Дејвид Голдман: Технолошки раст Кине шокирао је Америку

ИСКРА на Фејсбуку

Лука у Токију (Фото: Reuters/Kim Kyung Hoon)

Америка просто није могла ни да замисли да ће Кина преко ноћи постати технолошка суперсила. И даље не можемо да поверујемо шта се одвија пред нашим очима
Уредник Ејжа тајмса Дејвид Голдман анализира технолошки рат и друге теме у обимном интервјуу за француски лист Фигаро.

Након што је, уз снажну подршку Кине формирано Свеобухватно регионално економско партнерство (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP) – зона која укључује многе блиске савезнике Сједињених Држава, попут Јапана, Аустралије и Јужне Кореје, окарактерисали сте позицију САД у односу на Кину као „Цушима моменат“ за Сједињене Државе. Дакле америчку неспособност да обузда технолошки и економски напредак Кине упоредили сте са катастрофом која је задесила царску руску флоту у борби против Јапана 1905 у бици код Цушиме, што је на крају довело до бољшевичке револуције. Такође сте говорили о „Дијен Бијен Фу моменту“ (алузија на битку код Дијен Бијен Фуа из 1954, у којој је француска војска претрпела катастрофалан пораз од вијетнамских комуниста, чиме је практично окончана колонијална власт Француске у том региону, прим. прев). Зашто? Зар је све изгубљено? Да ли мислите да ће Кина надмашити САД у трци за статус суперсиле?
— Ништа није изгубљено. Запад има енормне технолошке и креативне ресурсе. Али их не користи ефикасно. Тренутно ствари стоје тако да ће Кина надмашити САД. Она жели доминантну економску позицију, засновану на контроли кључних технологија Четврте индустријске револуције, нарочито кад је у питању комбинација примене вештачке интелигенције и сетовима великих података.

Кина жели контролу над круцијалним патентима, индустријским стандардима и технологијама, чиме би остатак света приморала да исплаћује ренту кинеској империји. А Пекинг такође жели и недодирљиву војну позицију. Жели да буде у стању да малтретира и понижава државе које се супротставе његовим интересима – као што то, на пример, тренутно покушава Аустралија.

Како је дошло до овога? Које стратешке грешке су резултовале оваквом ситуацијом? Како то да САД годинама нису увиделе димензије кинеског економског и стратешког изазова?
— Након пада комунизма пре тридесет година, Сједињене Државе нису могле да замисле да ће се појавити неки нови стратешки ривал. Кинески доходак по глави становника 1990. године износио је једну деветину данашњег. Америчке фирме третирале су Кину као извор јефтине радне снаге за нископрофитне индустрије, а амерички економисти сматрали су да је кинески извоз јефтиних потрошачких добара користан за Сједињене Државе.

Америка просто није могла ни да замисли да ће Кина бити у стању да изведе скок до статуса технолошке суперсиле. И даље не можемо да поверујемо шта се одвија пред нашим очима.

Да ли је кључна грешка која је утицала на ток светске историје то што су америчке технолошке компаније напустиле хардверски бизнис након колапса берзе из марта 2000. године како би се концентрисале готово искључиво на софтвер?
— Из угла власника акција у америчким технолошким компанијама, који су у протеклих 20 година постали богатији за билионе долара, то није била грешка. Успешне софтверске компаније имају високе профите јер су им трошкови производње равни нули. С друге стране, компаније које производе високотехнолошку инфраструктуру, попут Ериксона или Хуавеја, имају стопу поврата капитала (return on equity – ROE) која се исказује у једноцифреним бројевима.

Трампова администрација обратила се Циску, некада водећем произвођачу рутера, и предложила му спајање са Ериксоном у циљу стварања националне компаније која би била конкурентна Хуавеју. Циско је одговорио да не купује нископрофитне фирме. Јефтини хардвер из Азије омогућио је софтверски бум. Азија је субвенционисала скупе инвестиције, док су Сједињене Државе то избегавале.

То је оставило разорне последице на дугорочну конкурентност Америке, као и на њене стратешке способности. Истовремено, губитак десет милиона индустријских радних места у Америци нашкодио је нашем друштвеном ткиву.

Американци су ћутали на трансфер технологије у Кину и оберучке прихватили неких 350.000 кинеских студената на својим универзитетима, не проверавајући шта они заправо раде тамо. Шта је довело до тако опуштеног приступа, наивност, геополитичко слепило или грамзивост?
— Близу четири петине кандидата за докторске студије у електронском инжењерингу и компјутерским наукама на америчким универзитетима чине инострани студенти, а кинески су убедљиво најбројнији. Створили смо професоре светске класе који сада предају на кинеским универзитетима, који спадају међу најбоље на свету. Азијци тренутно чине половину професионалног особља у америчким технолошким фирмама. Сједињене Државе су зависне од азијских имиграната.

