ДИОГЕНИС Д. ВАЛАВАНИДИС – С ВЕРОМ У ХРИСТА ПРОТИВ САТАНИСТА

Наш саговорник, аутор књиге о патријарху Герману и расколу у Македонији, поред тема које су садржај његовог дела говори и о будућност православља

По вокацији дипломата, писац и економиста, Диогенис Д. Валаванидис је рођен у Београду 1955. године у окриљу грчке породице пореклом из Мале Азије (Кесарије). Увек је био ослоњен на аманет свог деде, иначе познатог и високо уважаваног хирурга, филантропа и хуманисте др Аврама П. Валаванидиса (1866–1913), који је говорио да православна вера, отаџбина и породица треба да буду три носећа стуба сваког човека и његовог дигнитета. Као лекар добровољац ступио је у српску војску у борби за ослобођење од турских завојевача.
Диогенис Д. Валаванидис одрастао је у амбијенту осећања љубави према Цркви и Господу Богу, чијом вољом му је указана част и привилегија да сарађује и буде близак с блаженопочившим митрополитом београдско-карловачким, архиепископом пећким и патријархом српским Германом. Иако је прошло много година, успомене и осећања нису избледела, чак напротив, још му је жива слика пред очима када је први пут са осам година ушао у Српску патријаршију (1963), док га је за руку држао патријарх Герман. Тада је похађао часове веронауке у Цркви Светог Саве. Диогенис каже да се сећа да су сва деца која су у то време ишла на веронауку у Цркву Светог Саве осећала велики страх приликом уласка у порту цркве. Причало се да би могли бити искључени из школе, и да би трпели велике последице, како они, тако и њихове породице.
Диогенис наглашава да се и после 60 година труди да хода по трагу својих предака, тако да се данас, у својству председника Центра за заштиту хришћанског идентитета, моли Господу Богу да му подари снаге и мудрости да истраје на путу одбране православне цркве и очувања њеног јединства.
Током богате професионалне каријере налазио се на одговорним функцијама у амбасади САД у Београду, авио-компанијама „Пан Ам“ и „Олимпик ервејз“, америчкој компанији REMAX International, Министарству спољних послова Републике, Србије као и другим институцијама.
Писац је неколико дела и стални члан Удружења књижевника Србије. Основао је Удружење Грка у Србији „Рига од Фере“, српски Комитет за репатријацију партенонских скулптура „Мелина Меркури“, Ново друштво српско-грчког пријатељства, као и Центар за заштиту хришћанског идентитета. Такође, један је од оснивача респектабилне Међународне организације за репатријацију партенонских скулптура која данас у свом саставу има око 20 националних комитета широм света.
Добитник је једног од највиших ордена Српске православне цркве, ордена Светог цара Константина, за вишедеценијски рад на заштити српских цркава и манастира на простору Косова и Метохије. Почасни је члан Фондације „Елефтериос Венизелос“ с Крита.

Реците нам нешто о односу патријарха Германа с високодостојницима других цркава.

Патријарх Герман је водио врло живу међурелигијску активност. Посетио је многе православне цркве, између осталих Васељенску, Александријску, Московску, Румунску, Бугарску, Грчку, Пољску, Чехословачку и др. Веома се интересовао за рад и активности Светског савета цркава, и на Скупштини у Упсали 1968. године изабран је за њеног председника. На тој високој функцији остао је пуних седам година. Такође је 1969. посетио кентерберијског архиепископа, који је претходно посетио Српску цркву.
Интересантно је напоменути да коментаришући страх и мржњу према Србима која је присутна код готово свих суседа, велики српски патријарх Герман је рекао: „Пре доста година сам слично питање поставио сверуском патријарху, господину Пимену. Цитираћу његов одговор јер бих слично и ја данас одговорио. ‚Ми Руси јесмо најбројнији народ у Совјетском Савезу – рекао ми је господин Пимен – али та разлика није толика да би код других скрила мржњу. Првом се увек завиди, а између зависти и мржње не постоји ни корак разлике‘.“

Имајући у виду да се патријарх Герман борио с комунистичком влашћу чак 30 година да не призна аутокефалност македонске цркве, како гледате на недавно „олако“ давање аутокефалности македонској цркви – Охридској архиепископији од стране данашњих великодостојника СПЦ?

Да будем искрен, вест да је СПЦ као Мајка црква сагласна с давањем аутокефалности једном свом административном делу, и да је 5. јуна 2022. патријарх Порфирије уручио томос, у Саборној цркви у Београду, митрополиту Стефану као архиепископу охридском и митрополиту скопском, потпуно ме је шокирала! Апсолутно ми је непознат и несхватљив разлог оваквог поступка којим се бројна културна и духовна баштина Немањића, Мрњавчевића, Бранковића и др. даје у руке онима који су на таласу комунизма створили једну титоистичко-атеистичко-секуларну творевину, засновану на антисрпству и користећи се злоупотребом имена северне грчке покрајине Македоније, која је 3.000 година била хеленска и таква ће остати до краја света.
Коначно и на патријарха Германа је 5. маја 1967. године вршен огроман притисак од стране тадашњег председника Извршног већа Србије Драгог Стаменковића, да се Македонској православној цркви да аутокефалност. Велики српски патријарх Герман му је рекао да је СПЦ иначе желела да им изађе у сусрет, дајући им самосталност са аутономијом у оквиру СПЦ, као Мајке цркве, „док се сада од нас тражи да извршимо самоубиство“ (Син. бр. 1785, 17. мај 1967; Ђ. Слијепчевић, Македонско црквено питање, 76–77).
Такође, желим да подсетим да су пред почетак Сабора 1967. године достављени реферати др С. Троицког и др Б. Гардашевића, једног од највећих стручњака за црквено право, на тему „Да ли МПЦ има услове за добијање аутокефалности“. У опширним рефератима је изнет низ докумената да МПЦ нема услове за добијање аутокефалности. „Ако би она противно канонима, сама на свом митрополијском црквено-народном сабору, прогласила себе за аутокефалну, онда ће се сматрати, како од стране Српске православне цркве, тако и осталих аутокефалних цркава, расколничком верском организацијом, и као таква, одлучена од општења са њима“ (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).
Када је реч о Охридској архиепископији, у реферату на тему „Да ли је Македонска црква наследник Охридске архиепископије“, проф. др Бранко Цисарж изнео је преглед Охридске архиепископије, и на крају констатовао: „Да је саопштење Охридске архиепископије у (тадашњој) СР Македонији само по имену, и ни по чему другом није наследник грчке Охридске архиепископије“ (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).
И после свега, како овај скандалозан чин објаснити митрополиту Јовану, кога су власти из Скопља држале утамниченог више од деценије; шта рећи осталим српским владикама које је именовала СПЦ да начелствују у Скопљу, Охриду, Битољу… Како погледати у очи српски живаљ овог краја, кога македонски неокомунисти стално прогањају и сатиру.

