Димитрије Војнов: Како је ХБО поклекао пред пропагандом

Личну нелагоду, на коју свако има право, није поштено подизати на ниво принципа. А управо то су Украјинци урадили, направивши тиме опасан преседан у области коју су наши народи апсолвирали

Јако је тешко написати нешто објективно када се деси инцидент као што је замена Милоша Биковића у серији Бели лотос, угледне – заправо најугледније – телевизијске куће ХБО.

Објективно, Милош Биковић је замењен у тој серији зато што Украјинце – сасвим логично и оправдано – нервира да веома познати, можда и један од најпознатијих руских глумаца игра у веома успешној, у последње време можда и најуспешнијој телевизијској серији на свету.
Украјинска пропаганда

Чак је и порука коју су веома вешти украјински пропагандисти сложили за потребе њиховог Министарства спољних послова имала тешкоће да истакне где се то Милош Биковић заправо огрешио о Украјинце од почетка рата. У тој поруци видимо Милоша како прима орден од Путина, добија руско држављанство, даје неке изјаве о томе како подржава Русију – све то у данашњем контексту на Западу делује јако лоше, али истини за вољу не разликује се много од британских спортиста који примају аристократске титуле чим нешто постигну, чувених рок звезда које у зрелим годинама постају лордови или америчких глумаца који одлазе на донаторске вечере са кандидатима Демократске странке за председника.

Да, код Путина је мало специфично то што се звезде смењују а он је стално ту. Код Американаца је обрнуто, смењују се демократски председници, а Џорџ Клуни је стално ту, али садржај је веома сличан.

И Шон Пен има слике са московског фестивала на којима седи са Путином, а пре Зеленског био је задивљен Угом Чавезом, Путиновим блиским савезником и родоначелником венецуеланског режима који и после његове смрти има огромну подршку Кремља. Данас је Шон Пен спреман да се свађа са целим Холивудом за рачун Зеленског, додуше правда се за ондашње дружење са Путином, али не треба никада кривити веома популарне људе што привлаче пажњу оних који су веома моћни и желе да своју политичку моћ освеже нечијим културним капиталом.

Помиње се и посета Криму после руске анексије где је Милош Биковић ишао послом, о чему Украјина има веома стриктан став и сваког страног посетиоца за ког сазна проглашава за персону нон грату у својој земљи, али барем нама нико не треба да објашњава да са таквим ставом не може да се стигне далеко.
Холивудске публикације

Обрни-окрени, све се своди на то да Украјинце нервира то што је Биковић добио улогу у серији, и онда су то покушали да дигну на ниво некакве принципијелне борбе за људска права и да га пониште. ХБО им је услишио жељу и неће их иритирати улогом Милоша Биковића, по мојој слободној процени, пре свега да не би сутра имао монологе Шона Пена на своју штету.

Међутим, не бих рекао да је ову ПР битку Милош Биковић изгубио. Напротив. За почетак добио је подршку нашег Министарства иностраних послова које је у свом писму било доста круто и немаштовито, али је његов дипломатски смисао јасан – Србија не гледа благонаклоно на ремећење живота и рада Милоша Биковића. То писмо по свом садржају, у некој јавној расправи, нема нарочиту вредност јер није написано на бриљантан начин, али у дипломатској борби има итекако.

Затим, ни „Варајети” ни друге холивудске публикације нису узеле украјинске тврдње здраво за готово, те у својим текстовима су доста објективно дочарале природу Милошеве комуникације са Кремљом. Наравно, они пропуштају да ставе у контекст то да Путин у време из ког датирају снимци није повео агресију на Украјину и да он тада није био апсолутни негативац како је данас представљен, али исто тако наглашавају како Милош Биковић изузев радне посете Криму није ни на који начин угрозио Украјину или подржао рат. Штавише, износе доста разумну процену зашто би неко његово интензивније противљење рату у светлу руских репресивних закона било практично и самоубилачки чин без много смисла.

Исто тако, све стручне публикације пренеле су и писмо у ком он реагује на сва ова дешавања.
Што је дозвољено Јупитеру…

Опет, кад смо већ прешли на терен личног, не треба да се лажемо, ми барем знамо да и после скоро 30 година од завршетка сукоба на нашим просторима поједине јавне личности стварају анимозитет због неких стварних или умишљених поступака у време ратне ескалације. Сваки концерт Дина Мерлина у Арени покрене питање његових стварних и измишљених цитата, као што се у Хрватској концерт Александре Пријовић сматра сумраком цивилизације. Из разних разлога се радујемо да видимо Горана Богдана у америчкој серији Фарго, али смо скептични кад Данис Тановић или Јасмила Жбанић режирају за ХБО, Рундек може да свира где год пожели, а Томпсон баш и не, и то је просто тако.

Међутим, личну нелагоду на коју свако има право ипак није поштено подизати на ниво некаквог принципа. А то су Украјинци урадили и направили су један веома опасан преседан, и то у области коју су наши народи апсолвирали, и опростили грехе херојима са екрана.

Ипак, истини за вољу, њих Милош Биковић није иритирао као Србин, већ као Рус и могуће је да су у руско-украјинским односима овакве ствари уобичајене. У глобалној сфери ипак нису и ХБО је поклекао под притиском што им је, као бренду, крајње несвојствено.

Наиме, ХБО је увек био бренд чија је основна карактеристика то да гледаоци плаћају програм и дају поверење, а ова фирма на то узврати, па увек и надмаши. Отуд, у духу ХБО као бренда би и било очекивано да они кажу да су донели одлуку, промислили је и да стоје иза ње, и да на крају буду у праву.
Ни ХБО није што је био

Међутим, ни ХБО није оно што је био. Он је сада део једног већег медијског конгломерата – само један шраф њиховог глобалног стриминг сервиса Макс – а он има другачији и мање елитистички приступ. И, будимо скроз отворени, не иде му добро и неки шумови ове врсте му нису потребни.

У свету у ком ХБО није више оно што је био, ни улога у „Белом лотосу” нема онај значај који би имала раније. Парадоксално, овај догађај је она врста фајтерског и контроверзног духа који је раније карактерисао ову кућу – а сада се изгубио негде у берзанском извештају.

Значај Милоша Биковића коначно потврђује чињеница да је његово право на рад узео да оспорава Дмитро Кулеба, и да обавља посао за који је код нас обично задужен Симо Спасић. Али, то је и јасна слика колико је културни капитал значајна ствар, када је у једном Кулеби тако лако пробуди Симу.

Верујем да ће у историји ХБО овај случај бити више запамћен него да је одиграна улога онако како је планирано. Додуше, када је добио улогу, послао сам Милошу поруку са честитком и молбом да ми донесе аутограм Мишел Монахан ако буде имао прилику да ради са њом. Како ствари стоје, остаћу без аутограма коме сам се јако радовао, али ћу опет изгубити много мање него ХБО у очима оних којима су та три слова некада значила много.