ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Набеђени „популизам“ и стварна демофобија

Израз популизам одавно се уселио у јавни политички говор, а и у терминологију политиколошких аналитичара друштвених појава и процеса нашег времена. Под њим се, са јасном негативном конотацијом, претежно подразумева подилажење схватањима, очекивањима и укусу маса ради освајања власти на изборима, а ако није могуће демократским, онда неким ванинституционалним путем и недемократским средствима. Популизам, дакле, треба онима који му прибегавају да обезбеди популарност у најширим слојевима народа (populus-a). Све се, према томе, заснива на односу према народу и зависи од односа народа према онима који се по правилу од стране других одређују као популисти, док такво самоодређивање не само да им није блиско, већ га углавном одлучно одбацују.

Израз демофобија новијег је датума и означава одбојност према народу, страх и зазирање од народа, при чему је изведена од грчких речи демос (народ) и фобиа (страх), као што је (односно требало би да буде), рецимо, демократија „власт народа“. Између популизма и демофобије у савременим друштвима, укључујући у пуној мери и она на бившем југословенском простору, постоји специфична, динамична узајамна повезаност, на коју бих у овом осврту желео да укажем, без имало претензија на изрицање коначних судова о овом веома актуелном међуодносу.

БАУК ПОПУЛИЗМА
Логично посматрано, популисти не би смели да буду демофобни, али да размотримо, прво, да ли су популисти већином уопште популисти или набеђени „популисти“ и колико су критичари негативно дефинисаног „популизма“, као наводне политичке злоупотребе и манипулисања схватањима и очекивањима махом недовољно обавештених или погрешно обавештених народних маса, уистину, условно речено, демофилни, што би такође било логично очекивати да јесу. Прво нешто о популизму, којим сам се не тако давно у оквиру својих скромних знања позабавио у огледу насловљеном „Баук популизма кружи ли, кружи…“, а објављеном у часопису Српска мисао. Поновићу овом приликом нешто од онога што сам тада написао.

Пре 170 година појавио се чувени Комунистички манифест. Његови творци, „вође пролетаријата“ Карл Маркс и Фридрих Енгелс, духовито су осмислили прве реченице програмског документа немачке Комунистичке партије. Те звучне реченице ушле су у историју: „Баук кружи Европом – баук комунизма. Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука /…/ Где је она опозициона партија коју њени противници на власти нису извикали као комунистичку, где је она опозициона партија која није напреднијим опозиционарима и својим реакционарним противницима узвратила прекор који их је имао жигосати као комунисте“.

Заменимо ли комунизам популизмом, а комунисте популистима, готово да ништа друго не треба променити да се дочара општа савремена повика на баук популизма. Оптуживање политичких неистомишљеника и противника за популистички грех постало је опште место у пропагандној реторици, како хајкача тако и хајканих. Откуда сада тај нови баук који кружи светом, а не само старом добром Европом?

Типолошка сличност ових двеју, само временски удаљених ситуација није остала незапажена. Тако, рецимо, Владан Глишић у једном луцидном есеју примећује да се иста енергија побуне против неправде подиже и окупља данас (као некада око комуниста) око оних покрета и организација које ЕУ врхушка и њени режимски медији, као и клијентски, несамостални режими у европском предсобљу (чекаоници), називају „популистима“. Значајна маса бирача широм Европе подржава те политичке опције, запажа Глишић, и прети да на неким будућим изборима или догађајима постане европска већина. /…/ „Силе старе Европе“ водиле су кампању већ годинама, поготово месецима пред европске парламентарне изборе, баш као да се боре против некаквог баука, називајући га најчешће „популизам и екстремна десница“, закључује Глишић средином 2019. године.

Тачна је његова дијагноза савременог испољавања једног свевременог, ендемског синдрома у логици беспоштедне политичке борбе за власт и за моћ, односно кад се једном освоје, за задржавање власти и моћи по сваку цену. И још нешто – у изврнутој преспективи историјске ироније, на популисте/„популисте“ се данас није дигла „стара“, већ Европа која би по идејама и идеалима требало да буде „нова“, а њени првоборци и главни јуришници великим делом посредно происходе из расадника оних које је „Стара Европа“ својевремено прогонила као баук, комуниста и бунтовних левичара.