Сада бих вас замолио за мишљење о једном од најделикатнијих питања целе православне цркве, а то је давање аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине од стране васељенског патријарха Вартоломеја Првог. Могу се чути ставови неких верских аналитичара да то може да угрози јединство православне цркве.
Ваше питање је врло деликатно и захтева шири и аналитички одговор. Као прво, васељенски патријарх је на апсолутно неканонски начин „дао“ аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине. Ова одлука представља пад у искушење етнофилетизма (тј. стање у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету). Због тога је ова појава с правом осуђена од православне цркве не само на Цариградском сабору (1872) већ и на Сабору на Криту 2016. године који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам као „јерес и змијски отров“ који разара јединство православне цркве. Да се Црква у својим одлукама није држала кроз историју тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.
Изненађење је утолико веће што су управо Цариград и његови великодостојници својим потписима потврдили одлуку великог Сабора на Криту, да би само неколико година касније, на основу тог истог етнофилетизма који су осудили као јерес – дали аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, чиме су озбиљно угрозили и довели у питање јединство православља.
Такође, неопходно је нагласити да су предсаборске припреме, поготово када је дневни ред у питању, трајале неколико деценија. Веома је проблематично, и поставља се логично питање, због чега тема аутокефалије није уврштена у дневни ред Сабора на Криту, што је тражила и Српска православна црква, уз образложење да је ова тема довољно припремљена и обрађена на предсаборским конференцијама, али ипак није прихваћена и није се нашла на дневном реду.

Ко је избегао или ко се уплашио да се о питању аутокефалије расправља на Критском сабору јуна 2016. године?

Многи учесници сабора као и верски посматрачи упућују погледе ка васељенском патријарху, сумњајући да је можда баш он знао какав ће каснији ток догађаја уследити, поготово када је реч о неканонском признању православне украјинске цркве.
Овакав след догађаја навео је многе интелектуалне кругове на закључак да су западни геополитички центри моћи успели да разједине све што је постојало на просторима бившег СССР-а, па и бивше Југославије, изузев православне цркве која је успела да очува јединство. Сада демонске силе овога света ударају управо на темеље јединства православне цркве.
Није потребно велико познавање геополитичке ситуације, као ни односа унутар хришћанских заједница различите деноминације, да би се извео закључак из којих западних политичких и црквених центара се руководило у правцу оваквог решавања спорова међу православним црквама, с превасходним циљем убацивања клице нејединства, како би у крајњој инстанци дошло до раскола.
Моје скромно мишљење је да је Константинопољ урадио нешто што није смео да учини у овом времену. Другим речима, одлука васељенског патријарха се у вези с решењем питања цркве у Украјини може оценити само једном речју – катастрофална, поготово када је реч о јединству православне цркве.
Ради бољег разумевања, држава Украјина је производ лењинистичко-стаљинистичко-комунистичког секуларизма, или се може назвати као Украјина Владимира Иљича Лењина, док је стање у украјинском народу плод унијаћења Украјинаца из XVI века (тј. прекрштавања православаца у римокатолике).

Којим мотивима сте се руководили како бисте написали овако драгоцено дело као што је ваша књига „Истина о патријарху Герману и питање тзв. Македонске цркве“?

Ову књигу сам написао с великим осећањем поноса и поштовања, написао сам је за великог човека, поглавара СПЦ и пријатеља, који је био патријарх српског народа иако је био неправедно оптужен да је био „црвени патријарх“. На овај начин сам доказао да није било тако како су мислили неки Срби, углавном носиоци црвене књижице Комунистичке партије. Неки кажу – „било је такво време“. То није истина, јер проблем није у времену већ у људским карактерима. Истина је да је било много више оних који су ради шаке „Јудиних сребрњака“ издали своју веру, нацију, лични понос и породични морал бацили под ноге, док је било и правих људи, са чврстим и непоколебљивим ставовима, који су увек ишли усправно и ходали кроз живот високо подигнутог чела. То је имало своју цену, али они су то чинили без обзира на последице, време и околности.
Назвати патријарха Германа „црвеним патријархом“ велика је срамота и грех оних који су такву ноторну лаж смислили! Уосталом, може ли бити црвен отац чијег је сина првенца прогутала црвена неман, тако да му ни за гроб није сазнао? Без кривице је стрељан у Загребу 12. јуна 1945, с непуних двадесет година, иако је рат званично завршен још 9. маја исте године.

Пошто сте били сведок тог времена, реците нам нешто о тешкоћама с којима се блаженопочивши патријарх Герман свакодневно суочавао. Како је излазио на крај с тадашњом влашћу?

Патријарх Герман налазио се на челу СПЦ од 1958. до 1990. године, и пролазио је кроз један од најтежих периода у њеној историји. Био је изложен снажним притисцима безбожничке југословенске власти која се утркивала у додворавању Ј. Б. Титу, чинећи све да уништи и затре све што је мирисало на тамјан и оглашавало се звуцима црквених звона. Иако изложен огромном притиску тадашњег диктаторског режима, у виду исцрпљујућих убеђивања од тадашњег потпредседника СИВ-а Александра Ранковића (28. октобра 1958), председника СИВ-а Петра Стамболића (7. марта 1967) и других, патријарх Герман је упорно одбијао да призна „самовољно проглашење Македонске православне цркве“. Пласирањем неистина и лажи као проверених метода, Титова тајна полиција (УДБА) покушавала је на све начине да га дискредитује, што је резултирало расколом у СПЦ у Америци, који је у међувремену изглађен.
Однос тадашњих власти према СПЦ најбоље илуструје податак да је патријарх Герман чак 88 пута подносио молбу и водио разговоре на разним нивоима, док се није изборио за наставак обнове Храма Светог Саве на Врачару. Тај процес би био сигурно једноставнији да је имао и најмању подршку српских комуниста у тадашњој власти, која је изостала, јер им је била значајнија удобност живљења у односу на пружање подршке својој цркви и свом народу.
О ставу патријарха Герману према тадашњем времену, најбоље сведоче његове речи. Цитирам: „Мене искуство учи да данас наш народ стоји у месту и да ће тако подуже бити. То место је у провалији из које треба изаћи. Страх ме је да опет не пођемо за човеком који ће нас задржати у провалији, а притом нам говорити како ходамо широким, царским друмовима сунцем обасјаним. Ко не схвата да Срби не могу више да живе у провалији и мраку, не може да буде добар предводник. Српски комунисти су сопствени народ унесрећили. Није праведно да данас после свега што се догодило, за несрећу која нас је задесила кривимо више друге, од сопствених изрода.“ (Из публикације Пословног центра НИП „Новости“, аутора Светислава Спасојевића: Српски патријарх Герман: Ја и комунисти, 1985. г.)

Да ли су вам познати неки детаљи евентуалних директних сукоба на релацији патријарх Герман – Тито?

