ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Ништа још није готово

ИСКРА на Фејсбуку

Дарко Танасковић (Фото: in4s.net)

Наш данашњи саговорник је изузетна и свестрана личност. По занимању је оријенталиста, исламолог и дипломата.

На Филолошком факултету Универзитета у Београду био је управник Катедре за оријенталистику, продекан, председник Савета и Управног одбора. Током професорске каријере по позиву је предавао на многим универзитетима у региону и свету. Дарко Танасковић рођен је 4. јануара 1948. године у Загребу.

Од 1971. године до пензионисања (2018) Танасковић је био сарадник и наставник  на Катедри за оријенталистику Филолошког факултета. Предавао је, између осталог, предмете Арапски језик, Турски језик, Увод у оријенталну филологију, Персијску књижевност, а потом и Арапску књижевност и Основе исламске цивилизације. На постдипломским студијама (магистарским и докторским) предавао је Увод у упоредну граматику семитских језика, Лингвистичку и Књижевну арабистику, Ислам и хришћанство, Исламски фундаментализам и друго. Био је сарадник Београдске отворене школе (БОШ), Института за геополитичке студије у Београду и (од 2018) сарадник Института за стратешке студије при Факултету за дипломатију и безбедност. Радио је и као професор по позиву у ECPD Универзитету УН у Београду (од 2007), где је изабран за професора емеритуса (2019).

Од 1990. године професор Танасковић је члан Извршног комитета Европског универзитета (Université Euro-ArabeItinérante) у Риму, а од 1995. члан Европске академије наука и уметности (Academia Scientiarum Et ArtiumEuropea) у Салцбургу. Танасковић је такође дописни члан друштва за турски језик (Türk Dil Kurumu) у Анкари (од 2000.) и инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске (од 2015.), као и члан Научног друштва Србије (од 2016.) и Српске подружнице Римског клуба (од 2019.).

Професор Танасковић члан je Удружења књижевних преводилаца, Удружења књижевника Србије и српског ПЕН-клуба, те раније члан Спољнополитичког савета Министарства спољних послова Србије, Управног одбора СКЗ и Управног одбора Института за књижевност и уметност у Београду. Председник је Управног одбора Нарoдног музеја у Београду (од 2013). Био је председник Савета Дипломатске академије „Коча Поповић” 2013. године. Од 2016. године је почасни председник Друштва српско-азербејџанског пријатељства.

Проф. др Дарко Танасковић био је на дужности амбасадора Савезне Републике Југославије у Републици Турској од 1995. до 1999. године, а у Азербејџану од 1998. до 1999. године. Био је амбасадор при Светој Столици (у Ватикану) и при Малтешком витешком реду од 2002. до 2008. године. Обављао је дужност сталног представника Србије при Унеску од 2015. до 2018. године.

Дарко Танасковић је почасни члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у коме се од 2017. године налази његов легат.  Удружењу је поклонио и збирку књига, часописа и других материјала које је сакупљао дуже од четрдесет година, а међу књигама из његове библиотеке посебно се истичу издања из области арабистике, туркологије и речници за учење арапског језика. У библиотеци се налази и књига са посветом турског нобеловца Орхана Памука коју је Танасковићу писац лично потписао током боравка у Београду 2006. године.

Поред библиотеке, у легату професора Танасковића налази се и мноштво других предмета: диплома, захвалница, фотографија са значајним људима које је сретао током дуге и успешне каријере, попут фотографија са патријарсима, папама, као и председницима неколиких држава.

Поштовани професоре, част нам је што можемо да разговарамо са Вама и што сте прихватили позив за интервју упркос бројним обавезама.

Да ли је идеја неосманизма прво коришћена од евроатлантских центара моћи да служи њиховим интересима на Балкану и Блиском истоку али је сада Ердоган ту идеју преформулисао, да користи прагматичним интересима јачања Турске у сваком погледу?
— Идеја неоосманизма је изворно турска. Неоосманизам је дубинска конститутивна карактеристика турског менталитета и константа укупног државно-националног наступања Турске на међународном плану. У њеној основи је (нео)империјална носталгија, какву у мањој или већој мери срећемо у колективној свести свих некадашњих империја. Неоосманистичка политика Турске и интервенционистичко, објективно антисрпско, ангажовање Запада на Балкану током деведесетих година прошлог века били су једно време конвергентни, иако пуно поверење између европских земаља и Турске ни у једном тренутку није било потпуно.

