ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Митрополит Амфилохије и модерни јаничари

Док сам читао интервју у сарајевским Данима са „црногорским публицистом и вјерским аналитичарем“ Владимиром Јовановићем, под насловом „Амфилохије је јаничар СПЦ-а“, почео ми је у ушима одјекивати божанствени глас Предрага Цунета Гојковића и песма „Јаничар“, коју нико није певао као он. „Палио је један ратник село где је рођен… Сада куне своју судбу што је јаничар…“. У својој муци преголемој, Цунетов јаничар није се досетио спасоносног лека – оптужити неког другог да је јаничар. Држ’те лопова, стара је лоповска досетка.

Владимир Јовановић, политиколог по образовању, већ дуже се бави проблематиком односа Српске православне цркве у Црној Гори са црногорском државом, као и њеним канонским статусом у контексту светског православља. Објавио је и књигу Црногорска православна црква између Петрограда и Цариграда 1766 – 1918, као и више чланака, а учествовао је и у многим телевизијским емисијама. Деведесетих година, као новинар Монитора, осуђивао је „агресију“ Србије на Хрватску и БиХ, „раскринкавао“ је логистичке и обавештајне везе између Југословенске армије и Војске Републике Српске, са симпатијама је пратио јачање Армије Републике БиХ, а посебно њеног Петог корпуса и истицао војничке способности генерала Атифа Дудаковића, оптуженог за ратне злочине… Недоследност му се не може замерити… Увек је био против свега српског, па наравно и Српске православне цркве.

Од оних је Црногораца које је сердар Јанко Вукотић препознао у „друкчијим Србима“. Није згорег присетити се његових речи: „Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац. Не велим да другдје и друкчијих Срба нема – зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци ми смо со српства. Није овђе српству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је српско то остаје, док и трунке има. И мисао моја српска траје док иједан дамар куца. Има друкчијих Срба, ми смо они од Косова, што свећају и пјевају несреће српске. Затри Косово у памети, у души српској – па ни нас нема. Срба нема.“

О тој врсти Монтенегрина, који држе да је потребно мрзети Србе да би се могло бити национално Црногорац, што је глупо, али и трагично, не вреди трошити речи, а већ је много тога и речено и написано. Хрватско усташтво најверније сведочи о томе ка каквим цивилизацијским висинама води утемељивање и изграђивање националног идентитета на мржњи према најближима, а у случају оваквог изопаченог црногорства, што је још теже, према сопственом духовном, етничком и историјском бићу.

ПОДСВЕСНА РАСПОЛУЋЕНОСТ

Наша тема је Јовановићева методологија и реторика у аргументовању и одбрани тезе о суштинској аутокефалности „Црногорске православне цркве“ које данас, додуше, као цркве коју православни канони признају, нема, али то је изгледа мање важно. Свако има право на своје мишљење, па и Јовановић и његова црногорствујушча сабраћа. Штавише, он је човек који доказано познаје проблематику којом се бави и не спада у ред оних бесловесних идеолошких поборника аутокефалности ЦПЦ, који само папагајски понављају неколико научених флоскула, а сложену црквено-историјско-канонску тематику уопште не познају.

Није ово ни место ни прилика за улажење у расправу о стварима о којима се изјашњава Јовановић у разговору са новинаром Дана, за које је потребно неупоредиво више простора. Пажњу ми је, заправо, привукла острашћена усредсређеност на личност митрополита Амфилохија и његово проглашавање „јаничаром СПЦ-а“. Крајње и вишеструко индикативан полемичарски поступак!

Чиме је то угледни јереј заслужио да буде назван баш „јаничарем“? Ко је то њега отео и преверио, па га послао да се обрачуна са својом бившом црквом? Да ли је он јаничарски палио или градио цркве и манастире по Црној Гори? Да није, можда по среди подсвесна располућеност самог Јовановића који пукотину у свом идентитету затрпава оптуживањем неистомишљеника и, како он то доживљава, политичког непријатеља, приказујући га као изврнуту пројекцију сопственог јаничарског хабитуса? Познати су такви случајеви, и из литературе и из живота…

Цео Јовановићев интервју прожимају две идеје, она о неоснованости оспоравања Закона о слободи вероисповести и о праву ЦПЦ на аутокефалност, с једне, и неукусно блаћење лика митрополита Амфилохија, са друге. О првој не казује ништа ново у односу на познату монтенегринску аргументацију. Ипак, под притиском чињеница, признаје да је захтев да се СПЦ 2010. године региструје у МУП Црне Горе био нонсенс, али да је то било у складу са тадашњом законском процедуром. Такође, не пориче чињеницу да је „током прошле године васељенски патријарх Вартоломеј у три наврата јавно подвукао да признаје Амфилохија и његову епархију у саставу СПЦ за канонску јурисдикцију у Црној Гори“, објашњавајући да је разлог томе постојање томоса који је СПЦ добила од Васељенске патријаршије 1922. године.

Али, „ствари се мењају… томос из 1922. није Свето писмо“, напомиње Јовановић, па наводи пример скорашњег давања томоса о аутокефалности Украјинској православној цркви. Дакле, важећи томос из 1922. није Свето писмо, али процедура регистровања цркава и верских заједница у МУП Црне Горе јесте! Добро обавештени Јовановић зна и да је томос из 1992. „сада у дубокој фази преиспитивања од стране патријарха Вартоломеја“, па и да се разматра „признање аутокефалије Цркве у Сјеверној Македонији“, да би, као најтежи будући пораз митрополита Амфилохија најавио „обнову канонске и васељенски признате аутокефалне Цркве Црне Горе“. Познавалац црквене и канонске проблематике, што Јовановић јесте, морао би знати да се случајеви Македонске православне цркве и „ЦПЦ“ по много чему не могу упоређивати, а пре свега по томе што МПЦ канонски јесте, а Дедеићева „ЦПЦ“ није црква. Она јесте регистрована у МУП Црне Горе, али је у духовном животу Црне Горе такорећи неприметна.