Како да не. У Југославији је раних седамдесетих година вршен притисак на одређене угледне институције, као и познате личности да за Нобелову награду за мир предложе „највећег сина наших народа и народности“. Врло мало је оних који су ту „сугестију“ за Брозову кандидатуру одбили. Међу тим ретким је и Српска православна црква, на чијем је челу био патријарх Герман. На седници Светог архијерејског синода од 20. марта 1973. патријарх Герман је саопштио Синоду да је позван и умољен да у име СПЦ упути предлог Нобеловом одбору при Норвешком парламенту да се Нобелова награда за мир у 1973. додели „највишој личности у СФРЈ“. Сву ароганцију и дрскост Титове власти видимо у чињеници што је ЦК КПЈ упутио већ припремљено писмо српском патријарху Герману, очекујући да га само потпише.
Том приликом патријарх Герман је додао, цитирам, „мислимо да је потпуно јасно о којој се личности ради, с тога због деликатности случаја и потребне дискреције име за сада не спомињемо“.
Разматрајући ово, Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању 1973. године, одлучио да: „Ни Свети архијерејски сабор, ни Свети архијерејски синод, ни Његова светост патријарх се не могу у овој ствари јавно ангажовати, пошто је то питање изван црквене надлежности. Ово утолико пре што је Свети архијерејски сабор СПЦ још 1939. године донео одлуку којом осуђује акцију црквених представника у једној оваквој ствари.“
У прилог томе бих навео да је маја 1969. патријарх Герман упутио писмо Ј. Б. Титу у коме се жали на злостављање српског живља а посебно монаха и монахиња на Косову и Метохији. Не много након тога патријарх Герман је рекао: „Године 1969. сам послао писмо Јосипу Брозу и до танчина описао несрећу православних Срба на Косову и Метохији. Био сам наиван, јер сам веровао човеку који је према Србији и Србима спроводио политику свога цара Фрање Јосифа. Затим следи опробан комунистички систем – избегавање одговорности. Тај Броз је био уметник у томе. Замислите, он наше писмо прослеђује Србији. Коме, молим вас у Србији? Српским политичарима који су ми целог века претили због најмање ситнице!“

Реците нам нешто о односу патријарха Германа с високодостојницима других цркава.

Патријарх Герман је водио врло живу међурелигијску активност. Посетио је многе православне цркве, између осталих Васељенску, Александријску, Московску, Румунску, Бугарску, Грчку, Пољску, Чехословачку и др. Веома се интересовао за рад и активности Светског савета цркава, и на Скупштини у Упсали 1968. године изабран је за њеног председника. На тој високој функцији остао је пуних седам година. Такође је 1969. посетио кентерберијског архиепископа, који је претходно посетио Српску цркву.
Интересантно је напоменути да коментаришући страх и мржњу према Србима која је присутна код готово свих суседа, велики српски патријарх Герман је рекао: „Пре доста година сам слично питање поставио сверуском патријарху, господину Пимену. Цитираћу његов одговор јер бих слично и ја данас одговорио. ‚Ми Руси јесмо најбројнији народ у Совјетском Савезу – рекао ми је господин Пимен – али та разлика није толика да би код других скрила мржњу. Првом се увек завиди, а између зависти и мржње не постоји ни корак разлике‘.“

Имајући у виду да се патријарх Герман борио с комунистичком влашћу чак 30 година да не призна аутокефалност македонске цркве, како гледате на недавно „олако“ давање аутокефалности македонској цркви – Охридској архиепископији од стране данашњих великодостојника СПЦ?

Да будем искрен, вест да је СПЦ као Мајка црква сагласна с давањем аутокефалности једном свом административном делу, и да је 5. јуна 2022. патријарх Порфирије уручио томос, у Саборној цркви у Београду, митрополиту Стефану као архиепископу охридском и митрополиту скопском, потпуно ме је шокирала! Апсолутно ми је непознат и несхватљив разлог оваквог поступка којим се бројна културна и духовна баштина Немањића, Мрњавчевића, Бранковића и др. даје у руке онима који су на таласу комунизма створили једну титоистичко-атеистичко-секуларну творевину, засновану на антисрпству и користећи се злоупотребом имена северне грчке покрајине Македоније, која је 3.000 година била хеленска и таква ће остати до краја света.
Коначно и на патријарха Германа је 5. маја 1967. године вршен огроман притисак од стране тадашњег председника Извршног већа Србије Драгог Стаменковића, да се Македонској православној цркви да аутокефалност. Велики српски патријарх Герман му је рекао да је СПЦ иначе желела да им изађе у сусрет, дајући им самосталност са аутономијом у оквиру СПЦ, као Мајке цркве, „док се сада од нас тражи да извршимо самоубиство“ (Син. бр. 1785, 17. мај 1967; Ђ. Слијепчевић, Македонско црквено питање, 76–77).
Такође, желим да подсетим да су пред почетак Сабора 1967. године достављени реферати др С. Троицког и др Б. Гардашевића, једног од највећих стручњака за црквено право, на тему „Да ли МПЦ има услове за добијање аутокефалности“. У опширним рефератима је изнет низ докумената да МПЦ нема услове за добијање аутокефалности. „Ако би она противно канонима, сама на свом митрополијском црквено-народном сабору, прогласила себе за аутокефалну, онда ће се сматрати, како од стране Српске православне цркве, тако и осталих аутокефалних цркава, расколничком верском организацијом, и као таква, одлучена од општења са њима“ (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).
Када је реч о Охридској архиепископији, у реферату на тему „Да ли је Македонска црква наследник Охридске архиепископије“, проф. др Бранко Цисарж изнео је преглед Охридске архиепископије, и на крају констатовао: „Да је саопштење Охридске архиепископије у (тадашњој) СР Македонији само по имену, и ни по чему другом није наследник грчке Охридске архиепископије“ (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).
И после свега, како овај скандалозан чин објаснити митрополиту Јовану, кога су власти из Скопља држале утамниченог више од деценије; шта рећи осталим српским владикама које је именовала СПЦ да начелствују у Скопљу, Охриду, Битољу… Како погледати у очи српски живаљ овог краја, кога македонски неокомунисти стално прогањају и сатиру.

Сада бих вас замолио за мишљење о једном од најделикатнијих питања целе православне цркве, а то је давање аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине од стране васељенског патријарха Вартоломеја Првог. Могу се чути ставови неких верских аналитичара да то може да угрози јединство православне цркве.