САД, светска сила без дуже сопствене историје, која не баштини европска искуства са Османским царством и географски је удаљена, имала је мање резерви према правој природи турског ангажовања на „стабилизацији Балкана” и до одређеног момента је доживљавала Турску као узор муслиманске демократије и поузданог савезника у региону. Ердоган није „преформулисао” идеју и доктрину неоосманизма, већ ју је додатно (пан)исламистички обојио и обележио личним аутократским печатом, тако да сам је у најновијем издању своје књиге о неоосманизму на енглеском језику назвао „ердоганизмом”, што је термин који се све чешће среће у медијима, као и у публицистичкој и политиколошкој литератури посвећеној Турској.

После пропалог атентата 2016. турска политика је направила отклон од слепог слеђења англосаксонских интереса, али је далеко од тога да је антизападна и антиамеричка. Како видите политику Турске у Сирији, на Блиском истоку, у Африци, то јест у Либији и на Балкану?
— Реч је о сложеном и динамичном међуодносу. Премда је то могло тако изгледати, Турска никада није слепо следила ничију политику. Чак и у време кад је била веома значајан и дисциплинован извршилац задатака у улози осигуравања источног бедема НАТО-а према земљама Варшавског уговора, Турска је промишљено водила рачуна и о својим националним интересима. Од краја осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог века, након пада Берлинског зида и урушавања комунизма и тзв. „реалног социјализма”, Анкара је, од времена председника Тургута Озала, почела да води неупоредиво самосталнију регионалну и глобалну политику у складу са сопственим виђењем својих дугорочних интереса. Тада је дошло и то узлета дотле пригушених неоосманистичких претензија доминације на просторима који су некада били у саставу Османског царства – Блиском истоку, Балкану и Кавказу, као и патроната над туркијским републикама бившег СССР.

У зависности од тога за шта процени да у датој широј међународној и регионалној конјунктури може понајвише допринети перспективном остваривању стратегијских, неоосманистичких циљева, турска политика тактички одређује своје конкретне потезе, неретко релативизујући принципе за које се Анкара сама претходно свечано залагала и мењајући савезништва. У том смислу, она није ни антизападна ни антиамеричка, али би се са доста разлога могло рећи да су под Ердоганом, поготово у последње време, до видљивијег израза дошли суштинско разилажење, па и супротстављеност трајних турских и европских спољнополитичких концепција и интереса у регионима у којима Турска настоји да се позиционира као макрорегионална сила. То важи и за турско-америчке односе, али они су подложни и неким додатним критеријумима процењивања, како у Анкари тако и у Вашингтону.

Однос Турске према Израелу креће се од произраелске политике до умерено антиизраелске. Где је сада клатно турско-израелских односа и у ком правцу иде?
— Под „америчким кишобраном”, као кључни сегмент замишљеног безбедносног троугла за Блиски исток Турска-Израел-Египат, са логистиком Саудијске Арабије у позадини, Турска и Израел изграђивали су крајем прошлог века стратегијско партнерство. Оно, међутим, никада није било са одобравањем прихватано у широј турској јавности и већма верски оријентисаним срединама, па се може  рећи да је било октроисано. Општим компликовањем ситуације на Блиском истоку, која се углавном није одвијала у складу са америчким плановима, турско-израелски односи су брзо напустили пределе партнерске идиле. Повремено је долазило и до већих криза, па и покушаја изнуђеног мирења и испољавања прагматичне конструктивности, али су духовне, вредносне и идеолошке разлике који удаљавају ове две важне блискоисточне државе дубоке. Ово поготово с обзиром на Ердоганов наглашени (пан)исламизам и у више наврата недипломатски изречене тешке оптужбе на рачун Израела, које су за неке на граници антијеврејства, а ту су и сукобљени привредни, првенствено енергентски интереси. Све то упућује на предвиђање да ће израелско-турски односи ићи силазном путањом, без обзира на то што би на неким правцима ове две државе у блискоисточном колоплету, логично посматрано, могле продуктивно сарађивати.

