Велики албански и светски књижевник Исмаил Кадаре (1936-2024) преминуо је 1. јула у Тирани. Вест о његовој смрти брзо је прострујала медијима и одмах се појавио читав низ некролога, како у Албанији и Француској, између којих је живео последњих двадесетак година, тако и у многим другим земљама. Очекивано, разумљиво и заслужено. Био је несумњиво најпознатији писац прошлог и овог века на албанском језику, обимно дело му без дилеме има не само веома изражен националан, већ свакако и универзалан значај, преведено је на близу 50 језика, више пута је кандидован за Нобелову награду, био је и јавно веома активан и присутан у културним, друштвеним, а посредно и политичким збивањима епохе, посебно у регионалном, балканском контексту.
Пореде га са Ивом Андрићем (кога је веома ценио и надахњивао се неким његовим идејама и метафорама) и Никосом Казанцакисом, и то не само с разлога подударне инспирације, донекле тематске и поетичке сличности, издвојеног места у националним културама, већ и специфичне позиције у одређеним раздобљима друштвених превирања кроз која су пролазили, увек доследно одани својој уметности, али и рационално спремни на неке за њих мање битне компромисе, а све зарад њене безбедности и заштићености.
Кадаре је у време страховладе Енвера Хоџе, иначе родом свога суграђанина из Ђирокастра, био нека врста толерисаног непоћудника. Дела су му углавном објављивана, неретко отежано и уз захтеве да буду „политички коректно” сунећена, водио је једно време чак и најугледнији албански књижевни часопис, одобравано му је да путује у иностранство, док се он на разне начине умешно и домишљато трудио да избором заобилазно и индиректно речитих литерарних, изражајних средстава ипак укаже на неподношљиву, загушљиву атмосферу коју је стварала тоталитарна власт. У једном тренутку, 1960-их година, догодило се чак да га је од режимских хајкача заштитио нико други до сам неприкосновени Енвер Хоџа („Енвер Хоџа ме брани од Енвера Хоџе”, приметио је шаљиво Кадаре).
Промотер „културне револуције”, Хоџа је, упркос свему, очигледно био мудрији и далековидији од свог наследника Рамиза Алије, који је по сваку цену желео да великом писцу сломи кичму, тако да је овај 1990. године избегао у Француску – где је већ био добро познат – и затражио политички азил. Од тада је живео у Паризу, а тек после пада комунизма у својој отаџбини почео је да одлази у Албанију и да учествује чак и у политичком животу, као посланик у Парламенту. По сопственим речима, кад би био у Тирани писао је код куће, док је у Паризу могао да ради и ствара само у кафеу „Ростан”, преко пута улаза у Луксембуршки парк, где је за њега био издвојен засебан „ћошак” или, боље, „ћепенак”, истовремено удобан кафе у кафеу и простор за рад. Но, о том кафеу ће у овом некрологијском огледу још бити речи.
Потписник ових редова није стручњак за албанску књижевност, па ни књижевност уопште, тако да би сматрао неприкладним да у овој прилици саопштава неке своја аналитичка запажања или оценске судове о ономе што је код Кадареа и за Кадареа свакако најбитније, о његовој литератури, односно о њему као књижевнику. Препуштам то позванијима, а уосталом висока вредност и стваралачки досег Кадареове уметности одавно су компетентно и једнодушно потврђени, иако ће се свакако после смрти писца уобличавати синтетичке студије и из разних углова сводити биланси његовог доприноса албанској, балканској и општој књижевности. Већ се уочава и вероватно неизбежна опасност да, пишући о неком преминулом великану, поједини аутори некролога говоре, заправо, више о себи и некаквом свом посебном доживљају и разумевању његовог дела, али ово Кадареовом угледу неће ни допринети нити га окрњити. То је, иначе, постхумни усуд свих значајних стваралаца.
Срећом, више Кадареових књига преведено је на српски језик, почевши од чувеног романа Генерал мртве војске (1963), који је у одличном преводу Есада Мекулија објављен 1968. године, а с којим је албански модерни класик кренуо путем ка светској слави. Читао сам неколико Кадареових романа и морам рећи да су ми се допали. Толико од једног обичног читаоца. Писци тврде да то за њих није најмање битно. Пошто, дакле, нисам компетентан да, сем у разговору са пријатељима уз кафу или пиће (Кадаре је волео коњак, нарочито албански), износим субјективне судове о вредности покојникове литературе, желео бих да се његовој успомени одужим једним личним сећањем, повезаним са кафеом „Ростан”.