Поменимо само непоправљиве „шездесетосмаше“ и сличне, грађански удобно етаблиране (дрвене) адвокате слободе, демократије и људских права. Није ли један Бернар-Анри Леви, ужаснут победом тзв. „брегзита“, оне Британце који су гласали за напуштање ЕУ частио епитетима „ужеглих суверениста и најступиднијих националиста“, док је Данијел Кон-Бендит, згађен, узвикнуо: „Доста више с тим народом!“? Жак Атали је злослутно проговорио о „диктатури популизма“.

У нашим условима, ватрени противници „популизма“ су далеки потомци учесника Дрезденског конгреса Комунистичке партије Југославије из 1928, размажена, а потом „згађена“ деца Титових сабораца и сапутника, и не тако давни првоборци „антибирократских револуција“, на таласу „догађања народа“, оног истог у коме данас виде највећу претњу својој „просветљеној“ власти. Ако код тзв. неолибералне левице и антитрадиционалистичких мондијалиста на Западу, као и бесловесног крда таквом варијантом „западњаштва“ контаминираних незападњака, и постоје неки (наопаки) идеолошки и вредносни мотиви за борбу против „популизма“, у  мимикрији њихових балканских имитатора на власти једини стварни мотив је останак на власти по сваку цену, па и против сопственог народа.

ШТА ЈЕ ТО ПОПУЛИЗАМ?
О популизму су досад написани томови учених и мање учених, па и сасвим неуких анализа, тумачења и коментара. Не би било примерено упуштати се у оваквом кратком огледу у исцрпнију анализу литературе о овом предмету, али једну студију ћу свакако поменути. То је књига социолога Јана-Вернера Милера Шта је то популизам? (2016). Веома је занимљива и информативна, а посебну пажњу заслужује њен закључни део, где је немачки научник, иначе професор на Принстону, саопштио десет сведених теза о којима би требало водити рачуна у приступу популизму.

Једна ми се посебно допала и остала ми у сећању: „Свака критика елите није популизам“. Заглушени општом медијском повиком на грешност „популизма“, из самозаштитних здраворазумских разлога и бриге за менталну хигијену, ову једноставну, али аксиоматску констатацију никада не бисмо смели постиђено потискивати ван координата сопственог критичког мишљења. Ствар треба поставити уравнотежено: појава инструменталног популизма у политици и у јавном дискурсу свакако има, али је бар у истој мери неоправдано сваку критику оних који себе сматрају елитом, поготово ако су успели да се домогну власти, отписивати као „популизам“.

Са Милеровом студијом сам се, иначе, стицајем околности први пут срео у књижари славног Јагијелонског универзитета у Кракову, и то у њеном преводу на пољски језик. Том приликом ми је љубазни књижар рекао да је, неочекивано, ова књига постала прави бестселер међу студентима и наставницима, али и у ширем кругу читалаца. Понудио ми је и своје занимљиво објашњење: „У последње време нас Пољаке са Запада све више оптужују да смо подлегли обмани популизма, јер смо већински на изборима гласали за Качињског. Претпостављам да људе, посебно интелектуалце, сад занима шта је то, заправо, популизам и у чему смо тако страшно погрешили“.

Да ли су милиони људи који су у Европи, и не само у Европи, у новије време своје поверење на изборима све чешће давали, и дају, тзв. „популистичким странкама“ заведено стадо којим успевају да манипулишу Орбан, Качињски, Земан, Салвини, Ле Пен, Трамп, Моралес и њима слични опсенари? Није ли ствар ипак неупоредиво сложенија? С обзиром на то колико су гласноговорници либералног или, тачније, либералистичког светског естаблишмента несразмерно бројчано боље заступљени и финансијски надмоћни у најутицајнијим средствима информисања, медијским корпорацијама и мрежним империјама од оних којима њихова визија (и пракса) глобализације није по вољи, етикета популизма попримила је крајње негативну конотацију једне од највећих претњи „новом светском поретку“, ма шта та флоскула за ове или за оне могла значити.