Како гледате на  измештање српске амбасаде у Јерусалим и да ли то нарушава односе нас и Палестинаца?
— Свакако да та изненада преузета обавеза не доприноси одржавању најбољих односа са Палестинцима, али их, у координатама реалполитике, не мора ни битно уназадити. Уосталом, питање је и да ли ће и када ће амбасада бити премештена и какав ће бити формални модалитет тог дипломатског пресељења. Многи процењују да после Бајденове победе на председничким изборима читав Вашингтонски споразум „виси”, премда не би требало потцењивати ни континуитете у дисконтинуитетима, који у државној политици сређених држава по правилу селективно прате све велике промене и преокрете.

Успони и падови у турско-руским односима или у односима Ердоган-Путин; на Кавказу су заправо Русија и Турска најозбиљнији такмаци, иако нема јавног ривалства у смислу сукоба Јерменије и Азербејџана?
— Односи између Русије и Турске су веома комплексни и вишедимензионални. Трансисторијски посматрано, Руси и Турци не могу имати подударне стратегијске циљеве. Штавише, у многим геополитичким доменима су реално ривали и такмаци, понекад и у отвореном сукобу. Међутим, геоекономски имају интереса да развијају разне облике обострано корисне сарадње, посебно у енергетском домену и у трговини. Значајан фактор у њиховом процењивању какву и колику сарадњу треба да остварују представља амерички чинилац. Наиме, и једна и друга држава гаје озбиљне резерве према претензијама САД да, премда ванрегионални чинилац, уређују односе у Евроазији, а нарочито на Блиском и Средњем истоку, где Турска жели да се избори за статус незаобилазног актера у решавању свих отворених питања, равноправно са РФ.

Рат у Нагорном Карабаху био је показна вежба начина на који регионалне силе реализују своје циљеве у једном конфликту ван својих граница, при чему је Ердоган искористио погодан тренутак да директно помогне успешна офанзивна дејства Азербејџана и наметне се као кључни партнер Москве, а Русија је успела да на територији ове државе распореди своје посматрачке снаге и прошири утицај на терену, не улазећи у отворени сукоб у једној међународноправно деликатној ситуацији. Губитници су овога пута првенствено јерменски житељи спорне области Нагорног Карабаха, над чијим је великим деловима Баку повратио контролу и који су се, после ратних страдања, нашли изложени осветничкој и бруталној азербејџанској реконквисти. Није занемарљива ни чињеница да се Путин и Ердоган, два јака лидера, узајамно уважавају и одржавају стални контакт. У Турској кажу да Ердоган једино кад разговара са Путином води белешке.

Шта је то европски ислам и да ли и ту доминирају идеолошке конструкције попут идеје мултикултурализма са једне и страха од ислама са друге стране? Где је истина о евроисламу” данас?
— Термин „евроислам“ сковао је познати немачки исламолог сиријског порекла, универзитетски професор Басам Тиби, али је касније, под притиском чињеница живота, одустао од идеје и очекивања да би муслимани који живе у Европи усвајањем сета европских вредности масовно могли створити и интериоризовати такав образац односа према својој вери и њеним социјалним импликацијама, који би им омогућио складну интеграцију у већински неисламско, хришћанско и секуларно окружење. На крају је резигнирано констатовао да је и он, премда дугогодишњи угледни тибингеншки професор, остао само „Сиријац са немачким пасошем“. У последње време француски председник Макрон чини нови покушај уобличавања „евроислама“, односно својеврсног „франкоислама“, увођењем наменских, диригованих законских норми којима би навео француске муслимане да буду више Французи, а мање муслимани, али је успех ове његове изнуђене иницијативе више него неизвестан. Мултикултуралност европских друштава је њихово реално стање, док је пројекат идеолошког мултикултурализма пропао, како су пре неколико година отворено констативали немачка канцеларка Ангела Меркел и бивши британски премијер Дејвид Камерон.

