ДЕСАНКИ КЊИГА ХРИШЋАНСКЕ ОДАНОСТИ: ТРАГОВИМА ТУМАЧЕЊА РАДМИЛЕ ГРУЈИЋ

Радмила Грујић је у својој књизи љубави и поштовања према Десанки Максимовић, рекла о песникињи:“Има поверење у мајку Природу и њу доживљава као исконски митолошку са одблеском хришћанског милосрђа. Њена религија је интуитивна. Она је песник хришћанског предосећаја, без хришћанског искуства и доживљаја вере. Бог о коме пева је свуда и нигде Га нема – и милосрдан и равнодушан, и сејач страха и њен пријатељ. Њена религија има понекад одраз хришћанске догматике, али често апокрифне. Не види Бога као једину Истину него се Он расејава у много истина и свака може да буде права. Код ње запажамо изразити духовни дуализам: Бог и ђаво (као субјекти добра и зла имају подједнаку власт), дух и материја, чула и разум и слично, али такође запажамо и деизам, спој вере и рационалности – филозофско учење (Волтер, Русо, Лесинг) које допушта да је Бог праузрок и творац света, али не признаје никаква чуда нити какав Божји утицај на ток света, нарочито не признаје божанско откривење. Зато она хришћанство сагледава више обредно и обичајно, што значи прагматично. Управо у томе је њена обмана. Не верује да се догматска начела вере остварују у вечности, у есхатону, и да је вера основ те духовности. Сада је вера, а тамо ће бити остварење. Вера није обичај него љубавни однос са Богом, извором Љубави, као што ни љубав није обичај него суштина постојања.

Десанка је била човек свог народа, изузетно широке и добре душе, која воли живот и сав Божји свет. Признаје: „Некога је формирао Маркс, некога Бодлер, некога Мајаковски, некога Мухамед или Достојевски, а мене људи у чијој сам близини расла.“Дакле, њена средина била је прагматично побожна, а Десанка се није потрудила да је духовно надрасте. Њена религија је осећајно искуство поезије, као самосталне религије, која има своју догматику и метафизику и не треба јој друга, макар била права. Потпуно самосвојна и аутентична и поетски савршено истанчана, у којој су словенска митологија и православно предање два бића исте поезије. Ипак, можемо рећи да је Десанка верујућа на свој начин, јер је њено дело прожето религиозношћу. И она не може без ње. Заправо, ради се о њеном маловерју, које Христос није осудио и није га изједначио са неверјем, али је указао да је маловерје праћено страхом и колебљивошћу. И своје Апостоле је назвао маловерним: Зашто сте страшљиви, маловерни? (Мт 8,26) … Маловерни, зашто посумња (Мт 14,31)?  И сâма себе пореди са неверним Томом: „У свакој мојој вери има неверног Томе, колебљивости мука, једино тврдо верујем у невероватну религију наука“ (Верујем у атоме, Слово о љубави). Али, иза свега тога се сакрива њена душа која љуби човека. А може ли љубити човека онај ко не љуби Бога?“

Тако, са хришћанском, дакле трезвеном оданошћу, пише Радмила Грујић.

И заиста – пут Десанке Максимовић важан је пут српске књижевности 20. века. А ја бих, овом приликом, хтео да још понешто додам у знакове поред тог пута. Књига Радмиле Грујић, књига, како већ рекох, дубоке оданости Десанки, на то ме наводи.

Када говоримо о дијалогу хришћанства и поетског стваралаштва у делу наше песникиње никако не смемо заборавити чињеницу да је она припадала веома значајном кругу младих хришћанских интелектуалки које су деловале у Београду двадесетих година 20. века.

На једној фотографији из 1924. имамо доказ живог учешћа Десанкиног у чувеном омладинском руско – српском кружоку. Ту су: Надежда Аџић, кћи познатог педагога Сретена Аџића и будућа десна рука Владике Николаја у битољском сиротишту Богдај, потоња игуманија враћевшничка Ана, Мица Симић (студент филозофије), Бранка Симић (студент филозофије), Никосава Милошевић Недић (хемичар), Константин Керн (студент теологије), Јелена Милосављевић Најдановић (студент филозофије), Марија Зернов (студент теологије), Јелица Поповић (професор музике), Милка Недељковић Вељовић, Николај Зернов (студент теологије), Софија Зернов (студент филозофије), Велибор Глигорић (студент права), Николај Афанасјев(студент теологије), Душан К. Петровић (студент теологије).