Да ли је, чак и y атмосфери Никсоновог импичмента или Клинтонове афере са Моником Левински, био замислив помамни медијски линч каквом је од избора изложен председник САД Доналд Трамп? А и за њега су, ваљда, као и за Качињског, гласали неки амерички грађани? У Италији је, после бесомучне оптужбе за неодговорни антиевропски и ксенофобни популизам, (привремено) од полуга власти удаљен лидер Лиге за север Матео Салвини, али је убрзо са новоуспостављеном коалицијом умерене деснице победио на локалним изборима у Умбрији, вишедеценијском бастиону партија тзв. левог центра.

Својим „популизмом“, очигледно блиском „популусу“, овај „популиста“ је за само неколико година од вође једне регионалне странке постао најпопуларнији политичар Италије. Гледано кроз искривљене антипопулистичке наочаре, колико ли је он само паметан, али и лукав, а Италијани глупи! Неће бити да је баш тако. Боље би било на време променити наочаре или бар диоптрију… Верни свом „либералном догматизму“, италијански „антипопулисти“ су, међутим, до краја затамнили демократски хоризонт и „ксенофобног десничара“ Салвинија тужили суду.

Не без јаких разлога, неки озбиљни изучаваоци савремене политике указују и на то да феномен популизма ваља разматрати у контексту укидања класичне дихотомије „левица“ versus „десница“. Поднаслов изврсне студије Популизам, француског политиколога Алана де Беное гласи: „Крај деснице и левице“. Тзв. „популиста“, а и оних који их нападају, има данас, условно речено, и на левици и на десници. Све углавном зависи од тога ко је на власти у држави или, кад је о ЕУ реч, у Бриселу и његовим филијалама, и чини „елиту“, а ко у опозицији и самим тим се квалификује за срамну етикету популисте, поготово ако има успеха код бирача.

А успеху „популиста“ понајвише доприноси распрострањено незадовољство грађана услед реалне кризе представничке демократије и дефицитарности процеса демократског одлучивања и спровођења у живот формално демократски донетих одлука у координатама либералног/либералистичког модела организовања друштва и државе. Тамо где је власт ауторитарна, а политичке одлуке доноси и спроводи клановски и интересно умрежена олигархија, прокажени „популисти“ су сви они коју настоје да такво стање демократски промене, па се у одбрани од њихове „завере“, поред пропагандног медијског сатанизовања, прибегава читавом низу „демократких“ мера, од оних мање или изразитије репресивних, до фалсификаторског изборног инжењеринга. Зашто? Па зато што су „антипопулисти“ савршено свесни да њихови противници нису никакви опаки манипулатори јавним мњењем, духом и душом народа, већ народ сâм. А од давнина се зна да је „vox populi vox Dei“… Кад је то већ тако, онда, ако треба, ваља ићи и против Бога. Од демофобије до богоборства само један је корак.

Потребне су, нема сумње, нове озбиљне и објективне студије о популизму, а подоста их је већ и написано. Ма шта ко о популизму мислио и какав му вредносни предзнак давао, реч је свакако о комплексном и противречном феномену. Заправо, предуслов за озбиљност и објективност дијахронијских и синхронијских разматрања његових различитих аспеката и димензија требало би да буде уклањање тог, претежно негативног вредносног предзнака, односно стереотипа. То ће се тешко постићи, јер доминантну „политичку коректност“, која налаже негативан однос према популизму, услужно прате легионари „академске коректности“. Тако чак и многи од оних аутора који указују на политичку и пропагандну злоупотребу овог појма од стране етаблираних елита и траже да се њени корени свестраније и продубљеније истраже a priori  подразумевају и у своје знанствене анализе учитавају непоћудност и бесперспективност популистичке оријентације у практичном политичком деловању.

