Девић: Козара је наша – страдална, антифашистичка и српска

ЦЕО јун Србима је у знаку Косова. Не само кроз сећање на древну битку, већ и кроз Видовданску идеју и Видовданску етику које провејавају вековима, надилазећи све империје, ратове, недоба и забораве.

Како се ближи Видовдан, све више се осећа његова свевременост.

Како је записао Артур Еванс у свом делу “Пјешке кроз Босну и Херцеговину 1875“, успомена на Косовску битку у “светог Саве ђедовини“ била је толико жива, да се пренета јауком песника уз струне гусала, њему учинила као да се одиграла недавно – а не пет стотина година раније. Управо тада, на измаку 19. и почетком 20. века, она је била најјача и највиталнија: магнетски је привлачила српску, али и у ширем смислу јужнословенску омладину, и чинила се конститутивном идејом која ће изградити нову отаџбину.

За њу је гинуо цвет српске омладине у Првом балканском рату 1912. године. Она је инспирисала Милана Ракића да напише песму “На Газиместану“, као химну једне генерације, а Ивана Мештровића да сачини пројекат Видовданског храма.

Младобосанце, као борце против тираније Аустро-Угара у недавно анектираној Босни и Херцеговини, та мистична историјска веза понела је да баш на Видовдан 1914. изврше атентат на надвојводу Франца Фердинанда, ондашњег представника колонијалне управе.

Млади и до тада готово анонимни тираноубица Гаврило Принцип потом је међу својом генерацијом прослављен као “нови Обилић“.

А 27. марта 1941. у Београду је, иако је тада јун био далеко, изгледало да се дешава нови Видовдан, уз поклич “Боље гроб него роб“ – готово идентичан оном старом косовском…

Јун 1941. био је значајан по једном другом историјском догађају: још мало па у навече Видовдана, далеко од окупиране и разбијене Краљевине Југославије, дошло је до прекретнице у Другом светском рату.

Истог дана када је Наполеон у свом походу на Москву 1812. прешао Њемен, започела је и Хитлерова операција “Барбароса“ – напад Немачке на Совјетски Савез.

Од 22. јуна 1941. на Русе су јуришале немачке гигантске снаге од 152 дивизије са 3.200.000 војника, преко 3.300 тенкова и 2.000 авиона. Старе идеје немачких елита о продору на Исток тиме су се претвориле у стварност.

Одмах су им се придружиле и јединице њихових савезника, са преко 50 дивизија ангажованих у нападу на СССР. До средине јула 1941. нацистичке снаге су заузеле Литванију, Летонију, Белорусију, Молдавију и већи део Украјине; а на лењинградском правцу делило их је од Лењинграда свега 120 километара.

Чинило се да дани деле човечанство од коначне победе нацизма и стварања “новог светског поретка“.

Далеко од попришта сукоба, лицем окренутим према Видовдану, малобројни балкански народ, за који су у Берлину већ сматрали да је занавек покорен, хорски је у свом стилу запевао шеретску песму: “Пош’о Хитлер на Руса, па се буса у прса: ‘Прегазићу руског бају, као српску рају’. Слуша Стаљин Хитлера, полуделог молера, па се смеје на по брка, Швабо биће трка.“

Многи Срби помислили су да је рат већ тада заправо готов и изгубљен за Хитлерово царство.

Анонимна девојка, која ће доцније постати партизанска хероина, присећала се кључног момента: „Тога дана смо сви, први пут после 6. априла, поново били пријатно узбуђени. Веровали смо да је крај рата на помолу и да ће Руси целу ствар решити за неколико месеци. Први пут од капитулације, тога дана сам дрско погледала у очи немачког официра који је становао у нашем суседству.“

Професор физике у краљевачкој гимназији, иначе пореклом из Хитлеровог сателита по имену НДХ, био је опијен на сличан начин: „Ваздух је одисао пријатном аромом заноса комунистичком, совјетском идеологијом и месијанством православне, ‘вечне Русије’.“

Једно за другим, у јуну и јулу 1941. ницала су жаришта устанка против окупатора, на читавом српском етничком подручју.

У западној Србији четници под командом пуковника Драже Михаиловића ширили су своју мрежу још од маја месеца. Придруживали су им се наименовани или самоникли лидери отпора и у другим срединама, као што је био Јездимир Дангић у источној Босни, или устаници попа Перишића у Херцеговини.
Али, како се одмицало од језгра устаничке Србије, њихов утицај је све више слабио.

У западним српским покрајинама, где је терор НДХ у првом таласу елиминисао мање-више све виђеније Србе (свештенике, адвокате, трговце, официре, предратне политичке вође), на историјску позорницу су избијали нови народни прваци који су се прочули по јунаштву и способностима.

По томе је предњачила слободарска Крајина, где ће се због комплексне ратне ситуације на чело устанка ставити млади и борбени комунисти. “Ухватили су стихију за рогове“, како је једном јетко прокоментарисао Бранко Ћопић. Наоружани збег, пак, полазио је често за оним ко је био кадар да га први организује.

Притом, комунистичке револуционарне фразе биле су 1941. тактички заоденуте у патриотске хаљине, и многим српским сељацима чинило се као да је питање ознаке на капи војске у којој се боре секундарно, поготово када је усташки нож био за вратом.

Крајина је похрлила у партизане. Заправо, најпре у јединствене устаничке снаге, па од 1942. у партизане, након раздвајања на националисте и комунисте.

