Диогенис Д. Валаванидис: НАСИЉЕ НАД ПАРТЕНОНОМ

Када је 1997. године министарство културе Републике Грчке у сарадњи са грчком Амбасадом у Бограду, организовало изложбу под називом Дан повратка (ΝΟΣΤΙΜΟΝ ΗΜΑΡ) у Галерији културног центра Београда, догађај је наишао на одушевљење српских културних и интелектуалних кругова. Изложбу је водила др Елена Корка, представник Министарства културе Републике Грчке. Инспирисан овим чином, писац ових редова, је објавио књигу о судбини партенонских фризова, и то под истим називом – Дан повратка. У оквиру књиге су публиковани текстови на српском, грчком и енглеском језику, као и фотографије свих делова античког споменика који се налазе у Британском музеју, а који су аутору уступљени као поклон Фондације „Мелина Меркури“.
Исте године је основан и српски Комитет за репатријацију партенонских скулптура, који је тада имао два почасна потпредседника (кнегињу Јелисавету Карађорђевић и потпредседника САНУ академика Николу Тасића), као и два активна потпредседника, кустоса Народног музеја у Београду Николу Кусовца и председника адвокатске Коморе Србије Милана Вујина, као и бројне чланове који су били угледне личности јавног, културног и научног живота.

Данас на месту једног од потпредседника имамо младу, образовану, и ангажовану даму, Инес Кљаковић-Мишковић, која је уједно и члан Управног одбора Међународне организације за репатријацију партенонских скулптура (IARPS). Када је реч о Међународној организацији, треба нагласити да је она основана 25. новембра 2005. године у Атини, и то од националних комитета Велике Британије, Новог Зеланда, САД, Аустралије, Белгије, Шведске, Италије, Србије, Кипра, Русије и Немачке. Данас, IARPS броји скоро двоструко више националних комитета (20). Такође, са поносом истичемо да је српски Комитет у оквиру Међународне организације јединствен по томе, што у званичном називу носи име једне од највећих гркиња 20-ог века, Мелине Меркури, првенствено захваљујући сагласности њеног супруга, Julles Dassin-а, америчког филмског и позоришног редитеља, продуцента, писца и глумца, са којим смо имали веома блиске и пријатељске односе.

Који је то догађај који је узбуркао целокупну светску културну али и политичку јавност и окупио велики број јавних личности, тако да су неки од почасних чланова Фондације „Мелина Меркури“ постали и Марио Соареш, сер Шон Конери, Мстислав Растропович, Пол Њумен, Џоан Вудворд, Костас Гаврас, Џули Кристи, Нана Мускури, сер Питер Устинов, принцеза Садрудин Ага Кан и бројни други?
То је прича о најпознатијем светском споменику са Акропоља – Партенону, који је посвећен грчкој богињи Атини – заштитници града, који је подигнут у 5 веку п.н.е. Реч је о најзначајнијој сачуваној грађевини класичног стила, чије се декоративне скулптуре сматрају врхунцем дорског стила и убрајају у најважнија дела старогрчке уметности. Због огромне уметничке вредности, Партенон је уврштен у ред најважнијих споменика светске културне баштине, који је претрпео многе ударце у историји, али му је највећи нанео амбасадор Британског краљевства у Константинопољу, Томас Брус, седми гроф од Елгина и једанаести од Кинкардина, у периоду од 1799. до 1803. године. То је било време када се Грчка налазила под отоманском окупацијом, што је британски амбасадор злоупотребивши положај и историјске околности и користећи се нечасним средствима као што су мито и корупција, на најгрубљи начин оскрнавио споменик насрнувши на њега физичком силом. Металним тестерама је исекао најлепше његове фризове, мермерне плоче, па чак и једну каријатиду, и све то пренео у Енглеску, како би украсио свој дворац који је градио у Шкотској. У овим поступцима се на најбољи начин може уочити основна карактеристика колонијалног менталитета, а то је грамзивост и незајажљивост у стицању богатства.

Чак су и Турци према Партенону осећали страхопоштовање и богобојажљиви страх што се, уосталом, може закључити и из имена које су му дали – „Храм идола“. Турци су храм чували као највећу светињу и никоме са стране нису дозвољавали да му се приближи, а камоли да га разгради. Осећање турске оданости према грађевини је Елгину наговештавало само још веће проблеме. Додуше, он је био истрајан у својој намери, тако да је турске властодршце у Атини стално засипао раскошним и богатим поклонима. Била је то најтрагичнија корупција у историји уметности!