Ваше питање је врло деликатно и захтева шири и аналитички одговор. Као прво, васељенски патријарх је на апсолутно неканонски начин „дао“ аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине. Ова одлука представља пад у искушење етнофилетизма (тј. стање у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету). Због тога је ова појава с правом осуђена од православне цркве не само на Цариградском сабору (1872) већ и на Сабору на Криту 2016. године који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам као „јерес и змијски отров“ који разара јединство православне цркве. Да се Црква у својим одлукама није држала кроз историју тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.
Изненађење је утолико веће што су управо Цариград и његови великодостојници својим потписима потврдили одлуку великог Сабора на Криту, да би само неколико година касније, на основу тог истог етнофилетизма који су осудили као јерес – дали аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, чиме су озбиљно угрозили и довели у питање јединство православља.
Такође, неопходно је нагласити да су предсаборске припреме, поготово када је дневни ред у питању, трајале неколико деценија. Веома је проблематично, и поставља се логично питање, због чега тема аутокефалије није уврштена у дневни ред Сабора на Криту, што је тражила и Српска православна црква, уз образложење да је ова тема довољно припремљена и обрађена на предсаборским конференцијама, али ипак није прихваћена и није се нашла на дневном реду.

Ко је избегао или ко се уплашио да се о питању аутокефалије расправља на Критском сабору јуна 2016. године?

Многи учесници сабора као и верски посматрачи упућују погледе ка васељенском патријарху, сумњајући да је можда баш он знао какав ће каснији ток догађаја уследити, поготово када је реч о неканонском признању православне украјинске цркве.
Овакав след догађаја навео је многе интелектуалне кругове на закључак да су западни геополитички центри моћи успели да разједине све што је постојало на просторима бившег СССР-а, па и бивше Југославије, изузев православне цркве која је успела да очува јединство. Сада демонске силе овога света ударају управо на темеље јединства православне цркве.
Није потребно велико познавање геополитичке ситуације, као ни односа унутар хришћанских заједница различите деноминације, да би се извео закључак из којих западних политичких и црквених центара се руководило у правцу оваквог решавања спорова међу православним црквама, с превасходним циљем убацивања клице нејединства, како би у крајњој инстанци дошло до раскола.
Моје скромно мишљење је да је Константинопољ урадио нешто што није смео да учини у овом времену. Другим речима, одлука васељенског патријарха се у вези с решењем питања цркве у Украјини може оценити само једном речју – катастрофална, поготово када је реч о јединству православне цркве.
Ради бољег разумевања, држава Украјина је производ лењинистичко-стаљинистичко-комунистичког секуларизма, или се може назвати као Украјина Владимира Иљича Лењина, док је стање у украјинском народу плод унијаћења Украјинаца из XVI века (тј. прекрштавања православаца у римокатолике).

Опростите на индискрецији, интересује ме како се осећате док говорите критичким тоном о васељенском патријарху и његовим одлукама, имајући у виду ваше грчко порекло и то баш из Мале Азије, из Кесарије?

Искрено, осећам велику тежину и бол у души, с обзиром на то да су сви моји преци целивали десницу васељенском патријарху као свом врховном духовном поглавару. Припадам народу који је одрастао ван домовине, и који је васпитаван у духу поштовања и своје и туђе религије, као и безрезервне оданости према Христовој цркви, породици и отаџбини. Грци из Мале Азије презиру издају и страх, а високо цене дигнитет и моралне квалитете. Највероватније да нам ову чврстину и посебност даје Господ Бог јер смо народ „изгубљеног завичаја“, али чврсте вере, храбрости, одлучности и моралних врлина.
Управо због тога је за мене оданост према Христовој цркви много већа и важнија него што је примат Васељенске патријаршије и њеног поглавара.
Када је реч о аутокефалности, несумњиво да је ово питање изашло из оквира црквених канона, и постало par exellence једно од најважнијих геополитичких питања. На тај начин су политички кругови западних центара моћи покушали да разједине православни свет.
Овде се намеће неколико питања за Васељенску патријаршију. Прво, да ли Васељенска патријаршија има право апелације, тј. доношења одлука вишег суда, нарочито у духу и на начин на који је овом приликом примењен. Васељенска патријаршија се руководи источно папистичким тумачењем 9, 17. и 28. канона Четвртог васељенског сабора који су писани 451. године.
Васељенски патријарх своје право првог по части (primus inter pares) заснива на канонима Васељенског сабора, а заправо то место је добио као епископ града Византа – Константинопоља, пошто је град у коме је боравио васељенски патријарх био царски град и у њему су заседали византијски цар и Царски синквитос или Царски савет, тако да се данас, с обзиром на промењене историјске околности, такав закључак може ставити под знак питања.
У сваком случају, намеће се недвосмислени утисак да данас демонске силе овог света желе да подрију јединство православне цркве. Управо због тога су одлучиле да искористе престолну цркву, Цариградску, и покушају да реализују своје циљеве преко њених привилегија које је имала у тадашњем времену, до 1453. године.
На основу свега до сада изнетог намеће се недвосмислен закључак да се цео свет налази у озбиљној кризи, а човечанство на великом искушењу и низбрдици, с посебним освртом на Европу. Истакао бих да се људска цивилизација нашла на странпутици, и да се налази у озбиљном паду, можда чак и слободном паду. Један од главних фактора те кризе лежи у чињеници да се свет а тиме и Европа одрекла сопствене традиције. Када је реч о Старом континенту, европско хришћанство се налази у дефанзиви, тј. у повлачењу, или у класичном бекству. Због тога, потпуно свесно и одговорно, можемо рећи да је већина земаља Европе престала да буде хришћанска, јер је сасвим очигледно да је на делу борба између хришћанства и антихришћанства.
Како то не би постало јасно већини људи, на глобалном нивоу је пуштен дим како би се замаглио видик, тако да се вештачки потенцирају теме које нису приоритетне, али су корисне да се о њима говори и расправља док се у позадини одвија сукоб у коме се решава судбина целог хришћанског света. Зато се и намећу теме, као што су дигитализација, пандемија, хомосексуализам, глобално загревање итд.
То је управо и циљ антихришћанских снага – да будемо окупирани периферним а не суштинским питањима. Када је реч о глобализму, морамо разумети да је и комунистичка идеологија један од стубова глобализма. Заправо, комунистички, као и западни либерални глобализам имају исти циљ, а то је сукоб с националним државама и њиховим лидерима јер су националне државе верски оријентисане, самосталне и независне. Све је у ствари исто, само су једни леви, док су други либерални.
Због тога са жаљењем можемо да констатујемо да је већина земаља западне хемисфере изгубила идеје водиље и традиционални хришћански идентитет. Будући да се сада решава судбина целог хришћанског света, с правом се питамо које силе управљају тим процесима. Да ли је то дубока држава, дубока елита или нека тајна влада, врло је тешко рећи. С правом можемо констатовати да те силе делују из сенке, и да би то, поред осталих, могле бити и организације лидера водећих светских банака и транснационалних компанија, које називамо антихришћанским силама.
Примећујемо да је у водећим земљама Запада сатанистички покрет у пуном замаху и успону, с тенденцијом ширења на православне земље. Утолико више и брину неканонске одлуке васељенског патријарха, које је доносио самостално без сазивања Свеправославног сабора и које су несумњиво донете под утицајем, притиском или нечим трећим, западних центара моћи који се залажу за фрагментацију православне цркве и афирмацију сатанистичког покрета. Потпуно сам уверен да је неканонска одлука давања аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине донета тенденциозно, како би изазвала домино ефекат у многим тачкама православног света.