Посматрано из данашње перспективе, требало је да регрутујемо студенте које желимо да задржимо у Сједињеним Државама, и да се постарамо да они најбољи међу њима заиста остану овде. Трик је у томе што инострани студенти углавном плаћају пуну школарину, или чак 40 одсто изнад просечне школарине, па универзитети због тога желе што више иностраних студената. Били смо наивни кад су у питању технолошки трансфери и немарни поводом крађе интелектуалне својине. Али не може се успон Кине сводити само на крађу интелектуалне својине. Неке кинеске компаније, пре свега Хуавеј, биле су иновативније од својих западних конкурената.

Данас Кина „производи“ шест пута више инжењера и информатичара него САД. Пре двадесет година квалитет кинеских дипломаца био је низак, али је у међувремену драстично узнапредовао и сада је близу западних стандарда.

Са доласком Доналда Трампа и његовом објавом трговинског рата кинеским технологијама, а потом и са пандемијом коронавируса, одједном смо, макар накратко, стекли утисак да се догађа катарза, буђење које ће довести до нове стратегије за Кину. Након првобитног ослањања на политику „Америка на првом месту“, Мајк Помпео је коначно организовао Четворку (енгл. „Quad“ – неформални блок САД, Аустралије, Јапана и Индије, окупљен ради стварања контратеже кинеском успону, прим. прев.) и почео да обилази Европу како би упозорио Европљане на намере Пекинга. Европљани су најавили оснивање комитета за надзирање кинеских инвестиција. Неколико земаља, укључујући Британију, одлучиле су да промене своје одлуке о прихватању Хуавејеве 5Г технологије. Дошло је до пораста нетрпељивости према „Новом путу свиле“. Тик-ток је блокиран у Америци. Али изгледа да су ови застоји били само привремени. Да ли је успешно зауздавање коронавируса омогућило Кини да ресетује своју стратегију?
— Кинеска дипломатија „вука-ратника“ (кин. „џанлан ваиђјао“ – доктрина агресивне дипломатије коју је кинеско МСП усвојило током администрације председника Сија Ђинпинга, иначе именована по популарном истоименом кинеском акционом филму, прим. прев.) нарушила је углед Кине. Немачки министар спољних послова јавно је укорио свог кинеског колегу Ванг Јиа током септембра, након што је Ванг упозорио да ће Чешка платити „високу цену“ због посете председника чешког сената Тајвану, а било је доста сличних инцидената. Анкете у Сједињеним Државама и Европи показују растуће непријатељство јавности према Кини.

Западни сентимент иде у прилог формирања коалиције против Кине, али сентимент не може да се надмеће са силом. Кина је једина велика економија у свету која ће забележити раст током 2020. године, и то захваљујући изузетном успеху у сузбијању пандемије. Њена технолошка моћ у области 5Г технологије и, што је још важније, у индустријској, трговинској и здравственој примени 5Г технологије, убедили су већину на Западу да није могуће изоловати Кину. То је такође и став Бајденових саветника, попут Џејка Саливана, који ће бити нови саветник за националну безбедност.

Немачка је недавно објавила да ће допустити монтирање Хуавејевог 5Г. Које закључке извлачите из ове одлуке? Да ли је ово краткорочна логика која ће Кини уступити контролу над великим подацима?
— Колико је мени познато, Немачка није ништа објавила, али су немачки медији пустили у јавност нацрт закона који влада планира да представи Бундестагу, према коме Хуавеју бити допуштено да изгради 5Г инфраструктуру. Трампов пораз на америчким изборима вероватно је пресудио у корист Хуавеја.

Хуавеј је одувек посматрао 5Г као срж „екосистема“ нових технологија. Како ми је рекао један од водећих људи у Хуавеју, „контролна тачка“ у светској економији јесте портовање (процес прилагођавања софтвера тако да извршни програм може бити креиран за рачунарско окружење које је различито од оног за које је првобитно пројектовано, прим. прев) и складиштење података у формату који машине могу да читају. Ако је нафта била гориво 20. века, подаци ће бити гориво 21. века. Кина је, на пример, већ дигитализовала здравствене картоне и секвенцирала ДНК стотина милиона својих грађана, при чему се очекује да у наредних десет година Хуавеј томе дода податке још пола милијарде људи изван Кине.

Оваква база података трансформисаће фармацеутска истраживања, а свака већа европска фармацеутска компанија сада има уговор о заједничком подухвату (енгл. „joint venture“) у области вештачке интелигенције са неком од водећих кинеских технолошких фирми. Ово такође може да револуционаризује производњу и логистику. Како су Русија и Немачка интегрисане у кинески систем, Пекинг ће поседовати простор Четврте индустријске револуције који ће се протезати од Јужног кинеског мора до Рајне.