Кадаре је 2017. године објавио и оригиналну књигу, условно речено, кафанских мемоара Матинеи у кафеу Ростан, у којој се кроз призму његовог париског гнезда преламају судбине људи и догађаји из својеврсне галаксије разнородних појава повезаних штимунгом који би социолог Драгољуб Ђорђевић вероватно назвао „кафанолошким” феноменом. Одлуци да јавно изнесем утиске из приватног сусрета са Исмаилом Кадареом и тиме се, не без разлога, изложим могућим прекорима због непримерене претенциозности, допринео је начин на који је косовски новинар и публициста, својевремено и политичар, Ветон Сурои одабрао да некрологом у Кохи испрати свог великог сународника. У листу који је основао 1997. године Сурои је редовни колумниста, а под насловом „Поновно открити Косово у кафеу Ростан” (03.07), пожурио је да буде међу првима који ће се опростити од ствараоца коме је не тако давно додељено косовско држављанство и који је, такође, понео орден „Хасан Приштина”.
Сурои је свој текст срочио са нескривеним артистичким књижевно-мислилачким претензијама, тако да је у неким деловима прилично херметичан и усиљено елиптичан, док је у другима, пак, потпуно јасан и недвосмислен. Намера аутора је била да се дочара специфичан Кадареов однос према Косову, настао из прича косовскометохијских Албанаца који су га посећивали у кафеу „Ростан”, као и посете јужној српској покрајини 1980. године. Тамо је видео високе зграде каквих није било у Тирани, сређеније улице, боље обучен свет и лепше девојке. Сви су имали телевизоре у боји и фрижидере… Па ипак, носили су у себи неко незадовољство и жалили му се, прихватајући га као онога ко би њихове вапаје могао пренети мајци Албанији и у бели свет.
Косово је расло у њему и са њим. И Кадаре је кренуо у своју родољубиву мисију, иако је увек заступао став да књижевност и политика не могу заједно. Али, не уче нас случајно, да је случај „Косова” преседан у свему, од права до морала, што потврђује и Кадареов жестоки ангажман у прилог остваривања његове независности (он, а наравно и Сурои, кажу „ослобођења”). Написао је чак и плачевну књигу Три тужбалице за Косово (1998). Интелектуалац изразито будне критичке свести свесрдно је пригрлио све фабриковане аргументе пропаганде о „антиалбанском расизму”, нечувеном српском насиљу, масовним егзекуцијама и силовањима, етничком чишћењу и разарању албанских станишта. Но, о томе нешто касније.
Вратимо се Суроију који нас упознаје са једном мало познатом чињеницом на крвавој стази тог косоварског „ослобођења”. Као човеку који је са албанске стране потписао понуђени „споразум” у Рамбујеу, може му се веровати. Наиме, извештава Сурои, пошто се албанска делегација двоумила да ли да прихвати амерички папир, Медлин Олбрајт се обратила Кадареу – као највећем свеалбанском националном ауторитету – да сународницима упути поруку охрабрења и објашњења да је реч о документу који је за њих једини излаз из ћорсокака, а истовремено и капија српског пораза. Неприхватање би било историјска грешка. И Кадаре је спремно пресавио табак. Делегацији је писмо прочитао Реџеп Ћосја, иначе Кадареов неистомишљеник у вези са дефинисањем албанског националног идентитета, за Кадареа темељно европског и хришћанског, а за Ћосју и оријентално-исламског. Сурои сведочи да Кадареово заузимање није намах преломило ствар, али је чињеница да је албанска страна потписала „споразум”.
Знамо шта је уследило. Кадареово страсно ревновање за „косовску ствар” потврђује да је његова прва религија било „албанство”, а тек потом хришћанство и европејство. Ипак, такво националистичко ангажовање без остатка помало је збунило поштоваоце Кадареа као писца универзално вредне литературе. Неки тврде да је и то био један од разлога због чега није добио Нобелову награду и у чему је недостижна разлика између њега и узора му Иве Андрића. Мост на три лука (1978) уметнички издалека успешно прати На Дрини ћуприју, али Кадаре у животу пукотине и провалије које је доносила историја није премошћавао на андрићевски прагматичан, али и супериоран и достојанствен начин, премда су им оба народа били излагани великим искушењима.
Имао сам привилегију да се том Кадареовом двојству личности, с једне стране мудром тумачу балканских и општељудских тајни, а са друге задртом албанском националисти, приближим у непосредном сусрету и двочасовном разговору са њим у кафеу „Ростан” 27. маја 2016. године. Кадаре ме је предусретљиво примио, захваљујући љубазности своје ћерке, а моје дипломатске колегинице Бесиане, тада сталне представнице Албаније при Унеску. Са Бесианом Кадаре, која је, после представљања Албаније у УН, данас поново амбасадорка при Унеску, претходне сам 2015. године водио тешку битку у вези са кандидатуром „Косова” за Унеско. Упркос неуспеху иницијативе коју је предводила, остали смо у пријатељским односима – а то је у свету политике и дипломатије права реткост – што само по себи довољно говори о врлинама ове свестрано образоване и изузетно способне, национално свесне Албанке, али и светске жене.