Има ли излаза из ове ситуације?

Свима је добро познато да аутокефалност у данашње време може да предложи само Мајка црква и нико више. И Васељенска патријаршија и њен поглавар добро знају да је императорско време (цара Константина) неповратно прошло, а с њим и привилегије које је она имала у јединој форми коју познаје православље, а то је „primus inter pares“ (прва међу једнакима по части).
После оваквих одлука кршења канона апостола, светих отаца и Васељенских сабора, поставља се питање: да ли и даље једна стара, декадентна и некредибилна институција која је склона доношењу унилатералних а не саборских одлука, и то под туђим утицајем, као што је данашња Цариградска патријаршија, може да задржи статус прве међу једнакима, или то питање треба да се отвори на новом свеправославном сабору (уз обавезно учешће поглавара свих православних аутокефалних цркава), што је у најбољем интересу опстанка Христове цркве пред најездом нехришћанских, сатанистичких и глобалистичких сила.
Несумњиво да је неопходно и ургентно организовање овако конципираног свеправославног сабора како би се договором дошло до избора кредибилне и моћне православне аутокефалне цркве која би поштовала све црквене каноне и одлуке Васељенских сабора, и на тај начин стекла ауторитет и кредибилитет да буде новоизабрана прва међу једнаким по части, за цело православље.

 

С ВЕРОЙ ВО ХРИСТА ПРОТИВ САТАНИСТОВ: О ПАТРИАРХЕ ГЕРМАНЕ, МАКЕДОНСКОМ РАСКОЛЕ И БУДУЩЕМ ПРАВОСЛАВИЯ (БЕСЕДА С ДИОГЕНИСОМ Д. ВАЛАВАНИДИСОМ, АВТОРОМ КНИГИ О ПАТРИАРХЕ ГЕРМАНЕ И РАСКОЛЕ В МАКЕДОНИИ)

Диогенис Д. Валаванидис, который по профессии является дипломатом, писателем и инженером-экономистом, родился в Белграде в 1955 году в семье греков из Малой Азии (Кесарии). Он женат и отец одной дочери. В своей жизни он всегда опирался на завещание своего дедушки, известного и весьма уважаемого хирурга, филантропа и гуманиста, др. Авраама П. Валаванидиса (1866-1913), который говорил, что православная вера, Отечество и семья должны быть тремя несущими столпами каждого человека и его достоинства. Будучи врачом, он добровольно вступил в сербскую армию, которая сражалась за освобождение от турецких завоевателей.

После преждевременной смерти от сыпного тифа, который в начале ХХ столетия унес из жизни множество людей, в первую очередь врачей и медицинского персонала, находившихся на первой линии обороны, его супруга Хариклия (1877-1941) наряду с заботой о семье, посвятила свою жизнь на благо Церкви. Поэтому она приняла решение предоставить часть своего дома в г.Битоль в распоряжение Сербской Православной Церкви для надобностей Церковного духовного суда.

Частым гостем в доме Хариклии Валаванидис был святой владыка Николай Сербский (Велимирович), по благословению которого она собирала средства для восстановления разрушенного храма святого Димитрия в поселке Магарево, Муниципалитет Битоль Северной Македонии. По благословению Божьему храм был восстановлен и в настоящее время он действующий, в нем совершается богослужение.

Диогенис Д. Валаванидис рос в среде, пропитанной любви к Церкви и Господу Богу, по воле Которого он был удостоен чести и привилегии сотрудничать и состоять в тесных взаимоотношениях с приснопамятным митрополитом Белградско-Карловацким, архиепископом Печским и патриархом Сербским Германом. Несмотря на то, что прошло много лет, память и чувства не исчезли, а даже напротив. Он до сих пор четко помнит, когда он в возрасте восьми лет переступил порог Сербской Патриархии (1963), пока его за руку держал патриарх Герман. В это время он посещал уроки закона Божьего в храме святого Саввы Сербского и протоиерея Гвоздена Милошевича, несмотря на то, что тогда для этого требовалось большое мужество, так как времена были полны превратностей, ненадежные и опасные, любое общение с СПЦ тогдашней коммунистическо-атеистической властью оценивалось в высшей степени неблагосклонно, а последствия могли быть тяжелыми и болезненными. Диогенис вспоминает детей, которые в то время посещали уроки закона Божьего в храме святого Саввы Сербского. Они испытывали большой страх, заходя на территорию церкви. Ходили слухи о том, что они могут быть устранены из школы и терпеть серьезные последствия. И не только они, но и их семьи.

Диогенис подчеркивает, что и спустя 60 лет он старается ходить по стопам своих предков, поэтому и сейчас в качестве председателя «Центра по защите христианской самобытности» просит Бога даровать ему силу и мудрость выстоять на пути защиты Православной Церкви и ее единства. Эта цель тем более важна, с учетом факта, что для земли наступили скорбные дни, верующих все меньше, а высшие идеалы, перед которыми покланяется современный человек – деньги и золото, причем в полном пренебрежении остаются христианская вера и семейные ценности.

В течение своей богатой профессиональной карьеры он занимал ответственные должности в посольстве США в г.Белграде, в авиакомпаниях «Пан Америкен» и «Олимпик Эрвейз», в американской компании «РЕМАКС Интернешнл», Министерстве иностранных дел Республики Сербии, а также в иных учреждениях.

Он также является автором нескольких произведений и постоянным членом Союза писателей Сербии. Им было создано Объединение греков в Сербии им. Риге от Феры, сербский Комитет по возвращению скульптур Парфенона им. Мелины Меркуры, «Новое общество сербско-греческой дружбы», а также «Центр по защите христианской самобытности». Тоже, он стал одним из соучредителей видной Международной организации по возврату скульптур Парфенона, в составе которой в настоящее время числится около 20 национальных комитетов во всем мире.

Диогенис стал кавалером одной из высших наград Сербской Православной Церкви, ордена святого императора Константина, который он получил на несколько десятилетий работы по защите сербских церквей и монастырей на просторах Косово и Метохии. Также, он является почетным членом Фонда им. Элефтериоса Венизелоса на о.Крит.

Какими мотивами Вы руководствовались в составлении драгоценного произведения – Вашей книги «Истина о патриархе Германе и вопрос так называемой Македонской Церкви».

Эту книгу я написал с глубоким чувством гордости и уважения. Она написана в честь великого человека, главы СПЦ и друга, который был патриархом сербского народа, несмотря на несправедливые обвинения в том, что он якобы был «красным патриархом». Таким способом я доказал, что не было так, как думали некоторые сербы, в основном владельцы красного билета Коммунистической партии. Некоторые говорят, что «время было такое». Это не правда, так как проблема не во времени, а в человеческих характерах. Правда в том, что было намного больше поползнувшихся о «серебрянники Иуды», предавших свою веру, нацию, личную честь и которые растоптали семейную нравственность, но были и настоящие люди, придерживавшиеся твердых и непоколебимых позиций, которые всегда в жизни ступали прямо и с высоко поднятой головой. За это они должны были чем-то пожертвовать, но они это делали, несмотря на последствия, время и обстоятельства.