Хантингтон је своју тезу о сукобу цивилизација базирао на сукобима у Босни деведесетих, коју је илустровао тиме да су православне Србе помагали Руси, муслимане исламске земље, а католике Хрвате католички Запад. Но ту занемарује „ситницу“ – Америка је протестантска и била је на страни муслимана и у Босни и у рату на Kосову 1999. Осим тога, присуство исламиста на простору Босне деведесетих је било у организацији западних служби. Како видите улогу Америке у исламском свету?
— Улога Америке у збивањима широм исламског света већ одавно је лицемерна и негативна. Званични Вашингтон, без обзира на промене администрација, суштински не разуме исламски свет, иако је о њему чињенично углавном добро информисан. Званични амерички приступ догађајима и процесима у том свету задовољава се оперативним и обавештајним подацима како би збивања у њему инструментализовао на начин за који се сматра да (краткорочно) одговара националном интересу САД. Отуда и несталност и заокрети у односу према политичким актерима у муслиманским земљама и привидно нелогични савези и непринципијелне подршке крајње сумњивим „партнерима“, па чак и терористима. Велики неред и стална нестабилност на Блиском и Средњем истоку, иако имају и јака унутармуслиманска исходишта, великим делом су последице грубог ванрегионалног мешања и политика западних држава према и у овим регионима, нарочито од утврђивања постојања огромних енергетских ресурса у том неразвијеном делу света.

А што се тиче америчке и у ширем смислу западне подршке муслиманским Бошњацима и Албанцима против хришћанских Срба, такво позиционирање нема никакве везе са религијском припадношћу одабраних штићеника, већ је било диктирано потребом да се сломи „последњи комунистички бастион“ на Балкану, обузда оно што је приказивано као „великосрпски национализам“, а заправо је била непослушност и неспремност да се, зарад остваривања туђих политичких пројекција, до краја жртвују сопствени витални национални интереси и, кад је о нарочито о САД реч, жеља да се кроз подршку балканским муслиманима демонстративно компензују сатирања њихове браће по Алаху у геополитички занимљивијим деловима исламског света.

Сматрате ли да смо на ивици нестанка цивилизације коју познајемо? Класични морални појмови су уништени, човек није више мислеће креативно биће, него роба, укупан систем вредности урамљен у оквир западноевропске цивилизације не постоји, а годинама трају крсташки ратови слободног света” и ислама”?
— Све што сте побројали обележава савремени, продужени тренутак човечанства. Реч је о симптомима који указују на дуготрајну и озбиљну метаморфозу коју као кризу доживљавају и кризом називају приврженици темељних традиционалних вредности и кардиналних врлина, на којима је до сада почивала цивилизација нашег аксијалног доба. Иако се и сам убрајам међу такве, условно речено, конзервативце, што је уосталом примерено и мојим годинама, сматрам да се не смемо предати некаквом онтолошком песимизму и дефетизму и уочену свеопшту деградацију, коју је донео један одређени, наметљиви и лукаво наметани модел глобализације лишене истинске универзалности, фаталистички прогласити крајем нашег света. Ништа још није готово. У разним видовима јачају отпори накарадној, обездуховљеној и дехуманизованој парадигми безличне и отуђене моћи која стеже и гуши планету и човека. Важно је схватити и прихватити да су развој и промене неминовни, али без прекорачења оне одсудне границе иза које престају предели целовите људскости и богате разноликости света. Ваља пронаћи нове путеве обнављања исконске пуноће Логоса.

У Европи, од почетка 2000-их до данас, тзв. „Исламска држава“ извела је више десетина терористичких напада, где је убијено много невиних људи, а више хиљада је рањено. Од тада до данас, сви се и даље баве  последицама, а не узроцима ове пошасти?
— Последице, поготово оне непосредне, шокантне су и видљиве, а дубљи разлози и корени феномена исламистичког радикализма, екстремизма и тероризма изискују свестрана и продубљена истраживања. За њихову је успешност, поред ослобођености од терета идеолошких предрасуда и кретања линијом мањег отпора, односно придржавања било какве „политичке коректности“ и тенденциозне селективности, потребно много знања и рада, а и времена. А сви би да се до резултата дође што брже. Кад је о европским друштвима реч, нужна је и одважност да се сагледа сопствени лик у огледалу изопаченог терористичког изазова. Британски политиколог С. Сајид је у својој луцидној студији Фундаментални страх.Евопоцентризам и појава исламизма (2003) указао на то да западњачки страх од исламизма, укључујући и његове терористичке манифестације, произлази из пољуљаности самопоуздања и кризе смисла постојања у друштвима која су себе (пре)дуго сматрала у сваком погледу супериорним и неприкосновеним.

