ДИМИТРИЈЕВИЋ: Писмо команданту последње одбране

Господине пуковниче Гавриловићу,

Дивни и драги србски Драгутине, соколе наш,

Пишем Ти на данашњи дан, када си, пре сто година, као командат последње одбране Београда, искликтао ону златну заповест, која нас свагда обасјава и која ће нас обасјавати док је света и века. Ево је, као јека величанствених таласа та заповест одјекује у слуху сваког Србина коме је стало до Истине и Завета: „Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!“

Како је изгледало на овај дан?

Удружене аустро – немачке снаге крећу на србску престоницу да је коначно освоје, и да се освете Србима за Цер и Колубару. Предводи их немилосрди Фон Макензен, који упозорава подређене да их у Београду чекају хероји, и да борба неће бити лака.Три дана и ноћи падају тоне смртоносног челика. Преко две стотине германских топова, од којих неки имају промер цеви 420 mm, разарају зграде, улице, односе људске животе. Четири хиљаде добровољаца брани Бели Образ србске престонице – углавном добровољци и трећепозивци, а и има и жена и деце, међу којима су и Душан Вујић (14 година), Светислав Ђорђевић (14 година), Јован Станић (12 година), ученици гимназије, који пузе ка првој линији одбране, кули Небојши, да би дотурили муницију јунацима који је бране. Због тога ће Немци, кад освоје град, ове дечаке стрељати.

У последњој одбрани учествује Сремски добровољачки одред којим је којим командује херој – поручник Игњатије Кирхнер, учесник комитске борбе за Стару Србију. У три ујутру 7. октобра Сремски одред креће у борбу на Дунавском кеју. Сви официри Одреда гину или бивају рањени у првих десет минута јуриша. Од 340 добровољаца, само њих четрдесетак остају живи, и настављају да се боре. На дунавском кеју гине и Одред београдских жандарма.

Какав је дух владао међу браниоцима сведочи добровољац Ђорђе Рош, описујући како су се он и његови другови китили белим зумбулима из оближњих цвећара: „Захватио нас је необуздани излив одушевљења; осећао сам како смо сви свесни да је лако и слатко умрети за Краља свога и Отачаство своје“.

Таквим јунацима дивљаху се и сурови Германи. Они сахрањују погинуле у Кошутњаку, и праве им споменик на коме пише:“ „Овде почивају србски Јунаци 1915!“

А онда си, 7. октобра нешто пре 15 часова по подне, стигао Ти, велики Драгутине Србски, као командант 2. батаљона 10. кадровског пука, који је држао положај на Дунавском кеју, и закликтао си, соколе, ону јуначку реч. После издате наредбе за незаборав, Драгутине Велики, са пиштољем у руци повео си јуриш на пругу на Дунавском кеју и пао обливен крвљу, јер те је метак погодио у грло.

Извукли су те с прве линије, оперисали у родном Чачку, и после три недеље наставио си да се бориш. Какав си био? Величанствен – одликовање за одликовањем, после победе за победом. О теби су претпостављени писали: „Озбиљан, разборит, пун иницијативе. Храбар, ванредно дисциплинован./…/Службу врши најсавесније и до самопрегоревања/…/Одличан командант батаљона“. Са Дванаестим пешадијским пуком „Цар Лазар“ 15. септембра 1918. пробио си Бугарски фронт. Претпостављени о Теби пишу да си „у овом нападу показао своју урођену иницијативу и храброст, наступајући у првом борбеном реду, излажући се лично и доприносећи подизању морала и енергије код свог батаљона“.

Иако већ у годинама, и у Априлском рату 1941. си учествовао, био заробљен у близини Сарајева и одведен у логор код Нирнберга, где си се борио за поштовање Женевске конвенције и учествовао у скупљању помоћи за руске заробљенике, чији је третман од стране Немаца био нељудски.       У Југославију си стигао 1. јула 1945. Кажу да су те идеолошки разуздани скојевски хулигани пљували као краљевог официра, ни не знајући ко си. Умро си 19. јула 1945. Несломљен, непобедив, прави Христов војник. Још један од великих заветника Косовског Завета.

Гавриловић и Косовски Завјет

А шта је Косовски Завет, који си Ти тако сунчано ваплотио својим животом, својом последњом одбраном, својим чудесним јунаштвом?

То је једно, како би Зоран Мишић рекао (у свом огледу „Шта је то косовско опредељење“) „подземно сунце“, које нас је грејало у вековима таме. „Духовно и песничко опредељење“, „љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари“, вели Мишић. И додаје: „Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали у подвигу смрт, него ли са стидом живот“.

Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“. И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима,када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања?“ Тако вели Зоран Мишић, србски књижевни критичар, који је проговорио из дубина нашег народног предања.

Завет потоње одбране

Ако је тако (а сва наша историја ово непорециво потврђује), онда је јасно да је Видовдан – дан последње одбране. A последња одбрана су они који остају када сви оду – постављен си да браниш положај, твој живот је жртвован за Вишње, чекаш потоњи окршај. Не зато што мрзиш оног испред себе, него зато што волиш оне иза себе.

Људи живе од сећања последње одбране: волели су Јелини свог Леониду, Јудеји браниоце Масаде. Достојевски је на свом радном столу држао две фигуре – попрсје Пушкина и статуицу последњег витеза, „витеза тужног лика“, Дон Кихота, који је бранио витештво кад га је нестало. Јонесков Беранже, око кога су се сви ближњи добровољно претворили у носороге, размишља о томе да ли је само он у праву зато што жели да буде човек – и крикне: „Борићу се!“, мада зна да су носорози победили. Историја и литература цене последњу одбрану.

И Цариград је био брањен последњи пут, а цар Константин XI Палеолог и Драгаш није хтео да побегне, него је пао у борби за Ромејско царство.И Лазареви витезови су ишли у последњу одбрану, кличући: „Ево т’ идем погинути, душо, у табору честитога кнеза!“ И песник Момчило Настасијевић, описујући последњу одбрану србске деспотовине, за време несрећног и мудрог Ђурђа Бранковића, из дубине векова преноси нам народну молитву тог доба: „Пропашћу спаси! Кад није другог спаса, казном награди за грех!…Господи, Господи, пропашћу спаси нам душу!“

И војвода Пријезда „са супругом разумном“, бира смрт у водама Мораве која их је, отхранила и сахранила.И болани Дојчин, на самртничкој постељи, устаје са ње да би сачувао част своје породице и Солуна (а сви остали, живи и здрави, одбили су да се боре; народни певач наводи њихове изговоре: „Био Дука, ал’ га боли рука“!) .И Стеван Синђелић, вечно у последњој одбрани на Чегру, „са триста друга, гледа из шанца, па им се руга“. Непријатељима и смрти се руга, јер му је Крст часни Слобода златна. И Хајдук-Вељка у последњој одбрани преполови турско ђуле. И Зека буљубаша се бије с Турцима – кад нема муниције, гађа их кошницама пуним пчела. И Танаско Рајић, Карађорђев барјактар, 1815. одбија да напусти топове на брду Љубићу, и гине крај њих, сам, секући Османлије. И Радун, у „Горском вијенцу“, опкољен у кули, пева, а његова жена, „млада жена, ама соко сиви, пуни пушке своме господару“. Гори кула, а Радун пева. И битка на Мојковцу је последња одбрана. Зато Његош каже: „Славно мрите кад мријет морате“.

Како Београд дочекује твоју стогодишњицу, Драгутине? Како је Београд „прославио“ стогодишњицу славне одбране своје?

А како би, овако осрамоћен, на челу са онима који су издали Косово и Метохију, него колом смрти, геј парадом, у земљи у којој тридесет хиљада људи годишње умре више но што их се роди? Зар геј парада није доказ да смо спремни да будемо робови Брисела и Вашингтона, да се одрекнемо себе и пљунемо на свете херојске претке који су нашу престоницу до последњег бранили пре једног века? Наши преци се у гробу преврћу, а нас, овако неспремне да се боримо за част и образ, нас, који пуштамо да, уместо часних и честитих, зли кловнови воде Србију,ко зна шта чека?

Кад Вучић пре извесног времена изјави да је спреман да преговара не само са хрватским премијером Милановићем, који све више личи на Марка Перковића Томпсона, него и са црним ђаволом, он говори о спремности својој и својих послушника на одрицање од Христа и поклоњење непријатељу Хриством. Додуше, више и нема разлога за преговоре с ђаволом кад су уговори с њим потписани ( од Бриселског до СОФА споразума ), због чега Србија, корак по корак, оде дођавола.

Ипак, надајмо се да „није све пропало кад пропало све је“, како рече Рајко Петров Ного. Ако је Небеска Србија са нама, ако сте Ти и Твоји витезови са нама, има наде да ћемо се подићи, и да ће образ Црнограда, престонице другосрбијанске самомржње, опет бити образ Београда.