ДЕЈАН МИТЕВСКИ: Та загонетна руска душа

Да ли још неко о томе није размишљао? И што ли је тако загонетна? Зашто нико не спомиње шпанску, или ирску, скандинавску загонетну душу? Шта то Немци и Енглези, због којих вероватно тај придев иде уз руску душу, не могу да схвате, докуче?

„Ако желите да паметан Немац или Француз одвали неку глупост, питајте га шта мисли о Русији. Та тема на њега делује као алкохол и он губи сваки дар мишљења“, писао је руски песник, кнез Петар Вјаземски.

Биће да је странце у Русији увек бунила нека њена непредвидивост, и наизглед необјашњивост поступака. Стрпљење и сталоженост у комбинацији са неукротивошћу, разузданошћу, дарежљивост раме уз раме са похлепом, мудрост са глупошћу, један корак од религиозности до атеизма и обрнуто, обична појава да се Руси пола сата након братимљења потуку, и исто тако брзо забораве све увреде и врате се за сто…

Не може Русија умом да се схвати,

Општим се аршином измерити не да:

Њен лик је чудан и чудно те гледа —

У Русију можеш само веровати.

(Превео са руског Љубомир Симовић)

То су прве речи које падају на памет сваком ко је икад чуо ове стихове Фјодора Тјутчева а стоји пред задатком да одгонетне руску душу.

Да ли је она тако загонетна и за Србе? Или је термин нешто шири, и обухвата читаву словенску душу? Навешћу главне особине руског менталитета, које су, по мом мишљењу, својствене већини Руса, па ви одлучите сами.

Издржљивост, стрпљење

Или назовимо то јаким нервним системом. Последње што се о Русима може рећи је да су размажен и захтеван народ. Сурова природа их је научила да буду стрпљиви, скромних животних потреба, сналажљиви и рационални, сталоженог темперамента.

Живот је непредвидив, па се треба и лако прилагодити новим условима. Руси одлично знају како да нађу оригиналан излаз из тешке ситуације, за шта је наравно потребан „кликер“, односно „XXXXX“. А можда управо због незнања шта те сутра чека и не воле посебно да загледају у будућност, већ радо разглабају о прошлим збивањима.

Постоји такође мишљење да за своју психичку издржљивост Руси имају да захвале исхрани. У средњем појасу Русије су се одувек узгајале тврде сорте ражи, па се и пекао црни ражани хлеб богат Б витаминима.

Савест, неравнодушност, осећање правде и правичности

„Руски народ је народ срца и савести. То је извор свих његових врлина и мана. За разлику од западног човека, овде је основ свега доброта, помало маштовити, понекад емотивни поглед на свет. Одатле проистиче стрпљење, малтене божија тврђава руског човека, једноставност и врлине, невероватно спокојан однос према смрти, као према крајњем облику зла“, писао је руски филозоф Иван Иљин.

Равнодушни људи су у Русији реткост. Руси саосећају са слабијима, болеснима, обесправљенима, несрећнима. Не каже се џабе у народу: жене траже богате и успешне, а воле сиромашне и немоћне. Руси не чекају да их неко моли да помогну и не помажу да би чули речи захвалности.

У руским је генима да се тражи правда у свакој могућој ситуацији, јер Руси поступају како им налажу осећања. Због правде и правичности започињали су устанци, свргавали се владари, радило се против логике и разума, стављала се глава у торбу, завршавало се трагично. Али се није одустајало од идеје социјалне правде.

Колективизам

„Сви смо ми своји“, дубоко је уврежено у руску свест. Појам приватност и није нешто посебно на цени.

Док је социјални конформизам, понашање у складу са нормама и очекивањима честа појава: „Како остали, тако и ја.“ Руси воле да је све као код других, да нико ништа лоше о њима не помисли: „А шта ће рећи људи?“ Постоји шала да ће од свих жена на свету само Рускиња поспремити хотелску собу пре него што се исели.

Патриотизам

Колективизам је најизраженији ипак у ратном добу. Патриотска расположења, наравно, постоје у свим земљама, али и основа може бити различита. Руски патриотизам се темељи на сазнању народног јединства пред претњом тоталног поробљавања или уништења, јер кроз читаву историју непријатељи Русије никада нису ни стављали друге задатке.

У том осећању заједништва је пре жеља сачувати отаџбину, а не породицу, дом, имање. Индивидуализам у Русији никада није био од велике друштвене вредности, и нико га не би ни бранио у случају националне опасности.

Мирољубивост, гостопримство

Руси никада нису имали преку потребу да увећају животни простор, већ да сачувају постојећи. А отуд и њихова мирољубивост: „Туђе нам не треба, нашег имамо довољно.“ А још кажу: „Преко мора је топлије, а код нас светлије.“ Одатле проистичу и познато руско гостопримство, добродушност, толеранција према представницима око 150 народа који вековима живе на тој шестини светског копна.

Вера у чуда

Руси јесу религиозни, али се ипак каже: „Док гром не удари, мужик се неће прекрстити.“ Руси верују у чуда. Иван глупан (XXX), главни јунак руских бајки, лежи на пећи 30 година и лежао би и даље кад га чаробне звери не би претвориле у принца.

Постоји руска непреводива реч „XXX“. Уздати се у „авос“ значи радити нешто без посебног напора, али уз очекивање да ће све случајно испасти добро. Живети у горепоменутим непредвидивим условима могуће је само уз бескрајан оптимизам.

Филозофски дар, духовно пре материјалног

Можда управо због тих оскудних услова многи Руси нису претерано заинтересовани за материјална питања, али су увек спремни да одгонетају смисао живота. Познато је да је освојено благо често закопавано на том истом бојном пољу, а кнез Свјатослав је презриво одбио злато византијских трговаца као дар, и захвалио на оружју.

Наизглед једноставни разговори о животу веома лако попримају васељенске размере. Руси воле да доказују да су у праву и нису спремни да губе сличне битке. Подизање гласа и махање рукама служи као својеврсна демонстрација правде. „Истина је вреднија од злата“ и спор се неће завршити док јача правда не победи…

Можда је ту руску душу заиста тешко одгонетнути, али је лако заволети је свим срцем.