ДЕРВИШ ЗОВЕ СМРТ

Пише: Тимур Зулфикаров

„Дозивам смрт. Не могу да поднесем да гледам
Достојанство које моли за милостињу,
Лаж која се изругује простоти,
Ништавило у раскошној одећи…“

(Шекспир)

Једном се Дервиш Хоџа Зулфикар попео на кров своје глинене кућице на Златној планини и повикао целој Васељени:
Уморан сам од старости, болести и Велике Неправде 21. века.
Од Златног телета богаташа
И празног сиротињског џепа…
О, Смрти, чекам те, дозивам те…
Дођи и ослободи ме земаљске долине суза… паучине… туге…
И само што је изговорио ове грешне уморне речи, на уском козјем путу до његове кућице појави се чудесна Дјева…
Била је јесен… Планине, дрвеће и траве плутале су у летећем влажном злату…
А Дјева, лебдећи златном стазом, била је у кинеској свиленој смарагдној хаљини са ватреним змајевима, који су каткад оживљавали и церили се Дервишу…
А поврх смарагдне хаљине светлуцао је древнојеврејски сомотски прслук боје нара …
А на глави Дјеве блистала је руска Павлово-Посадска паунаста марама…
А на ногама Дјеве заискриле су ватрено-златне америчке каубојске чизме – прашњаве од многих путева…
Мудрац је рекао:
Створитељ са Небеса препознаје народе по њиховој одећи…
Четири народа, четири државе сабрале су, обукле и окитиле ову Дјеву…
То је Смрт дошла…
И Дервиш радосно и задивљено сиђе са крова к Њој…
… Ја сам очекивао Старицу са Косом…
А дође млада и крепка Лепотица у рајској паунастој одежди…
Са телефоном у руци – који непрекидно звони…
…Ах, Смрти, зар си се подмладила и прекалила у суровом 21. веку Златног телета…
И обукла у раскошне хаљине да би мамила, а не плашила, многе који су Теби кренули?
А мудраци кажу да Смрти нема…
Постоји Биће и постоји Другост… Небиће не постоји…
Постоји привремени земаљски живот и Вечни живот небески…
А Смрт је само мали ватрени мост између пролазног земаљског живота и Живота вечног…
И ко ће се на том пламтећем мостићу здржати?
Тада је Дјева рекла:
Ако нема смрти, ко сам онда ја? Пламтећи мостић, на којем су стајале и стоје милијарде људи?
…Ох, Дервишу! Ох, мудри човече!
Зар ниси рекао:
Свемогући је створио Васељену, али је Она била нема…
И Творац није имао с ким да поразговара…
Онда је створио Двоножну Васељену која говори – Човека.
Али се Човек узгордио и заборавио на свог Творца…
Тада је Створитељ одлучио да заблуделог Човека врати у Васељену и позвао мене…
Ох, Дервишу, зар такав Повратак Творцу, у завичајну мајку-Васељену, за тебе није празник?
И за сваког човека?
А на празник долазе драги гости…
И онда се одједном на златној трави, у близини куће, појави Циганка у блиставим, бесним сукњама и крену … помамни плес…
А онда се појави оштроока узбекистанска лепотица и затрепери у гипком степском плесу и грленим гласом запева песму „Лет орла“, коју је волео Џингис Кан …
А онда је у гордом плесу, у златном сарафану са сребрном круницом залебдела руска лепотица…
А онда се у древном персијском царском плесу завртела таџикистанска лепотица…
А потресени и обрадовани Дервиш шапну:
Ко сте ви?
Одакле долазите?
Сишле сте са небеса?
Или побегле из древних маузолеја и гробаља?
Онда се Дјева-Смрт осмехнула:
О, мој Дервише Хоџа Зулфикар!
Зар не знаш?
Па ово је твоја прабака – циганка Прасковја!
Па ово је твоја бака – узбек-Хоџарој!
Па ово је твоја руска бака Раиса!
Па ово је твоја прабака Таџик-Нуринисо!
… И ево су устале, воздигле се, као зрна,
Из земље… из древних гробова,
И дошле на твој Празник, мој Дервише…
Тако је велика, тако божанствена,
Тако непобедива у људима, чак и у мртвима,
Жеђ за животом на Земљи!
А ти, Дервишу мој, још жив, још увек дишеш, а хоћеш у гроб…
Ааааааа…
Ооооооооо…
И тада се изненада са врха Златне планине спустио огроман снежни растресити облак
И све је потонуло у хладну сабласну непробојну маглу:
Дервишова кућица… дрвеће… траве… извори…
Четири плесачице…
И последње што је Дервиш видео у непролазној загушљивој магли:
Светлуцава рука Дјеве, са црвима уместо људских прстију…
Ааааааа…
Ооооооооо…
Онда је облак, као што се у планинама често дешава, брзо нестао,
Магла се отопила… ишчезла…
Свеже и бесконачне, разоткриле се планинске даљине … даљине … даљине …
Никога није било у близини…
Само је дервиш стајао сам у златној трави крај свог глиненог кућерка, влажног од магле…
У трави је лежао телефон…
И звонио…
Дервиш га је подигао…
Уморни глас упита:
Ало! Да ли је то смрт?
Дервиш се осмехну:
Рођени, не тугуј…
Смрти нема…

(zavtra.ru; превео Ж. Никчевић)