ДЕСИМИР ЋИРОВИЋ: Исповест дигитално искомпромитоване личности

Дигитално компромитована личност је прелазан облик из аналогне форме живота у дигитални налог. У прилог очигледности ове тезе позваћу се на познати случај у ком власници налога на апликацији која прати њихове физичке активности ангажују друге људе да трче уместо њих како би имали бољи дигитални скор. То сазнање је за мени био еволуцијски скок, не само што се ја нисам први тога сетио, већ зато што чак нисам ни имао такву потребу, иако сам имао споменуту „страва“ апликацију која ми је постала потпуно неупотребљива, након што сам се пре две година поломио са бицикла управо јурећи рејтинг. У моје време (пре него што сам се поломио) онај ко је хтео да превари човека обично се користио технологијом, а сада морамо да се суочимо са новом реалношћу где онај ко жели да превари технологију мора да се користи човеком. Проблем са новом семантиком није у томе што субјекат наједарад постаје објекат, већ у искуству да се тада дешава и обрнут процес у ком објекат постаје субјекат. Тако проглашени ентитету су по правилу постајали идоли којима се ваљало клањати.

Одавно добијам поруке да сам искомпромитовао свој дигитални потпис. Гугл ме са поносом редовно обавештава колико сам километара прешао, где сам све био, шта сам некада радио, а и шта би требало сад да радим. Ништа страшно, шта више симпатично. Чуо сам и ја раније људе који тврде да их Интеренет прислушкује и покушавао да објасним да за тим нема потребе. Када те и не би прислушкивао, а у зависности од тога где се налазиш, са ким си у близини, шта од канала пратиш и шта су твоји контакти непосредно пре радили и куповали, он зна о чему сте причали и не видим разлог да себе још оптерећује непотребном количином аудио садржаја насталог прислушкивањем. Онда се појавила Вештачка Интелигенција која је прешла игрицу. Из оправданих потреба на послу и неоправдане радозналости интезино користим ВИ. У мом сличају одушевљење њеном употребном вредношћу је превазилазио страх од очекивања да ће ме превазићи. Чак сам бивао срећан када сам је нечему научио јер ми је враћалa много већом мером. Видим и сам да ће ти алати преузети од нас велику количину посла, ал` сам се тешио тиме да су то досадни послови који нас ионако смарају. У мом случају нема ту неке велике штете осим у констатацији да огромна већина програмера проводи огромну већину времена у обављаљу огромно досадних активности. Некако је и поштено да револуција поједе прво своју децу, у овом случају своје очеве. Раније сам морао да прочитам брдо стручне литературе, да одгледам разне рекламе које одвраћају пажњу, а сада у алату који користим на послу имам фокус на конкретан проблем и одговара ми диреткто у окружењу и стилу који је мени најпријемчивији.

Имао сам и ситуацију када колега није могао да ме разуме и након што сам у промт унео моје немушто објашњење и замолио ВИ за помоћ, колега је успео да разуме њено тумачење. Имам алат који другима боље интерпертира самога мене – фасцинатно, зар не!? Тако би и остало да без икаквог видног повода на пословном налогу на промт о уско специјализованом техничком питању нисам добио одговор који је у себи садржао листу од пет имена чланова моје уже породице. Забезекнут, али традиционално и упорно наиван, тражио сам објашење које ме је тек престравило. Испоствило се сам те податке добровољно раније унео у некој давној сесији где сам је у намери да се нашалим на рачун сопствене заборавности замолио за ургентну помоћ при избору поклона за супругу. Наставила је у стилу градација из филова страве и ужаса, где је констатовала да више неће користити такве податке како ми то може изазвати даље непријатности. Одмах сам је питао да ли зна имена чланова моје породице и добио одричан одговор. Покушао сам то исто на другом урећају, мрежи, налогу, и ИП адреси и сви су били једнозначни -памћење личних податак није у складу са мисијом коју има.

Овај ниво дволичности до тог момента је био својствен само људима и ко не би дошао у искушење да осим о вештачкој интелигенцији размишља и о вештачкој суштини, смислу, осећају, а ако хоћете и о вештачкој природи. Но пре тога мора сам себи да објасни ко су то чувени Они који управњају тим процесима тј. ко су добитници или прецизније корисници тих услуга. Да не бих залазио на клизав терен теорија завера једини опипљиви одоговр је да су то државе и глобалне корпорације. Доброћудна варијанта је ако раде у дослуху, као у примеру са друштвених мрежа у коме одушевљени грађанин паметним телефоном снима моћан ауто са ознакам полиције у Дубаију. Наједном од истог аутомобила добија дигитализовано звучно упозорење да није дозвољено коришћење телефона током вожње при чему се на екрану тог истог телефона, током снимања, појављује порука да је управо наплаћена казна због саобраћајног прекршаја. Још увек припадам генерацији којој је ово чудно, јер је немогуће да је државни апарат оволико добро организован, чак и кад би хтели да пренебрегнемо то што нема судског процеса, пресуде, већ се казне изриче право са улице из аутоа у покрету без да је полицајац присутан. Тим горе ако је видео садржај монтиран и нетачан. У том случају би значило да су се нове генерације већ преваспитале да свака шуша има право приступа банковоном рачуну који је обавезно дигиталан и свима јавно доступан. Ово је опис повољније варијанте, јер она друга значи да глобалне корпорације не раде у дослухи са државом, већ се само користе њеном инфраструктуром. Свака следећа варијанта може бити само неповољнија за широке масе.

