ДЕЈАН ВОЈВОДИЋ: Горео је Бирач

Чињеница да је од пролећа 1992. до лета 1993. године у средњем Подрињу страдало између три и четири хиљаде војника и цивила српске националности мало је позната и често прећуткивана ствар када се помену ратна дешавања у Босни и Херцеговини деведестих година. У широј јавности помињањем српских злочина у Сребреници из јула 1995. завршава се и заокружује прича о дешавањима у Бирчу у те четири године, прилично једнострано.

Срби овог краја до дана данашњег нису заборавили и тешко да могу све и да хоће крваво пролеће и лето 1992.године. Ових дана обележено је дведесет пет година од два злочина на подручју Милића, тачније на рубним њеним деловима. 27.маја те године колону камиона компаније Боксит, која се кретала из правца Зворника, пресрела и напала је у Коњевић пољу паравојна групација предвођена муслиманима из околних села. Том приликом убијено је свих пет возача, који су измасакрирани бачени поред пута. Није познато да је до данас ико одговарао за овај злочин. Само шест дана пре овог догађаја у Жутици, приликом повратка са радног места у заседи муслиманских јединица убијено је осам цивила. Због овог злочина процесуиран је Јусуф Ахметовић из Жутице, али га је суд ослободио због недостатка доказа. У рано јутро десетог јуна 1992. српско село Рупово брдо, смештено на самој граници сребреничке и милићанске општине, опкољено је са четири стране и у нападу који је трајао од пет ујутру до три поподне спаљено до темеља. У овом нападу убијено је осморо мештана, а међу њима и брачни пар Војислав и Мирјана Милинковић, који су пронађени угљенисани у својој кући. Село је компетно опљачкано, а потом спаљено.

Иако за овај и остале злочине постоје сведоци и докази, главнокомандујући ових зверстава и десна рука Насера Орића, Зулфо Турсуновић слободно се шетао овим крајем све до 2010.године када је у осамдесетој години умро.
Двадесет пет година после породице жртава и српски народ овог краја сећају се својих страдалих, нада да ће на ред пред овоземаљским законом доћи и они који су убијали Србе Милића, Власенице, Сребренице и Братунца остаје да живи. Не хучи овај народ, већ по оном Анрићевом несентименталном принципу ћути и само фркне на мисао о неправди која му је учињена, попут Ђерзелеза који се лупи по коленима кад не зна шта би друго. И не треба им државна делегација да прави параде, мада је не би ни одбили, већ с уздржавањем примили. Ако народ средњег Подриња каже да је то Република Српска, онда је то Република Српска и ту збора нема. Тај је народ за њу највише искрварио на свим ратиштима и ту збора нема.