Све је то трајало до тренутка док се војна ситуација у тадашњој Европи није битно променила, и то баш у оном делу који је највише погодовао управо Елгину. Султан је, стицајем политичких околности, морао да постане благонаклонији према британском амбасадору у Константинопољу, поготово после енглеске победе над Наполеоном. Такав развој догађаја много је значио за стабилност Отоманске империје, па је политичка трговина овог пута била добродошла да би се учврстиле политичке, интересне британско-турске везе, и учинила услуга амбасадору савезничке силе. Лорд Томас Брус је тада муњенито решио да искористи „благонаклоност“ судбине и затражи од Порте слободан улаз његових људи на Акропољ. Тада је учињена једна од највећих пљачки културног блага у историји човечанства. Стотине тона најлепших фризова са Партенона, који су настајали под будним оком Фидије, дивљачки су исечени металним тестерама и пренети у Енглеску. Када је 1816. године Лорд Елгин банкротирао, целокупну колекцију античког блага је продао британској влади за 35000 фунти стерлинга, коју је она проследила Британском музеју. Од тог времена до данас, делови једног истог споменика се налазе удаљени хиљадама километара.
Грчка влада је одлучила да читав проблем представи међународној јавности и да решење потражи под окриљем УН. Тако се званичан захтев нашао пред највишим међународним институцијама 1974. године. Већ 1982. године Мелина Меркури, тадашња министарка културе Републике Грчке, у интервјуу за британски BBC, поново и уз велики публицитет је тражила да се мермери врате Грчкој. На састанку УНЕСКО-а одржаном исте године у Мексику, понудила је да се јавно гласа о овом захтеву. То је унело велико узнемирење код тадашњих светских државника и експерата за ову област и читав догађај је, хтео то неко или не, имао значајну политичку позадину а самим тим и снажну дипломатску активност за његово разрешење. Овај захтев, изгласан на пленарној седници УНЕСКО-а, означио је почетак борбе грчког народа преко свих међународних организација и институција које желе и могу да подрже његову пожртвовану и праведну борбу. Тада је уследио још један догађај који је додатно скренуо пажњу светске јавности на важност Партенона. УНЕСКО је споменик са Акропоља усвојио као свој заштитни знак. На крајње симболичан и важан начин, храму богиње Атине је дат примат над другим важним светским споменицима, и тако је постао синоним за културну баштину планете. Партенон је прерастао у симбол цивилизације, односно њене лепше стране. Ипак то није било довољно, да храм буде враћен у првобитно стање. Неколико година касније, тачније у два наврата, 1984. и 1985. године, Велика Британије је и као држава и као чланица УНЕСКО-а, одбила да мермере врати у Грчку!?
Четворочлана делегација Међународне организације за репатријацију партенонских скулптура је 17. јула 2006. године (председници Комитета Аустралије, САД, Шведске и Србије) су примљени у Дому лордова од стране британског министра културе Дејвида Лемија, који нам је изнео ригидан став своје владе „да куцамо на погрешна врата, јер је требало да се обратимо Управном одбору Британског музеја“? И поред објашњења да су партенонске скулптуре исечене на најгрубљи начин скрнављењем споменика, и на нелегалан начин изнете из земље, које је касније британска влада откупила од Томаса Бруса као од приватног лица, што није било легално, јер је британски лорд то недело учинио у својству највишег дипломатског представника Британског краљевства, што апсолутно дискредитује чин стицања власништва над партенонским скулптурама!!!
Потпуно је јасно да колонијални менталитет не жели да прихвати никакав међународни правни акт нити одлуку било које међународне организације (било да је реч о УН или УНЕСКО) као ни Ванкуверску декларацију УН из 1976. године, која гласи да је „Неотуђиво право сваке земље да са пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности, које су плод целе њене историје“! И поред очигледне подршке већине британског јавног мњења као и огромне жеље да се исправи ова историјска неправда која више од 200 година оптерећује светску културну јавност, са резервама примамо доношење најновијег Закона из 2022. године, а тиме и правног оквира о добротворним организацијама да им се дозвољава да врате предмете у земље њиховог порекла. Да ли ће британска сујета и колонијални менталитет бити у стању да превазиђу себе, и Британски музеј уврсте на листу ових организација, остаје нам да чекамо и да се надамо!

Цинизам британске владе иде толико далеко да су они, мада незванично, „спремни да разговарају о могућности позајмице кроз оквире међумузејске сарадње“!!! Коме да врше позајмицу партенонских скулптура? Зар Грцима, који су њихови једини и искључиви власници? Праведније би било да их врате на њихова првобитна постоља, а на упражњено место у Британском музеју, поставе сво богатство англосаксонске културне баштине, зар не?

На крају, да бисмо сагледали епилог целе ове приче о неправедно узетим мермерима са Партенона, цитирамо и Фредерика Дагласа, енглеског путника који је прошао кроз Атину 1813. године. Он је, видно запрепашћен, записао: „Чуди ме бестидност те руке која се усудила да склони оно што је Фидија поставио, под будним Перикловим надзором“!
Закључујући, желим да приметим да овако измештене партенонске скулптуре немају ни атичко сунце, ни прекривајуће егејско плаветнило, ни етички значај маслине којом богиња Атина задоби град, ни Периклову визију, нити Фидијиног бдења над настајућим рељефима. Сведено у једноречје, партенонске скулптуре имају једну нескривену, интимну поруку грчком родитељу да свом потомку пред партенонским походиштем, на дечије питање којим почиње историја: „Оче, шта је ово!“, разлегне милозвучну причу о бесконачном панатенејском фризу који сеже до сваког грчког сећања, срца, душе, надајмо се у најскорије време и ока.

Диогенис Д. Валаванидис
Председник српског Комитета за репатријацију
партенонских скулптура „Мелина Меркури“