Једина и од верника масовно прихваћена православна црква у Црној Гори јесте Митрополија црногорско-приморска, односно Српска православна црква. А на челу Митрополије јесте, на Јовановићеву немоћну жалост, Ристо Радовић из „црногорског невидбога, из Доње Мораче“ (а из које је светске метрополе Владимир Јовановић?), удбаш, проблематичан свршеник београдског Теолошког (ваљда Богословског) факултета, „установе веома лошег квалитета“, ширитељ „квазицрквених, јеретичких и богохулних идеја, које немају додирних тачки са православљем“, у народу, зачудо, поштовани и омиљени митрополит Амфилохије. Баш је неук и наиван тај вернички народ Црне Горе! Ваљда читају Дане, па ће се просветлити. Тог „дилетанта за реалну политику“, ко зна зашто, на молебанима и достојанственим и мирним литијама следе десетине и десетине хиљада грађана, по свој прилици већинска Црна Гора.

Да им се, уз револт због усвајања тенденциозног и дикриминаторског Закона о слободи вероисповести, није помало и смучила управо та „реална политика“ која се последњих деценија спроводи у њиховој држави, а са којом митрополит, јерарси, свештенство и монаштво – немају никаве везе, сем што су јој дежурне жртве? Да је митрополит Амфилохије баш толики губитник коликим га приказује Јовановић, зар би се он тако опсесивно и ружно обрушавао на њега? У сваком случају не служи му на част и иде на његов, а не на митрополитов образ.

Зна Владимир Јовановић веома добро да Црногорци не читају Дане, али зна такође и ко би их, упркос малом тиражу и ниској читаности, могао прочитати, па митрополиту Амфилохију препоручује да оде „на стратиште Сребренице, да се и ту исповиједи, да затражи себи опрост за своје зло сјеме из којег је, поред осталог, никла идеолошка припрема геноцида“. Прозива га и у име „невиних душа убијене дјеце Сарајева“ због одговорности „за страхотне посљедице злокобних ријечи које је изговарао“.

ЈАНИЧАРСКА ТУГА ПРЕГОЛЕМА

Да је Јовановић, којим случајем, разговарао са новинаром неког хрватског гласила, вероватно би митрополита оптужио и за Вуковар, Дубровник, чак и „Бљесак“ или „Олују“, а у албанским косовским медијима би га обедио за Рачак, наводни Тачијев и Куртијев српски геноцид над Албанцима, па и протеривање Срба из покрајине и мартовски погром, њега који је својеручно сахрањивао српске косовскометохијске новомученике. У знаку пароле „Јаничари свих земаља, уједините се“, Јовановићев зов наишао је на спремљен и спреман одзив већ у овом истом броју Дана.

Црногорска новинарка Тамара Никчевић, иначе потписница гротескног „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори“, познатог и као „Апел 88“, која је за Дане разговарала са Јовановићем, нашла је за сходно да свој прилог уводно опреми „можда најпрецизнијом дијагнозом тренутних политичких прилика у Црној Гори“, чији је аутор адвокат Сенад Пећанин, такође потписник поменутог „Апела“: „Гледано из перспективе Босне и Херцеговине, ситуација у Црној Гори подсјећа на март 1992… Бојим се да се хронолошки не понови сценариј који смо осјетили ми у БиХ – прво иду попови, па дођу топови“.

Ако је, како претпостављам, адвокат Пећанин уједно и новинар Пећанин, кога сам познавао, тужно је видети како је ниско пао овај човек који је умевао да одважно плива против струје и да своје странице и телевизијске емисије отвара и прокаженим неистомишљеницима. Мирне духовне литије неодговорно повезати са топовима! Којим топовима, чијим топовима? У Црној Гори чак ни полиција засад не прибегава израженијој употреби силе против учесника протестних шетњи, а она је једина наоружана.

За Пећанином није хтела да заостане ни стална колумнисткиња Дана Светлана Ценић (у османско доба није било јаничарки!). Ова способна и оштроумна, понекад и оштројезична жена, не прихвата квалификацију да је економска аналитичарка: „Ја сам само особа која има знање и образовање и бавим се свим и свачим, писањем колумни, консултацијама и истраживачким радом, јер тако једноставно решавам своја егзистенцијална питања“.

Да се бави „свим и свачим“, што баш и није најпохвалнија и најпрепоручљивија навада, доказала је коментаром са своје „Осматрачнице кастел“, насловљеним „Засрбуј и за појас задени!“. У текст посвећен оспоравању одлуке Уставног суда БиХ о пољопривредном земљишту у Републици Српској и политичкој кризи која је тим поводом настала, госпођа Ценић је насилно угурала и помињање извештаја о броју људи на литијама са паролом „Не дамо светиње“. А ево и кључног (помало аграматичног) пасуса:

„Елем, зато блокаде српских представника у државним институцијама, регионална окупљања и састанчења, са све литијама. Којих се бојим, благо речено. Јер, оно што код Срба почне молебанима и литијама, обично заврши парастосима“.

Заиста, да се човек прекрсти! Одиста, јаничарска је туга преголема, а морална беда бездана!