Десимир Ћировић: Тиха већина

Десимир Ћировић

„Трепните ако сте киднаповани“
Средином деведесетих, из спортских разлога, нашао сам се на северној трибини Маракане. Вођа навијача и доглавници су били на фронту — неки оправдано одсутни, а неки на пословном путу, па су се ситне рибе бориле за место на шипци. Оној хоризонталној, јер је вертикална непримерена за једног делију. Имао сам несрећу да се на оној најближој мени попео фан ког је чекала веома успешна навијачка каријера. Претећи и упорно је викао: „Навијај!“. Целу утакмицу сам навијао громогласно, јер је гужва била толико велика да нисам могао побећи, а питање је да ли би ми колена издржала и да сам покушао. Никад више нисам отишао на Маракану, а изгубио сам и навијачке пориве.
Такав осећај немоћи ми се поновио тек ових дана, али не на Маракани већ у свакодневним активностима. Где год да се осврнем, неко урла на мене са захтевом да навијам. За време короне није било ни приближно тако. Тада сам такође себе прогласио немоћним и заузео став да ћу послушати онога који мање урла. Ношен искључиво тим принципима, донео сам медицинску одлуку пресудну за моје здравље.

Студентским протестима сам се придружио у знак солидарности са локалним вероучитељем коме су претиле маскиране формације. Власт, постајући неповерљива према полицији, показала је прве знаке слабости. Уместо да га просто поткупе, или ако је задрт, „кенселују“ и искључе са извора финансирања, као што су то раније радили, применили су насиље као очигледну одлику слабости. Било је јасно да је и режиму одговара радикализација, јер би се иначе протест угасио.

Идолопоклоничка хистерија око студената ме је више засмејавала него забрињавала, све док нисам чуо професоре који су се јавно понижавали тврдњом да су студенти паметнији од њих. Тада је све постало озбиљно, али се испоставило да немамо алтернативни план и да, у ствари, сами сносимо одговорност. У таквим околностима, дошло је до ослобађања широких маса, а предњачили су они најшколованији.

Студенти су генерација која је одрасла на инфантилним порукама. Док су издајници мантрали о родољубљу, а колонијалисти о европским вредностима, деца су све то упијала без питања. И ето их сада – Порасло дете, осамосталило се, спремно да са истом вером прихвати следећу велику идеју.

Режим ситуацији несебично доприноси својим глупостима, док му они који мајсторски баратају социјалним капиталом и „инфлуенсерском интелигенцијом“ моментално парирају – као савршена симбиоза у којој свако добије своју дозу горива. То изгледа толико моћно да ми је на тренутке жао носилаца власти. Стокхолмски синдром је добио своју дигиталну верзију. Гласноговрник власти ми није узвратио истом мером – У честим наступима никада ми се није обратио.

Носилац власти је добро дијагностиковао да је у питању побуна богатих, јер се овде оправдано богатим сматрају сви који имају могућност да преживе од свог рада. Они стварно богати су ван домета како ове анализе тако и закона. Из ових разлога нестало је разумевања за позицију већине која или зависи од страначке милостиње, или има прекомерну потребу да живи у нормалним условима. Чак и ако искључимо оне који подржавају режим из користољубивих разлога, они су и даље огромна већина. Међутим, због својих обавеза или осећаја давно превазиђене срамежљивости, они не подижу главу.

У њихово име нико не говори. Две супротстављене групе су толико затровале простор да, чак и кад би хтели, остали би невидљиви. Обе мањинске групе с правом претпостављају да је ова тиха већина толико притиснута животним околностима и карактером да ће пристати да њима влада било ко јачи. Међутим, без те тихе већине не постоје ни држава ни систем, и док се сукоб не заврши, биће анархије. Када се заврши питање је шта ће остати.

Ситуација подсећа на чувени документарац: опстанак – звер је већ близу да растргне плен, а ни лешинари му нису по вољи. Међутим, редитељ би могао да приреди обрт, где се испоставља да су и звери и лешинари потчињени некој трећој сподоби. Тј. док се ми кољемо, у Стразбуру је наше добро проглашено њиховом стратегијом. Наравно, правна одговорност није иста, али изгледи су такви да ће само лешинари имати посла.

Као неко ко је од самог почетка политичког живота увек био уз губитнике, све сам ближи одлуци да пређем на страну режима. Такозвана надограђена верзија стокхолмског синдрома. Сваком истинском контрашу такво нешто му не пада тешко. Сматрам да, ако је већ режим готов, може да направи само мању штету, али ме стварност упорно демантује. Чврст став је одувек био знак неискуства и површности.

Ово је, у ствари, компликован начин да кажем да нисам спреман да учествујем у ни у каквим зборима док не знам које су тачке, ко их води, са каквим политичким програмом, каквим гаранцијама и са каквим ауторитетом. Што се тиче студената и односа према њима, осим захвалности коју сам већ спомињао, предложио бих им да након победе своје принципе покажу кроз своје поступке у образовању – тако што неће преписивати, плагирати, што ће ценити боље и поштовати оне који су их финансирали све ово време.
За додатни друштвени ангажман имаће времена чим се одуже народу који им је финансирао школовање. А ако оду у иностранство, без мудролија, док не врате новац уложен у њихово образовање. Не пристајем на констатацију да су они једине жртве — већу жртву чине они који су их конкретно помагали. У том смислу, честитао бих само њиховим родитељима и старатељима.“

Што се тиче национално освећених интелектуалаца (а други и не постоје), они су преокупирани личним борбама у доказивању ко је паметнији и ко је све боље предвидео. Овде да је то могла знати свака будала, као што сад зна да нас чека хаос. Од њих се очекује решење, план, програм и помирење. Управо њих сматрам одговорнима што су допустили да подела и свађа уђу у наше домове. Пре неки дан сам се свађао са мојим драгим пријатељем који ме је оптуживао да сам превише толерантан, а затим минут касније с другим да сам превише револуционаран. То смо научили од њих — свако тврдоглаво задржава своју позицију зависну од канала на који се претплатио.

Од црквеног клира не очекујем трактате и општа места, већ савет како да живимо у овом животу. Нисмо наивни да на овом свету очекујемо рај, ал барем пакао да не буде. Не морају нам стално набијати на нос да нисмо духовно зрели — знамо то и сами. Најбоље би било дати практичне савете из искуства светих отаца, било кроз дела или речи.

ПС: А да ми најгласнији мало смањимо тон и дамо простора већини, можда међу њима има и оних који мудро ћуте.