У више наврата сам са Бесианом Кадаре разговарао о извесном парадоксу између ставова њеног оца – за кога је масовна исламизација Албанаца највећа трагедија у историји овог народа – која га је задуго избацила из Европе, и чињенице да управо исламски свет у већини чврсто подржава захтев „Косова” да се учлани у Унеско. Препоручила ми је да претходно прочитам мање познату Кадареову књигу Неслога, са поднасловом „Албанија суочена са самом собом” (2013), а да ће ми она потом покушати да уговори састанак у кафеу „Ростан”. Тако је и било. Прочитао сам књигу, а она ме је обавестила о спремности свога оца да ме прими. У овој садржајној и занимљивој студији („књижевном есеју”, стоји на корицама; прим. аут.) Кадаре – кроз преиспитивање промена до којих је током прошлости долазило у албанској акцепцији историјске улоге Ђерђа Кастриотија Скендербега и митског наратива о њему – проблематизује меандрирања идентитетске самоспознаје Албанаца, као и њиховог односа према регионалном окружењу и свету.
Неслога је драгоцени путоказ за развиђање, потпуније и исправније разумевање многих значајних аспеката и димензија судбине албанског народа, али и динамике унутар заједничког нам балканског геоисторијског и геокултурног контекста. На самом почетку нашег разговора, уз кафу и коњак, Кадаре ми је знатно олакшао ситуацију, поставивши општи оквир, односно претпоставку, па и предуслов за његов опуштен и растерећен ток. Рекао ми је, а то сам могао прочитати и у његовој књизи, да све балканске народе (Албанце, Грке и Словене, под којима је углавном подразумевао Србе) сматра несрећним, осуђеним на сталне сукобе зарад туђих интереса и немоћним да икада коначно резреше своје неспоразуме које доживљавају као фаталности усуда и неправду без краја, а за чије би решавање једини изгледан пут била тешко замислива унутарбалканска сарадња.
Његове опоре речи подсетиле су ме на неке пасусе уједно продорних и тананих огледа Исидоре Секулић о Балкану из 1940-их година минулог столећа, где се Балканци позивају да одустану од тога да себе виде онако и онаквима како их и каквима их виде (и приказују) други, већи, моћнији и перфиднији… кројећи им на тај начин невеселу судбину. Али, кад је то већ тако, Албанци и Срби су појавно и објективно непријатељи, а како смо тренутно у једној од жестоких фаза нашег разрачунавања, наставио је мирно мој саговорник, „није ли, с обзиром на то, логично да сваки интелектуалац срцем, душом и деловањем буде на страни свога народа, што наравно важи и за мене?”. Додао је да се, ако то за мене није непремостива препрека, радује нашем разговору. Одговорио сам да није, помисливши у себи да национална обавеза интелектуалаца коју ми је, као морални аксиом, саопштио Кадаре, тешко да би се аксиоматски могла применити на српске, али то већ није био његов проблем.
Тако смо тему актуалног српско-албанског сукоба привремено ставили ad acta и упустили се у веома занимљиву размену мишљења о питањима која је у свом опсежном албанолошком и балканолошком есеју Кадаре покренуо и настојао да им размрси смисао и спозна законитости. Непримерено би и према читаоцима неучтиво било шире препричавати чега смо се све током двочасовног разговора дотакли, првенствено због тога што немам илузију да су моја размишљања и судови од било каквог јавног значаја. Мени је сусрет са Кадареом био од велике сазнајне користи, а у погледу схватања неких балканских тема и трајно путоказан. У тренутку кад је отишао и кад се о њему свашта, претежно хвалоспевно пише и изјављује, слободан сам да изнесем само неколико скромних запажања.
Исмаил Кадаре је био прави Балканац, од оних који су се дичили својом регионалном и завичајном припадношћу, а Балкан је сматрао географски, историјски и цивилизацијски делом Европе и, у ширем смислу, хришћанског Запада. Источне границе Европе за њега су се деголовски поклапале са Русијом – где се као младић школовао, омрзнуо бољшевичку (и сваку другу) диктатуру и тиранију – али се трајно надахнуо великом руском књижевношћу и уметношћу. Кадаре је био изразито озлојеђен на „допринос” неких надобудних научника са Запада наводно објективном и, како се изразио, „неутралистичком” приказивању прошлости и садашњости Балкана – коју у суштини нису разумели – а још више га је љутила помодна и самопотирућа склоност неких претежно млађих албанских/балканских интелектуалних „културтрегера” да таква тумачења прихватају и усвајају.