Критичари друшвених мрежа нису свесни да критикују њихов превазиђен концепт својствен бакицама и средњовечним човечуљцима који још увек имају пасивну потребу да на врло статичан начин објаве где су били, шта су појели и шта су купили. Наравно да и млађи имају те потребе, али им је приступ проактиван. Тј. имају динамичан и кратак садржај, знају коме шта држи пажњу и како да цињано комуницирају. Права мистерија су они млађи од двадесетак година који нити имају стечну способност да критикују, нити у своје кругове пуштају они који су стекли способност критике. Но, пратећи тренд и резултате можемо само претпоставити да они споменуту дволичност мултиплицирају са процесорском снагом сервера на којима им се налази дигитални профил. Оно што је психологија некада препознавала као би-поларни поремећај личности сада је са ВИ уздигнуто на неограничео-поларни поремећај личности, или ако ћемо да пратимо модерну терминологију родне равноправнсти именовао бих га као флуидни дигитални идентитет. Нема ту неке науке, ништа ново у природи човека, само што је технологија бржа и моћнија. Цивилизација је толико технолошки узнапредовала да већ сада масовно шаље поруке на различитим фреквенцијама. Носиоци наратива у колонијалним земљама су медији који имају моћ да исти догађај интерпретирају у контексту сопственог интереса. Ако је догаћај у складу са плановима онда ће га промовисати. Као пример може послужити случај када се убаци експлозив у свима досутупне мобилне уређаје и покуша да у једном моменту изврши атентат на неколико хиљада људи не водећи рачуна о невиним жртвама. Тада ће наратив користити термине – софитицирана технологија, инфилтирање, тајне специјализоване службе, гвозедни штит, право на одбрану. Тиме ће толико застрашити публику да и сами могу бити жртве да ће сви својевољно бити на страни јачега. Но, ако такав исти догађај изведе неко други који није у складу са плановима онда ће терминологија бити теророзам, екстремисти, право на освету. Они већ сада сопствену публику третира са предрасудом да немају етичке и моралне принципе. Што је најгоре добро им иде. Ови примери контроле наратива су још баналнији у колонизираним територијама где се скидају рукавице. У крајње успешно имплементираним колонијалним системима носилац целог наратива је један човек. Такав човек има способност, моћ и средства да у једној реченици оптужи опозиционе лидере како шурују са амбасадорима страних земаља, а онда у буквално следећој реченци да сам себе промовише као некога ко је са председником једне од тих страних земања у интимној атмосфери испијао вино до касно у ноћ. То неће звучати као велеобрт само онима који имају овај контролисано дириговани поремећај личносити. У том смислу млади данас вероватно имају динамички налог где у свакој од појединачних инстанци се различито предствњају родитељима, другарима, наствницима, будућим послодавцима, симпатијама, партнерима, љубимцима… Како се само тога нису раније сетили, ма сви би већ сада били срећнији, поготово ако су сигурни да се једна налог не може довест у везу са другим. Млади неће имати тај проблем јер ће сви њихови вршњаци имати те флуидне дигиталне идентитете и не постоји могућност компромитовања јер ће исти алгоритам и масовно комуницирати и масовно штити. Остаје им само још да се снађу у реалном животу или да по потреби анагажују људе да им у реланом свету симулирају неки битан скор. Другим речима, будућност је у оним занимањима где ће човек моћи да одигра улогу другог физичког човека, а за који се не исплати ангажовати сувише скупе технологије.

Завршио бих у истом духу – оптимистички. Управо у овој идеји лежи способност човека да систем преокрене на сопствену корист јер ће његов дигитални део личности бити толико оптерећен бесконачним бројем вируелних комбинација де неће имати интерес да се меша у реалани живот. У том смислу и сви моји компромитујући дигитални потези могу да буду на корист моје преостале реалности. Ако је веровати модерним секташима који тврде да се свака слабост може претворити у снагу из свега наведеног закључујем да у свима нама лежи огроман потенцијал.

PS

Овај текст је по свом садржају иницијално био намењен младима који се одлучују за избор факултета, али по свом обиму и форми нема могућност да падне у шаке било ког будућег бруцоша, што са мене у потпуности скида одговорност у изобру будућег занимња. Мојој деци сам то свео на две реченице – Немам појама које је занимање добро за вас, ал` једино могу да вам помогнему у послу из моје бранше. Но, тај посао по званичној статистици већина људи из моје струке истовремено и не воли и стах га је од могућности да га не изгуби, што је зачетак сваке приче о поремећајима.
Кад смо већ код поремећаја – У мојој бранши то је уочљиво на примру две врло заступњене екстремне групе. Прва, која би да ради неки посоа у ИТ јер га сматра исплативим и атрактивним, а друга која воли свој посао толико да су у стању да до првог компјутера дођу тако што ће од родитеља украсти целу уштеђевину иако занју да ће добити тешке батине (ово није аутобиографски, јер у мом случају уштеђевина није била довољна за такав изазов. Име колеге је познато редакцији).У већини случајева ови први имају већу плату од ових других и то није спорно ни једним ни другима иако су сви свесни ко је стручнији.

PS PS

Данашња деца и не добијају батине, тако да у најмлађим годиама и немају шансу да докажу чврстину својих уверења.