Константин Керн ће се замонашити, и постати један од најчувенијих литургичара Руске Цркве 20. века, који ће, као и још један Рус са слике, Николај Афанасјев ( будући свештеник ) бити професор на Институту Светог Сергија у Паризу. Николај Зернов и његове сестре постаће значајни религиозни писци руске емиграције, Јелена Милосављевић ће се удати за познатог философа и теолога, потоњег свештеника, др Димитрија Најдановића, а Велибор Глигорић ће постати књижевни критичар и комуниста.

На слици је, да не заборавио, и студенткиња историје, Десанка Максимовић, наша песникиња, о којој вечерас говоримо.

Историчар Оливер Ђорђевић истиче:“У међуратном Београду, паралелно са руским, односно руско-српским кружоцима, постојали су и београдски интелектуални салони. Многи учесници у раду београдских интелектуалних салона били су истовремено активни и у руско-српским кружоцима (на пример, Десанка Максимовић и Исидора Секулић). Узајамно деловање салона и кружока произвело је многе уметничке изразе и путеве. Оваква окупљања представљала су вероватно најинтензивнији облик и најбољи начин (пре свега код интелектуалне омладине) српско-руских интелектуално-уметничких, али и духовних прожимања. Један од најупечатљивијих примера представља интелектуално, духовно и лично пријатељство београдске наставнице и уметнице Надежде Аџић (1900–1975) и руске породице Зернов.

Породица Зернов била је иницијатор рада два кружока у Београду. Први кружок био је чисто руски и одржавао се у њиховом стану на Сењаку. Првобитни назив овог кружока био је „Ковчег”, а касније је промењен у „Св. Серафим Саровски” (1925), после одржавања конгреса Руског хришћанског покрета у Хопову. По благослову руског митрополита Антонија Храповицког, за секретара овог кружока постављен је Николај Зернов. Овај кружок су чинили руски студенти и професори Богословског факул-

тета, као и свештенство (епископи).

Иако су стални учесници кружока били искључиво Руси, пресудну улогу у мотивацији и подучавању учесника ових окупљања духовности одиграо је један српски теолог – Николај Велимировић. Као повремени учесник (предавач) на

овим скуповима, Николај Велимировић извршио је снажан утицај на њихово схватање улоге хришћанског мисионара и на схватање значаја духовности у циљу снажења верског покрета. Нема сумње да је епископ Николај Велимировић на неки начин био покровитељ овог кружока, као и да је подстицао што јаче духовно и интелектуално прожимање Руса и Срба.

Сасвим другачија атмосфера владала је у другом (руско-српском) кружоку у организацији породице Зернов, чији састанци су се одржавали у Доситејевој улици, у стану Јелице Поповић, сестре од ујака Надежде Аџић.

Састав учесника овог кружока много се разликовао од „сењачког” јер су се ту налазиле особе које су се интересовале за теме из филозофије, књижевности и уметности, а религија их је занимала само као део филозофских размишљања. Колико је кружок био познат и популаран код београдских интелектуалаца сведочи и чињеница да су његови повремени учесници били Јован Дучић, Иво Андрић, Исидора Секулић и Велибор Глигорић.

Надежда Аџић (у монаштву – Ана) била је једна од главних личности у руско-српском кружоку у Доситејевој. Заједно са члановима породице Зернов (Николај и његове сестре Софија и Марија), Надежда је била аутор и организатор мно гих реферата и дискусија. Њена интересовања била су превасходно уметничка и филозофска, али под утицајем пријатне, интелектуалне атмосфере коју су стварали Зернови почела је све више да се приближава њиховом (искрено религиозном) погледу на свет. Константно интелектуално и духовно прожимање Надежде Аџић и породице Зернов пресудно је утицало да Надежда касније крене путем монашког живота.

Поред Николаја, Софије и Марије Зернов, додатни утицај на духовни живот Надежде Аџић извршио је отац Јустин Поповић, повремени учесник кружока у Доситејевој. Његова предавања и дискусије остављали су снажан утисак на све учеснике, нарочито на религиозне Зернове. То је још више подстакло интелектуално-духовно приближавање Надежде Аџић и породице Зернов, које је прерасло у побратимство. Јустин Поповић извршио је црквени обред братимљења породице Зернов и Надежде Аџић, 26. октобра

1925. године, у Саборној цркви у Београду.“

Тако сведочи Оливер Ђорђевић.