Припадао је оној линији у албанској интелигенцији која је била, и јесте, наглашено противисламски оријентисана. Тој линији је, рецимо, припадао и Ибрахим Ругова, у чијој је канцеларији посетиоце са зида гледао портрет папе Јована Павла Другог, а Ругову су неки наши „стручњаци” чак проглашавали исламским фундаменталистом! Кадареов суд о судбоносном цивилизацијском уназађењу које је исламизација донела Албанцима подудара се са хипотезом на којој је Иво Андрић засновао своју докторску дисертацију о духовном животу у Босни после османског освајања (1924). Кадаре ми је казао да је ту тезу, за коју многи, из ових или оних разлога, сматрају да је „академски коректно” рећи како „није нека велика наука”, већ само безбојан „школски рад”, више пута помно прочитао, са оловком у руци, као уосталом и Андрићева дела тематски и хронотопски смештена на тле османске Босне и Херцеговине. „Није ме срамота, ако је тако моћан писац и ум на мене утицао. Штавише, срећан сам”, изговорио је без икаквог сујетног зазора.
Кадареов пример прилог је ставу да је, укупно узевши, за колективни албански идентитет на нивоу целине националног корпуса битнија национална од верске одреднице, премда у неким сегментима може и другачије изгледати. То је, иначе, питање о коме се међу албанолозима и политиколозима и даље ломе копља, поготово с обзиром на значајну улогу ислама међу косовскометохијским Албанцима. Иначе, резултати најновијих статистичких истраживања упућују на то да је груба пропорција којом се дуго оперисало у приказивању верске структуре Албанаца (приближно 70% муслимана, 20% православаца и 10% католика) већ поодавно измењена у корист православних и католика. Да је за Кадареа национална припадност ипак важнија од верске, у разговору се испољило кроз његове несимпатије за деловање архиепископа Албанске православне цркве Анастасија (Јанулатоса) и подозрење према стварним мотивима његове веома успешне јеванђелизацијске мисије.
Архиепископ Анастасије – један од најумнијих пастира савременог православља – аутор је, иначе, изванредне књиге о исламу. За Кадареа, он је претерано конзервативан и недовољно свеправославно опредељен. „Суштински је грчки националиста и на трагу ‘Мегали идеје’ о Великој Грчкој”. У светлу разговора са Исмаилом Кадареом на ум ми је често падао пример једног другог великог балканског писца – Добрице Ћосића. И њему је, као и Кадареу, са изузетком неких излета, књижевно дело било усредсређено на националну тематику, али са универзалним уметничким и идејним транспозицијама. Био је, попут Кадареа, несумњиво националиста (без негативне конотације претераности и шовинизма, која се одређењу „национализам” неоправдано, али данас већ готово неизбежно приписује). За разлику од Кадареа, чији се милитантни национализам биографски претежно неутрално констатује, Добрица Ћосић је са многих страна проглашен идеологом великосрпског пројекта.
А тај Ћосић је писао да је „српско питање демократско питање”, да никога не треба терати да живи са Србима, ако то не жели, указивао је на трагичне српске грешке и карактеристичне слабости, трагао за путевима међунационалног споразумевања, ломио се између националног и хуманог… Кадаре таквих дилема – посебно кад је Косово у питању – аксиоматски није имао. Био је сјајан писац, мудар мислилац и, како су у Француској говорили, „примарни националиста”, лишен додуше мржње, али и било какве скепсе у погледу исправности свог опредељења. Таквог га памтим и из разговора у кафеу „Ростан”…
За Србе би било погрешно дати предност Кадареу националисти у односу на Кадареа књижевника, јер би, не читајући његова вредна дела, они били осиромашени, а никако аутор Генерала мртве војске, Моста на три лука, Сломљеног априла, Палате снова, Чудовишта, Пирамиде, Месечине и многих других ремек-дела савремене прозе. Не би ваљало поступити као, рецимо, са Крлежом. Штавише, Кадаре од њега никако није слабији писац, а по много чему нам је ментално и ближи. Треба само раздвојити уметност од политике, што Кадаре животно није успевао да учини.
Дарко Танасковић је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, преводилац и бивши амбасадор. Аутор је неколико књига, преко 600 научних и стручних радова, међу којима је и студија ,,Ислам, догма и живот”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Profimedia/Briseida Mema