МАНИПУЛАЦИЈА „ПОПУЛИЗМОМ“
Такође, у научној заједници, а и шире у јавности, уобличио се став да је популизам чедо (пост)модерног доба, као да популистичког деловања није било од кад постоје политика и, нарочито, демократија. Зар нам из римске антике не долази позната крилатица „panem et circenses“ – „хлеба и игара“, најсажетији израз демагошког упутства за владање масама којима, да би биле мирне, ваља обезбедити егзистенцијални минимум и забаву која ће их одвојити од размишљања о дневним бригама, неправдама и тешком животу? Каква је суштинска разлика између функције гладијаторских борби и савремених „ријалитија“, као и нездравог завиривања у животе срачунато разголићеног „џет сета“ и разних инстант, скандалозних „VIP-оваца“, с том разликом што се, захваљујући модерној комуникацијској технологији и моћи телевизије благотворна магија оваквих електронских опијата простире далеко преко зидова Колосеума и „усрећује“ милионе?

Индикативно је да се (набеђени) „популисти“ данас у већини доследно боре против тих новодопских „циркуса“, док их антипопулистичке елите углавном бране у име слободе изражавања, права на избор и слично. Па и нетом наведена чувена латинска изрека да је „глас народа глас Бога“ у одређеном историјском контекту политички није била употребљена за демократско уздизање гласа народа и његове воље као врховног мерила одлучивања, већ ју је теолог, васпитач и песник Алкуин 800. године унео у своје писмо Карлу Великом: „Не треба слушати оне који стално понављају да је глас народа глас Бога, јер је метеж гомиле увек близу лудости“.

Дакле, одувек су властодршци испољавали склоност да владају у бити демофобно, а да своје политичке противнике оптуже за „популизам“ и обмањивање народа злоупотребом његовог (безразложног) незадовољства. Шта народ истински мисли и осећа остајало је ван поља њихове пажње. Запамћена је једна изјава Луксембуржанина Жан-Клода Јункера, доскорашњег председника Европске комисије, да се не могу сматрати демократским одлуке које нису у складу са прописима Европске уније!

Да чујемо поново Алана Де Беноу: „Ова пост-демократија није ништа друго до програм либералног капитализма у његовој постмодерној варијанти. То је пројекат друштва чији је основни разлог постојања да легитимише и одржи на снази владајући поредак, стварањем најповољнијих услова за планетарно ширење логике капитала“. Какав гадан популиста, тај француски политиколог! Не беше ли у оном бауку комунизма од пре 170 година нешто о тој логици? Није ли то иста логика, само у другом паковању једног другачијег времена?

Управо због тог трансисторијског континуитета сржне идеје антипопулистичке манипулације „популизмом“, не би било добро да неопходна и корисна, озбиљна теоријска поучавања савремених тема везаних за популизам/„популизам“ замагле су темељну чињеницу. А таква опасност реално постоји. Никако не би било добро да се, услед његове ововременске масовности која у разним видовима поплављује и прожима свет, данашњи популизам прогласи феноменом sui generis, што би било у складу са схватањем да је Меси бољи од Марадоне, а обојица од Пелеа, како би се истакао значај оних који сада гледају фудбал и коментаришу га.

У занимљивом интервјуу за Политику, угледни културолог (знам да би родно коректно било написати „угледна културолошкиња“, али се надам да ми колегиница неће замерити) Милена Драгићевић Шешић указује и на популистичке пројекте у уметности, конкретно онај Уроша Ђурића, „који чини низ дела која представљају различите друштвене (популистичке) ситуације у које аутор смешта и самог себе – сматрајући да је популизам једина, након пада Берлинског зида, преостала идеологија 20. века“.

Уз пуно уважавање сваког ауторског уметничког пројекта, није јасно како би популизам могао бити идеологија. Уколико, наравно, не усвојимо неку сасвим нову дефиницију идеологије. Популизам, а у истој мери и антипопулизам, нису идеологија, већ политички modus operandi, са циљем обезбеђивања услова за тријумф неке идеологије/политике, односно освајања или задржавања власти. Пост-демократија, како ју је одредио Алан Де Беноа, јесте идеологија у чијем језгру је логика капитала, а они који је као такву препознају и оптуже је за фактичко укидање демократије, као права народа на одлучивање о својој судбини, и то у име слободе и људских права, рутински се жигошу као популисти.