Большой стыд и грех называть патриарха Германа «красным патриархом» и люди, придумавшие такую очевидную ложь должны стыдиться! Впрочем, может ли быть красным отец, сына первенца которого проглотило красное чудовище, и который не узнал даже, где находится его могила? Без какой-либо вины его расстреляли в г.Загребе 12 июня 1945 года, когда ему не исполнилось даже двадцати лет, несмотря на то, что война официально закончилась 9 мая того же года.

Так как Вы были живым свидетелем той поры, прошу Вас рассказать нам о сложностях, с которыми приснопамятный патриарх Герман ежедневно сталкивался. Как ему удавалось выстоять при тогдашней власти?

Патриарх Герман возглавлял СПЦ с 1958 по 1990 гг., когда она проходила один из самых сложных периодов в своей истории. Он подвергался сильному давлению безбожных югославских властей, которые соревновались угодить И. Б. Тито, прилагая все усилия для уничтожения и искоренения всего, что благоухало фимиамом и оглашалось звуками церковных колоколов. Несмотря на то, что патриарх находился под колоссальным давлением тогдашнего диктаторского режима, который отражался в мучительных попытках переубедить его, которые предпринимались тогдашним заместителем председателя Союзного исполнительного вече Александром Ранковичем (28 октября 1958 г.), председетелем СИВ Петром Стамболичем (7 марта 1967 г.) и иных, патриарх Герман стойко отказывался признать «самовольное провозглашение Македонской Православной Церкви». Распространяя неправду и ложь в качестве проверенных методов, секретная служба Тито (УДБА) всеми способами пыталась дискредитировать его, в результате чего возник раскол в СПЦ в США, который между тем временем удалось уврачевать.

            Об отношении тогдашних властей к СПЦ лучше всего свидетельствуют данные о том, что патриарх Герман даже 88 раз подавал заявление и проводил переговоры на разных уровнях, пока ему не удалось добиться разрешения на восстановление работ по строительству храма святого Саввы Сербского на Врачаре. Несомненно, этот процесс был бы намного проще, если бы он пользовался даже наименьшей поддержкой сербских коммунистов в тогдашней власти. Но ее не было, так как они поддержке своей Церкви и своему народу предпочитали комфортную жизнь.

Об оценке патриархом Германом тогдашнего времени лучше всего свидетельствуют его слова. Цитирую: «Опыт учит меня, что в настоящее время наш народ топчется в месте и что так будет продолжаться долгое время. Это место пропасть, из которой необходимо выкарабкаться. Я боюсь, что мы снова можем пойти за человеком, который заставит нас стоять в пропасти, но при этом будет говорить, что мы ступаем широкими, царскими дорогами, освещенными солнцем. Тот, кто не понимает, что сербы не могут больше жить в пропасти и во тьме, не может быть хорошим вождем. Сербские коммунисты собственный народ сделали несчастным. Будет несправедливо, если мы сегодня, после всего происшедшего, станем больше винить других, чем собственных подлецов» (Из статьи Делового центра НИП «Новости», автора Светислава Спасоевича: Сербский патриарх Герман: Я И КОММУНИСТЫ, 1985 г.).

Вопрос: Известны ли Вам некоторые подробности о возможно прямых столкновениях во взаимоотношениях патриарха Германа и Тито?

Конечно. В Югославии в начале 1970-ых оказывали давление на определенные учреждения, пользовавшиеся хорошей репутацией, а также на видных деятелей, для того, чтоб предложить кандидатом на Нобелевскую премию «величайшего сына наших народов и народностей». Было очень мало людей, которые отказались от такого «предложения» выставить кандидатуру Броза. Среди них была и Сербская Православная Церковь, возглавляемая Святейшим патриархом Сербским Германом. На заседании Священного Архиерейского Синода его пригласили и попросили направить от имени Сербской Православной Церкви предложение в Нобелевский комитет при Норвежском парламенте о присуждении в 1973 году Нобелевской премии «высшей личности в СФРЮ». Высокомерие и хамство власти Тито полностью отражаются в том, что Центральным комитетом КПЮ Сербскому патриарху направлено уже подготовленное письмо, и что от него ожидалось только подписать письмо.

Тогда патриарх Герман добавил, дословно привожу его слова: «Мы считаем, что вполне понятно, о каком человеке идет речь, поэтому из-за деликатности случая и необходимой конфиденциальности, пока не упоминаем его имени».

            Рассматривая данный вопрос, Священный Архиерейской Собор на своем регулярном заседании в 1973 году принял решение:

«Ни Священный Архиерейский Собор, ни Священный Архиерейский Синод, ни Его Святейшество патриарх, не могут в данном деле принять публичное участие, так как этот вопрос находится вне компетенции Церкви. Тем более, что Священным Архиерейским Собором Сербской Православной Церкви еще в 1939 году принято решение, которым осуждаются действия представителей Церкви в аналогичном деле».

            Вдобавок можно указать, что в мае 1969 года патриарх Герман направил письмо И. Б. Тито, в котором сетует о преступлениях против сербских жителей, в частности, монашествующих в Косово и Метохии. Недолго после этого патриарх Герман сказал:

«В 1969 году я отправил письмо Иосипу Брозу и подробнейшим образом описал скорби православных сербов в Косово и Метохии. Я был наивен, доверяя человеку, который по отношению к Сербии и сербам проводил политику своего императора Франца Иозефа. Затем последовала хорошо апробированная система коммунистов – отказ от ответственности. Броз же был настоящим художником этого дела. Представьте себе, он наше письмо перенаправил Сербии. Кому, скажите пожалуйста, в Сербии? Сербским политикам, которые всю жизнь угрожали мне из-за малейшей мелочи!»

Поделитесь с нами о том, какие были взаимоотношения патриарха Германа в предстоятелями других Церквей.

            Патриарх Герман вел очень активную межконфессиональную деятельность. Он посетил множество православных Церквей, среди прочих, Вселенскую, Александрийскую, Московскую, Румынскую, Болгарскую, Греческую, Польскую, Чехословацкую и другие. Он проявлял живой интерес в работе и деятельности Всемирного Совета Церквей, и на Собрании в г.Упсала в 1968 году был избран его председателем. Эту высокую должность он выполнял полные восемь лет. Также, в 1969 году он посетил архиепископа Кентерберийского, который до этого уже посетил Сербскую Церковь.

Интересно упомянуть, что оценивая страх и ненависть по отношению к сербам, которые присутствуют почти у всех соседей, великий сербский патриарх Герман сказал: «Много лет тому назад аналогичный вопрос я задал Всероссийскому патриарху Пимену. Я дословно приведу его ответ, потому что сегодня я могу ответить в том же духе: ‘Мы, русские, самый многочисленный народ в Советском Союзе – сказал мне Святейший Пимен – но эта разница не настолько велика, чтобы заслонить ненависть других. Первому всегда завидуют, а от зависти до ненависти разница меньше, чем на шаг’».