Обама је покренуо Транспацифичко партнерство. Сада имамо трговинску зону коју предводи Кина – RCEP. Јесу ли Аустралијанци, Јужнокорејци и други одлучили да се окрену Кини из реалполитичких разлога, пошто виде Америку као силу у опадању којој се не може веровати, уз то прожету унутрашњим ратовима?
— Свеобухватно регионално економско партнерство драстично ће поткресати тарифе – неких 90 одсто у случају јапанског извоза у Кину, а Кина сада покушава да испреговара зоне слободне трговине са Јужном Корејом и Јапаном. Трговина међу азијским земљама  је сада интегрисана ништа мање него трговина међу европским земљама.

Логика развоја азијског унутрашњег тржишта слична је оној унутар европске заједнице, па не чуди што Азијци праве џиновску зону слободне трговине. Аустралија је у гадном сукобу са Кином, али данас више него икада пре њен извоз зависи од кинеског тржишта. Аустралија не може себи да приушти да буде изостављена из RCEP.

Амерички потрошач деценијама је био главни извор потражње у светској економији. Сада је унутрашње азијско тржиште много важније. Јужна Кореја, на пример, извози дупло више у Кину него у САД. Сигуран сам да се Јапанцима и Јужнокорејцима много више допадају Сједињене Државе него Кина, али преовлађује економска логика азијске зоне слободне трговине.

Азијска зона слободне трговине свакако је компатибилна америчкој улози водеће суперсиле, исто онако као што је Европска унија изворно формирана уз америчко спонзорство током Хладног рата. Разлика је, наравно, у томе што економска снага Кине азијску заједницу претвара у магнет за све азијске економије. У том контексту, вреди истаћи да су Јапан и Јужна Кореја љубазно одбили америчке захтеве да искључе Хуавеј из њихове 5Г инфраструктуре.

Шта Бајден може да учини у овој веома изазовној ситуацији?
— Платформа Бајденове кампање обухвата мере за промоцију америчког научног истраживања и развоја, али током кампање није деловало као да му је ова идеја приоритет. Видели смо неколико планова које су на захтев Бајденове кампање израдили различити универизетети и институти, али у њима нема нарочито амбициозних идеја за подршку развоју нових тенологија.

На пример, скорашњи документ непрофитне организације „Азијско друштво“ (Asia Society) под насловом „Кинески изазов“, садржи став да Сједињене Државе не би требало да покушавају да праве сопствену националну компанију која би се надметала са Хуавејем, него да субвенционишу приступ базиран на софтверу.

Бојим се да ће наше софтверске компаније и даље писати и тестирати кодове, док ће Хуавеј доминирати широкопојасним мрежама мобилне телефоније широм евроазијског континента. Да би одржале своју укупну технолошку предност у односу на Кину, Сједињене Државе морају да предузму драматичне кораке. Чињеница је да већ сада у много чему заостајемо за Кином.

Да бисмо обновили високотехнолошку производњу треба нам нека врста пореских кредита и субвенција за скупе индустрије, попут оних какве дају азијске државе. Осим тога, требала би нам она врста сарадње са Министарством одбране која је изнедрила сваку важну технологију дигиталног доба – од микропроцесора до интернета. А морали бисмо и да ставимо већи акценат на математику и друге природне науке у свим нивоима образовања.

Изнад свега, треба нам осећај националне сврхе који је Џон Кенеди пробудио свемирским програмом или Реган својом Иницијативом стратешке одбране. Имајући у виду да смо управо потрошили неколико билиона долара субвенционишући приходе и помажући тржишта капитала, још билион долара за технолошку супериорност не делује тако екстравагантно.

А то је оно што мислим да ће бити неопходно: хиљаду милијарди долара државних издатака у наредних десет година. Такође бисмо морали да преиспитамо имиграциону политику, јер ово не може бити урађено, или бар не довољно брзо, без висококвалификованих азијских имиграната, укључујући и кинеске.

Да ли би технолошка алијанса САД и Европе, заједно са заједничком зоном слободне трговине којој би могли да се придруже Јапан и друге азијске економије, могла да промени ток игре у овом стадијуму?
— Не сумњам да би кредибилна америчка иницијатива била и више него добродошла у Европи, Јапану, Јужној Кореји и наравно Тајвану, као и да би наши савезници желели да нам се придруже. У последњих неколико година имали смо проблематичан став који се сводио на одвраћање савезника од коришћења кинеских телекомуникационих технологија, а да притом нисмо нудили било какву алтернативу.

Мислим да су Европа и Јапан врло свесни супериорности америчког приступа иновацијама. Кина је веома добра у испуњавању конкретних циљева. Али Американци и Европљани имају више шанси да дођу до фундаменталних открића која планери не могу да предвиде. Сваки од великих америчких изума дигиталног доба почео је субвенцијом министарства одбране, и сваки од њих довео је до открића које је превазилазило оквире пројекта због којег је истраживање покренуто.