У Вашој књизи Ислам, догма и живот” пишете да тероризам није специфично исламски феномен, те да се он по организацији и форми у много чему угледао на неке западне и далекоисточне узоре?
— Већ дуже време у свету је најраспрострањенији и најактивнији исламистички тероризам, па се почео изједначавати са тероризмом уопште. Међутим, и просечно обавештеном човеку познато је да су европска друштва деценијама била запљускивана и потресана терористичким таласима различитих идеолошких провенијенција, од радикално и анархистички левих до ултрашки десних. У земљама као што су Италија, Немачка, Ирска, Баскија, Турска… вођени су прави унутрашњи ратови против тероризма. Тероризам никако није неки исламски специјалитет или ексклузивност. Штавише, муслимански терористи преузмали су одређена организациона искуства и изведбене методе својих претходника на Западу и Далеком истоку.

Да ли је то тај Запад, који упорно ради на убеђивању Срба да се одрекну корена и историје, и јесу ли западне организације криве за овај насилни продор ислама, садећи тикве са ђаволом”?
— Убеђивање Срба да се одрекну историјских и културних корена свог идентитета и да једино тако могу постати истински грађани савременог света неприхватљиво је и, наравно, лицемерно, јер се истовремено они који нас тако „добронамерно“ саветују не одричу „светих вредности” из сопствене прошлости и својих „оснивачких митова“. Међутим, постоји и нешто што овом приликом нећу моћи шире да елаборирам, а што ме је у последњих годину дана прилично забринуло. Наиме, у склопу хипертрофираних и у сваком погледу претераних реаговања на полицијско убиство једног Афроамериканца (одавно већ не смете рећи „црнца“!) у САД, под слоганом „black lives matter“ широм западног света почело је хистерично довођење у питање и крајње неисторично, ретроактивно криминализовање значајних личности из властите историје, штавише оних којима те савремене нације и државе у великој мери дугују своје постојање и благостање, јер су се, наводно, у своје доба (које није било ово наше!) расистички понашале. Њихови споменици се руше и бацају у подруме и на депоније… Значи, ствар није само у срачунатој хипокризији политичких елита према Србима и сличним „примитивцима“, већ о некој врсти идеолошког лудила, спремног да поништи све традиционалне предачке вредности зарад некакве сумануте визије изнивелисане заједничке будућности без својстава. Питање је само ко би владао таквом будућношћу. Неко сигурно би. Но то је сувише велика тема за моју памет.

Постоји теза о подели у исламском свету на традиционални ислам и на онај радикални, у коме предњаче покрети у чијем настанку и развитку су биле присутне западне структуре моћи. Да ли је радикални ислам геополитичко оруђе Запада у дестабилизацији исламског света изнутра и његовој конфронтацији са другима од које Запад извлачи корист? Рецимо коришћење исламиста Ал-каиде у Авганистану у борби против Руса, или деведесетих у борби против Срба на Балкану?
— Још једно питање на које уопште није лако одговорити, а поготово у једном разговору као што је то овај наш. Пре свега, међу следбеницима свих религија постоје они који се стриктније придржавају догме и верских прописа о исправном животу и оних којима то много мање значи. У свим верским заједницама можемо разликовати радикалније и либералније струје и покрете. Тако је у исламу, с тим што куранско учење и из њега изведено верско право, за разлику од хришћанства, до појединости регулишу друштвено понашање верника. Ислам поседује високу меру потенцијала за социјалну и политичку радикализацију која се ослања непосредно на Куран, шеријатске прописе  и на нормативни образац Мухамедове веровесничке и државничке праксе, укључујући и насиље у име Алаха.