Имея в виду, что патриарх Герман сражался с коммунистической властью даже полных 30 лет для того, чтобы не признать автокефалию Македонской Церкви, как Вы смотрите на предоставление «с легкой руки» автокефалию Македонской Церкви – Охридской архиепископии сегодняшними иерархами СПЦ?

            Честно говоря, новость о том, что СПЦ в качестве Матери-Церкви полностью согласна с предоставлением автокефалии одной своей административной части и что 5 июня 2022 года патриарх Порфирий вручил томос в Кафедральном соборе в Белграде митрополиту Стефану, как архиепископу Охридскому и митрополиту Скопскому, повергла меня в состояние полного шока! Мне совершенно неизвестны и непонятны причины такого поступка, в результате которого многочисленные объекты культурного и духовного наследия Неманичей, Мрнявчевичей, Бранковичей и др. вручается людям, которые на волне коммунизма создали титоисткое-атеистическое-секулярное творение, базирующееся на антисербских позициях, злоупотребляя названием северного греческого края Македонии, которая 3000 лет была эллинской и такой останется до конца мира.

В конечном итоге, и на патриарха Германа 5 мая 1967 года оказывали огромное давление – тогдашний председатель Исполнительного вече Сербии Драги Стаменкович, для наделения Македонской Православной Церкви автокефалией. Великий сербский патриарх Герман сказал, что СПЦ хотела пойти им навстречу и предоставить самостоятельность с автономией в рамках СПЦ в качестве Матери-Церкви, «а сейчас от нас требуют совершить самоубийство» (Син. Бр. 1785, 17. мај 1967; Ђ. Слијепчевић, Македонско црквено питање, 76-77).

            Также, я хотел бы напомнить, что накануне Собора 1967 года заслушаны доклады др. С. Троицкого и др. Б. Гардашевича, одного из крупнейших знатоков церковного права по теме: «Выполняет ли МПЦ условия для получения автокефалии». В обширных докладах предоставлен ряд документов, согласно которым МПЦ не выполняет требования для получения автокефалии. «Если, вопреки канонам, сама на своем митрополичьем церковно-народном соборе провозгласит свою автокефалию, в таком случае, и Сербской Православной Церковью и остальными автокефальными церквами будет считаться раскольнической религиозной организацией, и как таковая будет отлучена от общения с ними» (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).

            Когда речь идет об Охридской архиепископии в докладе по теме: «Является ли Македонская Церковь наследницей Охридской архиепископии», проф. др. Бранко Цисарж привел сводку об Охридской архиепископии и в заключении подвел итоги о том, «что сообщение Охридской архиепископии в (тогдашней) СР Македонии только номинальное, и что она ни в чем ином не является наследницей греческой Охридской архиепископии» (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).

И в конечном итоге, как этот беспрецедентный поступок объяснить высокопреосвященному митрополиту Иоанну, которого скопские власти более десяти лет держали в тюремном заключении, что сказать остальным сербским владыкам, которые Сербской Православной Церковью назначены правящими архиереями в Скопье, Охриде, Битоле… Как посмотреть в глаза сербском населению в этой местности, которое постоянно подвергается гонениям и уничтожению со стороны македонских неокоммунистов?

После всего сказанного предоставляю Вашим читателям возможность самим прийти к выводу, почему правящие иерархи СПЦ добровольно отказались от одной своей административной части, предоставив ей полную автокефалию, со всеми религиозными, культурными и историческими памятниками, находящимися на этой территории?!?

Сейчас попрошу Вас поделиться с нами мнением об одном из самых тонких вопросов всей Православной Церкви, а именно предоставления автокефалии Православной церкви Украины Вселенским патриархом Варфоломеем I. Можно услышать точку зрения определенных религиозных обозревателей о том, что это может подвести под угрозу единство Православной Церкви.

Ваш вопрос весьма деликатный и он требует более подробного и аналитического ответа. Во первых, Константинопольский патриарх поступил совершенно в нарушение канонов, «предоставив» автокефалию так называемой Православной церкви Украины. Это решение является поползновением в искушение этнофилетизма (т.е. состояния, в котором государственная и национальная принадлежность не должны и никогда не были решающим фактором для Церкви и ее устройства в мире). Поэтому такое явление справедливо осуждено Православной Церковью, не только на Константинопольском соборе (в 1872 году), но и на Критском соборе, проведенном в 2016 году, на котором подтверждены решения и этнофилетизм осужден как «ересь и змеиный ад», который разоряет единство Православной Церкви. Если бы Церковь на протяжении истории не придерживалась этих принципов, от нее сегодня не осталось бы камня на камне.

Это тем более удивительно, так как именно Константинополь и его иерархи своей подписью подтвердили решение великого Критского собора, и всего лишь пару лет спустя, на основании этого же этнофилетизма, который они осудили как ересь – предоставили автокефалию так называемой Православной церкви Украины, приведя таким образом под угрозу единство православия.

Также, необходимо подчеркнуть, что подготовка к собору, особенно касательно повестки дня, продолжалась несколько десятилетий. Весьма проблематичным становится естественный вопрос, почему тема автокефалии не включена в повестку дня Критского собора, как это потребовали, в том числе, представители Сербской Православной Церкви, с обоснованием, что эта тема в достаточной мере подготовлена и разработана на дособорных заседаниях, но все-таки не была принята и включена в повестку дня. Кто постарался избежать или кто испугался включить вопрос автокефалии для рассмотрения на Критском соборе в июне 2016 года?

Многие участники собора, а также религиозные обозреватели, направляют взгляд в сторону Константинопольского патриарха, подозревая, что может быть, именно он знал, как события будут развиваться в дальнейшем, особенное если речь идет о неканоническом признании Православной церкви Украины.

Вследствие такого развития событий множество людей в интеллектуальных кругах пришли к заключению, что западным геополитическим центрам власти удалось разъединить все, что существовало на территории бывшего СССР, да и бывшей Югославии, за исключением Православной Церкви, которая успешно хранила единство. Сейчас бесовские силы мира сего посягают именно на фундамент единства Православной Церкви.

Нет необходимости обладать большими знаниями в геополитической ситуации и разбираться во взаимоотношениях общин различной конфессии, чтобы прийти к заключению, из каких политических и церковных центров продвигали принятие такого решения среди православных церквей, с преимущественной целью посеять среди них раздор для того, чтобы в конечном итоге возник раскол.

По моему скромному мнению Константинополь сделал то, чего он не должен был делать в настоящее время. Иными словами, решение Вселенского патриарха, касающееся вопроса Церкви на Украине можно оценить только одним словом – оно катастрофальное, тем более если идет речь о единстве Православной Церкви.