Главно упориште партизана створено је под планином Козаром. Није без утицаја била чињеница да се партизанско руководство Крајишницима обраћало прогласима ослоњеним на српску епску вертикалу. Још више, њиховом опредељењу допринело је то што се на њиховом челу на Козари нашао Младен Стојановић, свестрани и угледни свештенички син, младобосанац, лекар и народни трибун.

“Између јесени деветсто осамнаесте и пролећа четрдесет и друге чекале су га двадесет и четири године испуњене пре свега – чињењем добра“, записаће о доктору Младену Вуле Журић. А када је стао на чело српских устаника – осветника невиних усташких жртава – у народу ће и он бити прозван “новим Обилићем“. Због тога ће од њега зазирати и комунистички функционери иако се легендарни доктор истакао у многим борбама као партизански командант.

Поделе грађанског рата које су погодиле и Крајину доживеће своју дубину у априлу 1942, када је дошло до крвавог обрачуна међу дојучерашњим саборцима.

Као једна од првих жртава српско-српског сукоба, пао је и доктор Младен. Пао је по свему судећи као жртва четника, али су од његове смрти напослетку корист имали и комунисти јер су на његово место довели партији одане “професионалне револуционаре“; злочини су се умножили на обе стране.

Као резултат тих сукоба, четничка страна прибегла је споразумима са властима НДХ, који су по много чему носили олакшице и за домаће српско становништво у зонама где су они постигнути.

Било би занимљиво, али и значајно, пребројати српске жртве у четничкој зони Мањаче и Мркоњића 1942-1945, и упоредити их са областима са Кордуна и Баније, или пак Козаре, где је превагнуо утицај партизанског покрета. Притом, не треба са накнадном памећу падати у замку да се суди која је страна била у праву, а која у криву, али би се на основу тога дефинитивно могао и преиспитати комунистички појмовник и одреднице “хероја“ и “издајника“.

Партизани су наставили своје активности у зони Козаре, стварајући велику слободну зону до надомак Загреба, и паралишући у кључним моментима немачке линије снабдевања или чак угрожавајући производњу рудника Љубија.

У јуну 1942. против њих је уследила велика немачко-хрватска офанзива; упркос каснијим конструкцијама и подметањима, четници се нису укључивали у ове операције и остали су на својим теренима.

Партизанске јединице у првој фази борби огорчено су се браниле. Међутим, како су напади надмоћнијих снага потрајали и појачавали се (процењује се да је у овој офанзиви било ангажовано око 30.000 хрватских и немачких војника), партизанско руководство одлучило се на пробој.

Цивили који су се били склонили у збегове у планинама, али и партизански рањеници, били су тада препуштени судбини.

Непријатељски губици у борбама током јуна и јула 1942. на Козари нису били занемарљиви и износили су око 1.000 погинулих и несталих.

Поред тога што су партизански били и осетнији, размере злочина над цивилним становништвом Козаре били су стравични. Српски сељаци масовно су стрељани на лицу места, током и непосредно након борби, па само немачки извори лаконски констатују да их је убијено близу 7.500; притом је врло дискутабилно кога су Немци оптужили и стрељали под оптужбом да је комуниста, а ко је то уистину био.

Стрељања, која се мере у стотинама, настављена су до краја јула, делимично и у августу, и у Градишци, Дубици и другим местима. Највећи број заробљених цивила одведен је у Јасеновац и друге логоре у НДХ, да би се и тамо продужила крвава жетва смрти.

Колоне заробљених Козарчана стизале су током 1942. из Јасеновца и на београдско Сајмиште: недавно је удружење “Јадовно“ указало на масовну гробницу у Земуну у којој се сматра да почива чак 6.500 непознатих српских жртава.

Пошто је простор “испражњен“, власти НДХ развијале су планове о његовој колонизацији. Свеукупно, број окупаторских и усташких цивилних жртава у широј зони Козаре процењује се на 43.000 – махом Срба, потом Рома и затим, у незнатном проценту, других народа.

Историчари Марко Јанковић и Борис Радаковић, који су се бавили проучавањем српских жртава, сагласни су да је најстрадалнија општина била Козарска Дубица, која је у рату изгубила преко 50% српског становништва.

Није легенда да је било села која су и две деценије након рата чекала да испрате прве регруте у ЈНА…

Споменик подигнут на Козари, као и други изграђени у социјалистичкој епохи, почивао је на идеолошким симболима, у нескладу са српским етосом.

Требало је да прође пола века па да почивши патријарх српски Павле, у времену националне обнове, постави на место сећања дрвени крст. Тек данас сме се гласно истаћи чињеница да су чак 96% погинулих партизана са Козаре били Срби, а да су Хрвати и муслимани/Бошњаци заједно чинили четири одсто партизанских бораца.

Толико о једнаком доприносу победи антифашизма у Босни и Херцеговини.

Данас колонијални управници из Сарајева покушавају да релативизују борбу српског народа против једног од највећих зала 20. столећа. Притом им је Сребреница средство да се потре и заборави Јасеновац и једини стварни геноцид у 20. веку у бившој Југославији – над српским народом у НДХ.

Док су водили кампању о изгласавњу резолуције о геноциду при УН, протоколарно су обишли и Мраковицу и Доњу Градину, па ипак показало се да су им неке жртве “једнакије од других“.

Наши суседи им у томе складно терцирају: док присвајају доктора Младена за свог и истичу га као жртву четника, њихова гласност ћутања о жртвама Козаре је запањујућа.

Ипак, да у реализацији читавог овог пројекта и сами не дамо допринос, треба јасно и гласно рећи: без обзира на све идеолошке разлике Козара је наша – страдална, антифашистичка и српска.