Дакле, иако су западни чиниоци настојали да ради остваривања својих интереса, увек кад им се за то пружала прилика, бескрупулозно и безосећајно инструментализују поједине муслиманске групације, погрешно би било феномен савремене радикализације ислама сводити на тај егзогени фактор, јер је он примарно ендогеног порекла. Из наглашене друштвене димензије ислама и идеалне пројекције куранске мисије као муслиманске свете дужности исламизовања целог света, код неких тумача политичког актуализовања исламског учења родило се поједностављено и редукционистичко, тзв. „есенцијалистичко” сагледавање комплексног и слојевитог исламског феномена као џихадистичког монолита. Неупућенима овакво „одлучно” резоновање може деловати убедљивије од (хипо)теза и увида до којих се стрпљиво долази свестраним и интердисциплинарним проучавањем, с непосредним ослонцем на изворе ислама и на реалност прошлости и савремености исламског света.

Колико је исламска идеологија или исламизам присутан данас код балканских муслимана, а пре свега у Сарајеву, Приштини и Тирани?
— Тешко је вршити уопштавања овакве врсте без егзактних података и потребних социометријских испитивања. Оно што је сигурно јесте да је у раније прилично секуларизованим муслиманским заједницама на простору бивше Југославије просечно дошло до повећавања удела религијског елемента као вредносног, идентитетског, кохезионог, оријентационог и мотивационог фактора у понашању њихових припадника. То, уосталом, важи и за католике и православце после пролажења кроз трауматични период дезинтеграције Југославије, праћеног жестоким сукобима, али у нешто мање израженој мери. Има више разлога због чега је то тако, али у њих овде не можемо улазити. Иначе, не верујем да је, бар за сада, степен стварног познавања ислама на најширем плану међу муслиманима у Сарајеву и Приштини, а поготово Тирани, на неком нарочито завидном нивоу. Али, познато је да знање није основна претпоставка за веровање и деловање у складу са  веровањем.

Колико политички или идеолошки ислам попут оног из „Исламске декларације Алије Изетбеговића има утицај на политику муслимана у односима према другима, односно да ли се догодила реисламизација муслимана коју је Изетбеговић заговарао и спроводио током ратних деведесетих?
— Ако је аутор „Исламске декларације” ма у чему био успешан, а није баш  у много чему био, онда је то, условно речено, та „реисламизација” босанскохерцеговачких муслимана, односно Бошњака, о којој је говорио и бивши сарајевски реис-ул-улема Мустафа Церић. Искористивши вредносни и идеолошки вакуум, настао падом комунизма, разбијањем Југославије и порастом национализма код свих југословенских народа, Изетбеговић и његови пробуђени младомуслимански саборци успели су наметну ислам као темељну одредницу бошњачког идентитета и погледа на свет.

Формално гледано, Србима како православним хришћанима ближи су католици од муслимана, али су у БиХ муслимани културолошки ближи Србима и свеснији су својих корена и заједничког порекла. Да ли је Србима већа претња исламска нетрпељивост или хрватски шовинизам у БиХ, а и шире?
— Незахвално је упоређивати мржње, премда Ваше питање додирује нешто о чему сам пре извесног времена почео да размишљам. Медицинском терминологијом речено, немају све нетрпељивости према Србима исту етиологију. Они Хрвати, муслимани/Бошњаци, Албанци, а богме и Црногорци, који мрзе Србе, историјски и социопсихолошки посматрано, у корену тог негативног осећања немају идентичну мотивацију, па би тим мржњама ваљало аналитички, али и животно и прагматично, приступати и према њиховим заробљеницима се опходити на донекле диференциран начин. Иначе, мада је то крајње ризично процењивати, мој је осећај да су најопсесивније, најтрајније и најразорније мржње оних чији (национални) идентитет темељно почива на негативном одређивању према другоме, а не на неким позитивним и аутентичним властитим вредностима. Зато сам склон да најопаснијима сматрам хрватску и црногорску мржњу према Србима, с тим што је у црногорском случају по среди схизоидно подвајање унутар сопственог бића.