Для более глубокого понимания следует признать, что государство Украина является продуктом ленинско-сталинско-коммунистического секуляризма, или что ее можно назвать Украиной Владимира Ильича Ленина, причем состояние в украинском народе представляет собой плод принятия унии украинцами с XVI столетия (т.е. принятия православными католичества).

Простите за нескромный вопрос, меня интересует, как Вы чувствуете себя, пока критическим тоном высказываетесь о Вселенском патриархе и его решениях, имея в виду Ваше греческое происхождение именно из Малой Азии, из Кесарии?

Честно говоря, я чувствую большую тяжесть и душевную скорбь, имея в виду, что все мои предки целовали десницу Вселенского патриарха как своего высшего духовного предстоятеля. Я принадлежу к народу, который вырос вне своей родины, и который воспитывался в духе уважения своей, но и чужой религии, а также безоговорочной преданности Христовой Церкви, семье и Отечеству. Греки из Малой Азии презирают предательство и страх и высоко ценят достоинство и нравственные качества. Скорее всего эту твердость и особенность нам дает Господь Бог, так как наш народ это народ «потерявший родину», но обладающий твердой верой, мужеством, решимостью и нравственными достоинствами.

Именно поэтому для меня преданность Христовой Церкви намного больше и важнее, чем первенство Вселенской патриархии и ее предстоятеля.

Когда речь идет об автокефалии, этот вопрос несомненно вышел за пределы церковных канонов и стал „par exellence“ одним из важнейших геополитических вопросов. Таким образом, политические круги западных центров власти попытались разъединить православный мир.

Здесь возникает несколько вопросов, касающихся Вселенской Патриархии.

В первую очередь, обладает ли Вселенская Патриархия правом апелляции, т.е. принятия решений высшего суда, особенно в духе и в том порядке, который применен в настоящем случае? Вселенская Патриархия руководствуется толкованием в духе восточного папизма канонов 9, 17 и 28 Четвертого Вселенского собора, которые написаны в 451 году.

Право Константинопольского патриарха первого среди равных (PRIMUS INTER PARES), базируется на канонах Вселенского Собора, причем на самом деле, это право он получил как епископ города Византиона – Константинополя, так как епископ и город, в котором находился Вселенский патриарх, были городом императора, в котором заседали византийский император и императорский Синквит, т.е. Царский Совет, поэтому в настоящее время, имея в виду изменившуюся историческую обстановку, такой вывод можно поставить под вопрос.

В любом случае, однозначно складывается впечатление, что бесовские силы мира сего сейчас стараются подорвать единство Православной Церкви. Именно поэтому они решили использовать престольную Константинопольскую Церковь для того, чтобы добиться своих целей посредством ее привилегий, которыми она пользовалась до 1453 года.

На основании всего сказанного выше возникает однозначное заключение, что весь мир находится в состоянии глубокого кризиса, а человечество в больших испытаниях и на неправильном пути, в состоянии серьезного падения, оно может быть даже падает в пропасть. Один из главных факторов этого кризиса кроется в факте, что мир, в том числе и Европа, отказались от собственной традиции. Когда речь идет о древнем континенте, европейское христианство находится в состоянии отступления или просто бегства. Поэтому с полным сознанием и ответственностью можно сказать, что большинство европейских стран перестали быть христианскими, так как очевидно речь идет о сражении христианства с антихристианством.

Для того, чтобы это не стало понятным большинству людей, на глобальном уровне впустили дым, которым затуманивается зрение, искусственно навязываются второстепенные темы, только для того, чтобы люди о них говорили и спорили, пока в тылу идет сражение, в котором решается судьба всего христианского мира. Именно поэтому продвигаются темы, такие как цифровизация, пандемия, гомосексуализм, глобальное отопление и т.д.

Именно это является целью антихристианских сил, чтобы мы постоянно занимались вторичными, но не существенными вопросами. Когда речь идет о глобализме, мы должны понять, что коммунистическая идеология один из столпов глобализма. На самом деле, цель коммунизма и западного либерального глобализма одна – столкновение с национальными государствами и их лидерами, так как национальные государства имеют религиозную ориентацию, они самостоятельные и независимые. На самом деле, нет никакой разницы, только одни левые, а другие либеральные.

Поэтому с сожалением приходится констатировать, что большинство стран западного полушария потеряли идеи, которыми они руководствовались, и традиционную христианскую самобытность. Имея в виду, что в сейчас решается судьба всего христианского мира, мы справедливо задаем семе вопрос, что за силы управляют данными процессами. Очень затруднительно сказать кто это – глубинное государство, глубинная элита или секретное правительство. Точно можно сказать, что эти силы действуют из тени и что помимо прочих, это могут быть и организации лидеров ведущих мировых банков и транснациональных компаний, которые мы называем антихристианскими вилами.

Мы замечаем, что в ведущих странах Запада сатанинское движение находится в полной силе и расцвете с тенденцией распространения и на православные страны. Тем большую озабоченность вызывают решения Вселенского патриарха, принятые им самостоятельно, без созыва Всеправославного Собора, и которые несомненно были приняты под воздействием, давлением или каким-то третьим способом, западных центров власти, которые добиваются раздробления Православной Церкви и продвижения сатанинского движения. Я полностью уверен в том, что неканоническое решение предоставления автокефалии Православной церкви Украины принято умышленно, с целью вызвать эффект домино в многих пунктах православного мира.

Есть ли выход из данного положения?

Всем хорошо известно, что автокефалию в настоящее время вправе предложить только Мать-Церковь и никто больше. И Вселенская Патриархия и ее глава прекрасно понимают, что время императоров (императора Константина) прошло безвозвратно, а вместе с ним и привилегии, которыми она обладала в единственной формуле, известной в православии, а это Primus inter pares (первый среди равных).

После таких решений, принятых в нарушение канонов апостолов, святых отцов и вселенских соборов возникает вопрос: может ли древний, декаденствующий и несостоятельный институт, который склонен к принятию односторонних, но не соборных решений, причем под чужим влиянием, каким в настоящее время является Константинопольская Патриархия, удерживать статус Первой среди равных (Primus inter pares), или этот вопрос должен быть задан на новом всеправославном соборе (при обязательном участии глав всех православных автокефальных церквей), с лучших интересах сохранения Христовой Церкви перед нашествием нехристианских, сатанинских и глобалистских сил.

Несомненно необходимо срочно организовать всепрвославный собор с такой концепцией для достижения договоренности при выборе состоятельной и сильной Православной автокефальной Церкви, которая должна соблюдать все церковные каноны и решения вселенских соборов, и которая таким образом приобретет авторитет и состоятельность, и станет новоизбранной первой среди равных (Primus inter pares) для всего православия.

Я уверен в том, что единственно в таком случае мы от всего сердца можем сказать:

С ВЕРОЙ ВО ХРИСТА ПРОТИВ САТАНИСТОВ.

 

 

Беседовал: Владимир Димитриевич

 

?>