Добра другарица Надежде Аџић, Десанка Максимовић је имала где да прими основне импулс хришћанске вере, и да је, на овај или онај начин, стваралачки преобрази. Могло би се рећи да је њена душевност увек била хришћанска, иако јој је разум лутао до словенског паганизма. Од младости осетљива на човека и његове патње, она је своје свечовештво на различите начине обликовала у поезији.

Свесловенски поетски паганизам Десанкин објаснио је наш песник и књижевни критичар Драган Хамовић:“Историјску свест своје лирике Десанка црпи из предањског искуства својих ближњих сеоских ликова, који су саставни део завичајног пејзажа. Тако, у песми „Балкански ратови” (Заробљеник снова, 1960), обична слика уз вино заселих бранковинских сељака, ратника из Балканских ратова, преображава се у заветну икону Кнежеве вечере. У истој збирци, иста песникиња што је, између два рата, преузимала и гласове старих гоњених богумилских јеретика, солидарност показује према „обореном богу”, словенском Перуну, с којим се, као дете, дозивала кроз грмљавину, али благоразумевање преноси и на распетог бога што је Перуна оборио, у сну разговарајући „с онима који трпе”. Не искључујемо у оваквом бранилачком ставу и дискретни рефлекс на идеолошку опресију титоистичког доба. У сонетима збирке Сајам речи (1987), у призваном словенском пантеону „старих богова” Десанка налази могућност ближег, рођачког општења, јер су и људи и пагански богови упоредиви у својој несавршености: „Ја још у срцу чувам црквицу стару, / они сви у њезином олтару – / мада и они грешни, мени су свети.” Перун је, у овој лирској пројекцији, домаћин међу домаћим боговима, по аналогији с породичном задругом коју смо имали („Породица богова”). Словенски богови су, заправо, посвећени словенски и српски претходници, чиме песникиња прећутно упућује на начело посмртне дивинизације предака из српског култа мртвих. С друге стране, у књизи Летопис Перунових потомака (1976), Десанка се упушта у једну добронамерну, али „политичку” интервенцију. Вероватно као песнички одговор на набујалу србофобију и антијугословенске тежње у Хрватској током тзв. „Маспока” с почетка седамдесетих година прошлог века, Десанка преузима штуре податке писаних извора из прве трећине 10. века: од Бугара потучени српски жупан Захарија са својом војском „налази уточиште код хрватског краља Томислава”, Хрвати и Срби заједно одолевају бугарском упаду и потом јача покрет за словенско богослужење, а тада је – како стоји у уводном запису ауторке – Хрватска „била моћна на копну и на мору”. Десанка учитава „Глас претков” који се обраћа бугарском цару речима да они „на које би да завојштиш, / твоја прадавна су, Царе, својта”, док тај исти глас опомиње и хрватског владара: „А около са сваке стране / не један предак / већ њих стотину / мрморе кроз ноћну тмину / или негде Краљу у души: / Дај Рашанима уточишта!” Перун је, очито, као заборављени заједнички ауторитет, потегнут у име идеје о међусобној упућености суседних, истокорених народа, упркос историјским препрекама. Велика српска песникиња је своје изрекла, као и историја, и пре и касније.“

Зато је књига Радмиле Грујић почетак дијалога са великим наслеђем Десанкиним, у коме има свега српског, од паганског до хришћанског. Зато је она поводом додељивања Златног венца поезије у Охриду, 28.08.1988, у цркви Свете Софије, претвореној у музеј, изједначила поезију са молитвом: „Молитва је у ствари духовна поезија … Из жеље за богатим духовним животом, синови наше властеле у то доба одлазе у монахе, у испоснике, проводећи живот само о хлебу, води и молитви. Молитва је страст духа, сестра љубавне песме. Побожност је нека врста духовне страсти, зато ти младићи одлазе у манастире, у Свету Гору, у сиромаштво, иако су могли у кућама родитеља живети кнежевски. Ова такозвана побожност је у ствари песничка духовност“.

Не одричући се песничке духовности Десанке Максимовић, Радмила Грујић је настојала да јој нађе место у оквирима православне духовности. Хвала јој због тога.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Поводом књиге Радмиле Грујић „Религија Десанкина“