Да не бих био погрешно схваћен, овим што сам рекао никако не доводим у питање постојање црногорске нације као политичког народа, јер би то било бесмислено, неприхватљиво и супротно свим мојим начелима и уверењима. Али бити национално Црногорац не мора, и не би смело, нужно значити и бити мрзитељ Срба и свега српског, од цркве до писма и језика. Ако се као неизоставна компонента црногорства претпостави антисрпство, што, срећом, код многих Црногораца није случај, али код неких осведочено јесте, онда долази до озбиљних аберација које муте здрав разум и наводе на нечасна дела, наносећи свима немерљиву штету. Било би занимљиво засновати упоредно изучавање мржњи, неку врсту „компаративне одијологије“, чији би оснивач ante litteram могао бити, рецимо, Иво Андрић. Наши простори су неисцрна реторта за таква истраживања.

Да ли је Турска окренула леђа Приштини и Сарајеву или да ли барем више нису у статусу миљеника којима се све толерише?
— Турска никада неће „окренути леђа” муслиманским заједницама на Балкану, јер су оне трајна и поуздана упоришта њеног утицаја у региону који се на Босфору доживљава као „изгубљена Румелија”. Интензитет, форме и средства подршке који им Анкара пружа прилагођавају се променљивој регионалној и широј међународној конјунктури, али се никада суштински не доводе у питање.

Одрживост Дејтона и могућност трећег ентитета у БиХ?
— Премда се у последње време, а нарочито после Бајденове победе на председничким изборима у САД, умножавају и јачају захтеви за ревизију Дејтонског споразума, не верујем да ће се ускоро створити услови за његову промену. Три конститутивна народа у БиХ не могу се о томе договорити, а то је предуслов за било какав легитимни нови аранжман. Осим тога, и најважнији спољни чиниоци су јасно подељени и чврсто позиционирани у вези са овим питањем и испољавају приметан опрез. Посматрано на дугу стазу, има основа за претпоставку да ће се границе на бившем југословенском простору вероватно мењати, можда и на некој међународној конференцији широког формата, али је таква перспектива још увек веома далека и магловита. Засад, БиХ ће бити или стварно дејтонска или је неће бити. Можда је снага Дејтонског споразума баш у томе што су њиме подједнако незадовољни и у Сарајеву и у Бањалуци и у Мостару, али из различитих разлога. А искусни Хенри Кисинџер је једном приликом констатовао да су најчвршћи споразуми, односно компромиси они којима су све стране у спору подједнако незадовољне, јер је незамислив неки којим би све могле бити подједнако задовољне.

Били сте амбасадор при Светој Столици и при Малтешком витешком реду и добро познајете ватиканску проблематику. Да ли ће Ватикан на крају канонизовати Степинца за светитеља, какве би то последице имало на односе православља и Римокатоличанства и како би у том случају требало да се постави СПЦ?

— Могуће је да кардинал Алојзије Степинац једном и буде канонизован, јер је његова постулатура доведена до самог краја, тако да преостаје још само папин потпис на одлуци о проглашењу овог контроверзног блаженика стетитељем. А ватиканска су времена дуга. Државни секретар Свете Столице кардинал Пјетро Паролин у Загребу је не тако давно изјавио да канонизација блаженог Алојзија Степинца чека „Божије време, а то је и најбоље време”… Мали су изгледи да се папа Фрања одлучи на тај корак, јер је свестан да би тиме јаз између католика и православних био додатно продубљен, а његов је чврст начелни став да пред тешким и вишеструким изазовима којима је хришћанство изложено епископи не смеју доносити одлуке које деле, већ само оне које зближавају хришћане. Уосталом, он је и предложио почившем патријарху Иринеју формирање католичко-православне комисије за заједничко преиспитивање улоге загребачког надбискупа Степинца пре, за време и после Другог светског рата, што је био екуменски искорак без преседана. У СПЦ се сматра да је канонизовање католичких духовних пастира суверено право Католичке цркве, у које нико није властан да се меша, али и да би проглашење светим кардинала Степинца било неприхватљиво у историјском и моралном погледу, те да би противречило општехришћанским вредностима, преко чега се не би могло ћутке прећи.

Културно-духовна баштина СПЦ у Македонији и паралеле са Косметом?