Оптичка мрежа је један пример. Почела је са војним пројектом ноћног осветљивања бојишта у ратним условима. RCA лабораторија открила је полупроводнички ласер, што је омогућило оптичке мреже и изнедрило читаву нову индустрију.

У књизи коју сте објавили у јуну показујете да је Кина створила стратегију за технолошко и економско освајање света. Шта се тачно дешава и који ће бити резултат?
— Кина, помоћу локације телефона и препознавања лица, тачно зна где се сви њени грађани налазе у сваком моменту, са киме су, шта објављују на друштвеним мрежама и шта су куповали. То кинеској влади пружа ниво контроле над својом популацијом који ниједна диктатура у свету није уживала.

Доста се прича о томе како Кина заједно са својим технологијама извози свој политички модел, а сигурно ће се наћи и нека диктатура која ће користити кинеске технологије у сврхе политичке репресије. Али овај аргумент може бити, а често и јесте, преувеличан.

Кинеске аспирације су другачије од оних које гаји Америка, баш као што су америчке аспирације биле другачије од оних британских или британске од оних које је имала Наполеонова Француска. За разлику од Совјетског Савеза, Кина не гаји амбиције да пројектује свет по сопственом калупу.

Кина никада није показивала претерано интересовање за то како варвари – односно сви који нису Кинези – организују свој живот. Кинеска империја жели да убира данак од остатка света, да присиљава друге државе да подрже кинеске интересе и да побеђује у потенцијалним војним сукобима.

То је већ довољно лоше. Не верујем да Кина има намеру, а камоли способност, да намеће свој систем неком значајнијем делу света. Вероватно ће само помоћи у одржавању неких мрачних режима на власти.

Многи кинески експерти не деле Ваше миљшење, указујући на унутрашње слабости ауторитарних и тоталитарних режима. Идеју да је Кина слаба на дуги рок и да ће САД успети да с њом изађу на крај делила је Трампова администрација. Који је Ваш одговор на њихове аргументе?
— Ја подржавам демократију јер ми се допада, а не зато што су демократије увек ефикасније од диктатура. Генерално гледано, демократије ретко истрајавају у грешкама и чешће остварују дугорочни успех него диктатуре. Али краткорочно гледано, постоје многи изузеци од овог правила – сетимо се сукоба Француске и Немачке 1940. године.

Совјетски Савез дошао је јако близу победе у Хладном рату. Након што је руским оружјем оборено 100 израелских авиона у рату из 1973. године, већина аналитичара сматрала је да би Русија победила у конвенционалном рату, те да ће на крају победити и у Хладном рату. Америка је успела да преокрене ситуацију за мање од десет година, али тешко да је тај исход био унапред предодређен.

Тридесет година смо упорно потцењивали робусност кинеске економије и капацитете Кинеза да решавају енормне проблеме – на пример, миграцију 600 милиона људи са села у градове у року од свега 30 година. Када је у јануару ове године почела пандемија коронавируса, омиљена фраза у америчким медијима била је „чернобиљски моменат Кине“.

Да будем прецизнији, постоји тенденција да се мане кинеског система преувеличавају у западним анализама. Тачно је да Кина има рапидно старећу популацију, али она не стари ни приближно тако брзо као она јапанска или јужнокорејска. Дугорочно гледано, ово ће створити озбиљан проблем за Кину, али то се неће десити у наредних 20 година, које ће бити пресудне.

Истина је да Кина има велике укупне дугове – који износе око 300 процената њеног БДП-а, али САД имају исти такав однос дуга према БДП-у. Кина у овом тренутку прилично успешно раздужује свој финансијски систем. Многи амерички аналитичари веровали су да ће санкције САД на извоз полупроводника осакатити Хуавеј, али Кина је показала завидан ниво сналажљивости у заобилажењу америчких рестрикција, па не делује да је изградња њене 5Г инфраструктуре успорена.

Сједињене Државе предузеле су велики ризик наметањем екстратериторијалних санкција на продају напредних компјутерских чипова Кини из трећих земаља. То ствара подстицај да се формирају ланци снабдевања полупроводницима мимо америчких технологија.

Свакако да је могуће да ће Кина бити спутана унутрашњим проблемима, али не мислим да је то извесно. Ослањање на то да ће се Кина урушити сама од себе није стратегија. Паметније би било да пођемо од тога да Кина неће доживети унутрашњи колапс, и да морамо да мобилишемо сву нашу снагу и одлучност како бисмо се суочили са кинеским изазовом. Могли бисмо то назвати и једном варијантом Паскалове опкладе.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Њујорк пост

 

Извор Le Figaro, 10. децембар 2020./

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.