Зато, да не претерујемо у теоретисању, поготово ми, недовољно стручно спремни, и да се вратимо љубазном краковском књижару и његовој запитаности: „Да ли смо ми, наводни популисти, баш толике будале?“. Да бисмо то установили, пођимо од оне Милерове тезе да „критика елите није увек популизам“ и објективно критички сагледајмо сваку конкретну друштвену и политичку ситуацију. Оно, међутим, што никако није спорно и може се закључити и без/пре исцрпнијих и продубљенијих истраживања, јесте да је свим „антипопулистима“, без обзира на многе међусобне разлике, својствена одбојност према аутентичном исказивању већинске народне воље, уз истовремено заклињање у највише демократске идеале.

СТВАРНА ДЕМОФОБИЈА
Систематска демофобија под исцереном маском декларативне демофилије, наводно све у име демократије, тј. „власти народа“, а заправо ради остваривања или одржавања властите аутократије. На ову закономерност указао је проницљиви млади италијански теоретичар Дијего Фузаро у огледу „Мржња и демофобија“, објављеном у београдском недељнику Печат (бр. 626). Фузаро је, иначе, аутор већег броја запажених студија, међу којима се оригиналношћу и синтетичношћу издваја Глебализација: класна борба у времену популизма (2019). Матурант класичне гимназије, студент филозофије историје, са докторатом из области историје идеја, заинтересован за логику трансисторијских процеса и кадар да радикално преокрене перспективу гледања на неке од кључних феномена наше, али и свих претходних епоха, Фузаро се, захваљујући Драгану Мраовићу, све редовније оглашава на страницама Печата, чему се треба искрено радовати.

Овај творац интригантног и субверзивног појма/термина „глебализација“, аналитичар који је међу првима увео кованицу „демофобија“, истиче да му је један од путоказа у промишљању морфологије савремености била Пазолинијева констатација да коначно треба да престанемо да говоримо језиком својих непријатеља. Он је, тако, одлучио да глобализацију посматра „одоздо“, а не „одозго“, како је представљају њени заговорници, браниоци и профитери.

У поменутом есеју објављеном у Печату, испод поднаслова „Популизам као демофобија“, Фузаро пише: „Попут свог космополитског патрона културе и политике, неолиберална левица и дугине боје (LGBT популација – прим.прев.) су данас демофобичне. Изгубиле су било какву ‘сентименталну’ везу и било какав материјални и нематеријални однос са народом, према којем осећају идиосинкразије (преосетљивости на нормалне појаве – прим. прев.), на шта и народ једнако реагује. Као што сам тврдио у књизи Глебализација, погрдном категоријом популизма изражава се управо сопствена мржња према национално-народним масама и, истовремено, сопствени страх – који је доминантан – да те масе долазе на сцену политичког сукоба“. /…/ „Интелектуално свештенство подршке хегемонији моћи стигматизује као ‘популистичку’ сваку теоријску и политичку позицију која уместо заузимања за став доминантне елите, прихвата антитетички став одоздо, кохерентан са интересима за опоравак национално-народних маса које је поразио капиталистички глобализам“.

Ако је неко у било којем актуелном друштвеном и политичком поретку доле, не може, а да не гледа и не делује одоздо, а онај ко је горе, по истој логици, одозго, с тим што би онај ко је објективно и тренутно горе мудро учинио да у свом најбољем интересу покуша разумети како ствари изгледају одоздо, док онај који је доле треба да се клони наметања погледа оних одозго, како не би безнадежно остао доле. Оптужбом оних доле за наводни „популизам“ стварна демофобија чини све што зна и уме да они доле већински одоздо не крену горе, што за би за „антипопулисте“ неминовно било на горе. У томе, и само у томе, крије се мотив демофобног оптуживања оних који изражавају народну вољу за покудни „популизам“.