ватикан, са спољним агресорима и домаћим помагачима, ковао планове о разбијању, како државности Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, државности Краљевине СХС, социјалистичке Југославије и Савезне Републике Југославије, тако и државности Републике Србије на КиМ.

Захваљујући Викиликсу сазнајемо и да је 30. априла 2008. године, недуго пошто је самопроглашена независност јужне српске покрајине, из америчке амбасаде у Риму послата поверљива депеша број 0971, у којој пише да је монсињор Мигел Маури рекао америчким званичницима да је „Света столица дефакто признала независност Косова, али то није званично објављено, искључиво ради остављања отворених врата за вођење екуменског дијалога са СПЦ.“

Несумњиво је да овај податак прецизно дефинише дволичан однос Ватикана према СПЦ и нашој земљи, који захтева и снажнију реакцију од објашњења да је у случају Специјалне мисије реч само о „канцеларији за везу“ чији представник не би имао дипломатски статус као остали акредитовани амбасадори у Ватикану.

Ово тим пре што још један у низу чинова варварског отимања српског духовног наслеђа на КиМ представља и кампања Министарства културе привремених приштинских институција, а у циљу присвајања материјалне и духовне баштине СПЦ, која је започела наводну „обнову“ православне цркве у селу Горње Винарце, удаљеном седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра.

Епархија рашко-призренска je саопштила да осим чињенице што нико није контактирао СПЦ у вези с обновом тог објекта, министарство у Приштини је отишло корак даље и прогласило ту српску православну цркву у селу Горње Винарце „католичком“, у очигледној намери да се присвоји духовна баштина Српске православне цркве.

Пред црквом је, штавише, постављен и знак Министарства културе тзв. Косова, где се опет помиње назив „католичка црква у Винарцу“.

Противно свим нормама

Епархија рашко-призренска је поводом најновијег инцидента обавестила међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине, јер косовске институције не реагују на тужбе СПЦ и не извршавају своје правне обавезе према нашој цркви чак ни у случају пресуда сопствених судова.

Такође, истиче се да се епархија не противи обнови српских светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999. и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне и духовне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Управо из тог разлога је рађена обнова порушених српских цркава након мартовског погрома 2004, али под надзором Савета Европе, који је гарантовао заштиту права СПЦ.

 

Ако је први део стратегије албанизације овог простора био протеривање српског становништва након рата 1999, када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, а потом се прешло и на систематско уништавање цркава и гробаља у циљу затирања трагова нашег историјског постојања, сада је противно свим нормама али и законима тзв. Косова циљ албанских институција на КиМ, да се цркве које су урушене или тешко оштећене, самостално и без одобрења СПЦ обнављају у циљу промене њиховог идентитета.

Епархија наводи да православна црква у селу Горње Винарце постоји још од 14. века, и то у селу које је тада било чисто српско са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису непосредно након османског освајања Косова и Метохије у области Иса-бега Исхаковића 1455. године.

Значајно је напоменути да се у селу не помиње било какво присуство римокатоличке заједнице, а колико је познато Епархији рашко-призренској, римокатоличка бискупија никада није користила ову цркву, нити о њој има икаквих писаних података и материјалних доказа.

Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. оштетили или уништили албански екстремисти. Ово је још једно сведочанство о цркви коју је локално албанско становништво сматрало српском, јер у противном не би била скрнављена и паљена, што је случај и са многим другим црквама и манастирима који су нападани, а сада се у медијима или преко министарства у Приштини проглашавају за „албанске или католичке цркве“.

Имајући у виду и истовремено отварање Специјалне мисије „Косова“ у Ватикану, јасно је да се Римокатоличкој цркви у погледу сарадње и остваривања  „хришћанског јединства“ о коме Ватикан говори, не може до краја веровати.