У обама случајевима на делу је кампања расрбљивања српске духовне и културне баштине у склопу пројекта изграђивања културног идентитета младих националних формација, од којих је Македонија међународно призната, а „Косово“ самопроглашена држава. Албански фалсификаторски инжењеринг оперише неодрживим тезама да су наше светиње на КиМ градили Албанци и да оне леже на рушевинама ранијих католичких сакралних објеката, а да су Немањићи били освајачи који су доцније наметнули православље и српско национално име простору КиМ. Македонци, пак, уз систематско занемаривање и препуштање зубу времена, како сакралних тако и профаних белега српског присуства на тлу своје садашње државе, имају тенденцију и да преименовањем личности из српске прошлости уназад пројектују „аргументе“ за историјску утемељеност захтева да Македонска православна црква добије  аутокефалност. И у једном и у другом случају православно српско културно и духовно наслеђе је изложено неприхватљивим посезањима и мора се заштитити на све примерене начине. Најава да би СПЦ и држава Србија могли образовати заједнички специјалистички тим за координацију старања о српском културном наслеђу на свим територијама на којима Срби живе упућује на оптимизам.

Могу ли Албанци да присвоје српске културно историјске споменике, видимо да на томе раде, направили су филм, имају лоби који се тиме бави у западним земљама?

— Они могу да их „присвоје“, што систематски и чине, али не и да их учине својим,  албанским, односно „косоварским“. И лопов крађом „присваја“ оно што му не припада, али често бива ухваћен у крађи, неретко и после дужег времена. Украдено никада не може легално постати власништво лопова, али је неопходно доказати да је лопов. То је задатак наше науке, медија, културних посленика и дипломатије. На пример, недавно објављене две темељне и опсежне монографије покојног великог зналца Марка Поповића о Цркви Светог Николе и тврђави у Новом Брду представљају необориве доказе у нашој парници против албанских кривотворитеља. Сетимо се само какву је панику и хистеричне реакције у Приштини изазвала фотографија из наше мисије при ЕУ, где се види да на столићу поред којег седе председник Србије Александар Вучић и комесар засуседску политику и проширење Оливер Верхеји стоји репрезентативна монографија на енглеском језику „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“. То је прави начин обеснаживања кривотворења и крађе. Но, и поред тога, неки ће увек поверовати у оно у шта желе или имају интерес да поверују. Ту се мало шта може учинити.

Основали сте легат који носи назив „Адлигат“, који има за циљ очување српске културе. Поред ове веома важне улоге, који је још циљ легата који сте основали?

— Нисам ја основао никакав легат, већ сам удружењу „Адлигат“ поклонио, као легат, велики део личне библиотеке и других предмета. „Адлигат“ је библиотечки термин који означава више књига укоричених у исте корице, а тај назив одабран је за удружење грађана за културу, уметност и међународну сарадњу које је основала група од 53 интелектуалца ради унапређивање културе у Србији. У оквиру „Адлигата“ делују „Музеј књиге и путовања“ и „Музеј српске књижевности“. Реч је о приватној иницијативи чији је изворни носилац породица Лазић, одавно надахнута књигољубљем, на челу са инвентивним и неуморним Виктором Лазићем, око које су се, као проширена породица, окупили ентузијасти различитих стручних профила, а обједињени жељом да не буду само потрошачи, већ и ствараоци и чувари аутентичних културних вредности. Срећан сам што ће моје деценијама прикупљане књиге у „Адлигату“ бити доступне заинтересованима.

И за крај овог разговора, поштовани професоре, морам да Вас питам како проводите време ове наметнуте „нове нормалности“ и глобалне пандемије? Пишете ли нешто и можемо ли ускоро очекивати неку нову књигу?

— У условима  ограничења наметнутих свима трудим се, онолико колико је то највише могуће, да ова продужена ванредна ситуација што мање утиче на оно што је човеку у животу најбитније и да ме у обављању послова не поремете више него што је неминовно. Наравно, понешто и пишем, али првенствено настојим да прочитам што више онога што су други написали, а ја до сада пропустио да прочитам. Током ове и претходне године био сам, иначе, посебно заузет радом у независној Међународној комисији за утврђивање страдања Срба у Сарајеву од 1992. до 1995. године, коју је формирала Влада Републике Српске, а чији ће „Извештај“, на више од 1200 страна, убрзо бити учињен доступним јавности. Ускоро би требало и да се појави књига мојих сабраних огледа о Турској… У пензији сам, али срећом не и у „мировини“.

standard.rs, Vidovdan.org

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.