Одлазак у вечност легенде светске дипломатије – стогодишњака Хенрија Кисинџера (1923-2023) – изазвао је поплаву реаговања и коментара у целом свету. Другачије није ни могло бити, јер су његова личност и деловање обележили толико значајних догађаја и процеса у међународним односима да их је без њега немогуће замислити и разумети. А можда их не би ни било или би се, можда, збили и одвијали на потпуно другачији начин од оног који је историја забележила. Кисинџерова истакнута улога, по ко зна који пут, отвара никад затворену расправу – филозофску, историографску и политиколошку – о улози личности у историји.

Наравно, с обзиром на то чиме се све бавио, као и то да је увек предано, онако како је мислио да је, и тренутно и трајно, најцелисходније служио спољнополитичким интересима своје државе – суперсиле САД, разумљиво ја да су оцене биланса његовог дела противречне, у зависности од тога чему се у просуђивању даје предност и ко га просејава кроз сито својих уверења и интереса. Ни то другачије не би могло бити. Немац, Јеврејин и Американац – какав коктел, поготово кад су у њему органски спојени продорна интелигенција, раскошна ерудиција, неуморна трудољубивост и спремност на спортски приступ животу, као сталном надигравању по одређеним правилима, али и спремношћу на сопствени, али и противников „корисни фаул”.

Није шире познато да је тај дежмекасти интелектуалац са наочарама од младости гајио страст према фудбалу, а на Чубури су се људи раније делили на оне који су играли „на мале голиће” и на оне који „никада нису шутнули лопту”, уз одлучујуће вредносно преимућство за оне прве. Кисинџерови дипломатски „дриблинзи” увек су – уз стратегијску далековидост и уз помну тактичку разраду сваке акције – носили и печат његове оригиналности и луцидности. Готово непогрешиво је сагледавао терен око себе, али по правилу, гледао даље од других. Кад би ипак промашио, већ је имао спреман или би хитро осмислио „план Б”, учинивши да изгледа као идеја коју је од почетка заступао.

Кад се осврнемо на преовлађујући начин вођења америчке политике у постхладноратовском раздобљу, односно током последње деценије прошлог и прве две овог века, уједно и трећег миленијума – периода који је за нас био, и још увек је судбоносно буран и тежак – суочени са ратом у Украјини, који никако није само то, пред крвавом трагедијом Газе… Како не закључити да би и Америци и свету био потребан један нови Кисинџер, као и да га доносиоци одлука у Вашингтону још одавно нису слушали?

Однос са Путином

Без обзира на то какво мишљење имају о бившем државном секретару САД и великом магу најосетљивијих тајних дипломатских мисија, међу поштоваоцима и критичарима Хенрија Кисинџера влада неподељено мишљење да су главне одлике његовог приступа политици и дипломатији били хладна реалистичност и неемоционални прагматизам, с тим што их ови други изједначавају са аморалношћу. Неки га сматрају једним од шест најконтроверзнијих добитника Нобелове награде (1973, за допринос постизању примирја у Вијетнамском рату), оптужују га за срамне игре у Латинској Америци, за повезаност са обарањем чилеанског левичарског председника Аљендеа и „разумевање” за недела војног режима у Аргентини. Има и оних за које је он, ни мање ни више, него ратни злочинац.

Спорења о „феномену Кисинџер” ће свакако и даље трајати, анализираће се његови разни аспекти, откривати нови документи, подаци и сведочанства, умножавати мемоарска грађа, писати сензационалистички чланци, али и озбиљне студије и дисертације. У садашњој прилици, непосредно по његовом пресељењу у историју, намера ових спонтано исписаних редова је скромна. Њима бих да укажем на једно Кисинџерово сазнајно постигнуће, чији се потенцијални значај све убедљивије сагледава како се америчко-руски односи сваким даном дубље сурвавају у провалију, а рат у Украјини метастазира и контаминира укупне међународне односе, услед несхватања – на америчкој страни – онога што је о новој руској глобалној стратегији и државној политици на време разумео човек који је својевремено успео да проникне и у механизам функционисања кинеске конфучијанске логике.

На томе, али и на укупној мудрости и врхунској дипломатској умешности, признање му је одао и Јевгениј Примаков (1929-2015), једини човек који му је на руској страни био раван, а на свој начин и сличан. Прозорљиви геополитички мислилац, угледни научник, искусни обавештајац и сјајан дипломата. Условљен својствима система у структури којег је деловао био је мање под светлошћу медијских рефлектора, али су одавно свима који се разумеју у руске ствари његова изузетна позиција и утицајност били јасни.

Свој поглед на пут којим је Русија кренула од тренутка кад је њоме почео да управља Владимир Владимирович Путин, Кисинџер је можда најсажетије саопштио у књизи Да ли је Америци потребна спољна политика? (2001). На основу утиска који је на њега оставило држање „првог лидера истински посткомунистичке Русије” и оцене да му је намера да „историјску руску политику прилагоди новим међународним реалностима”, Кисинџер је напоменуо да су каријере Михаила Горбачова и Бориса Јељцина текле у борбама на живот и смрт за положаје у Политбироу. Сматрали су да је СССР супер сила равна Америци и да су тешкоће са којима се њихова држава (али не и систем) суочава ипак пролазног карактера, као и да ће се после извесног времена све вратити на своје место.

Са Путином је сасвим другачији случај, закључује Кисинџер. Његово службовање у КГБ приморавало га је да помно прати и анализира међународну ситуацију, док га је функција заменика градоначелника Петрограда суочила са изазовима реконструкције постсовјетског друштва у разним областима. И он је, попут својих претходника, свакако желео да обнови моћ Русије, али је – за разлику од њих – разумео да је реч о дугом путовању трасом која се мора разликовати од магистрале империјалистичког наступања у прошлости.

Ако Путин има неког претходника у руској историји – онда би то, за Кисинџера, био кнез Александар Горчаков (1798-1883) који је две и по деценије водио спољну политику царства и обновио његову снагу после тешког пораза у Кримском рату (1856). Чувена је остала његова реченица упућена критичарима руског намргођеног изолационизма: „Русија се на љути. Она прикупља снагу”. У тријумфалном заносу после пада комунизма и распада СССР,  Америка – а и Запад уопште – престали су проучавати руску историју. Није то било ни први, а ни последњи пут. Кисинџер, који је био и учени историчар, схватио је да је Путинов приоритет економски опоравак државе – како би поново задобила статус велике силе – као и да је он на том путу отворен за сарадњу са САД, али и да неће презати од обезбеђивања противтеже Америци кроз сарадњу са Кином и, ако то буде могуће – са Европом, уз посебну осетљивост за ширење НАТО пакта ка Балтику.

Ако се изузме почетна Бушова склоност за истински „детант” са Русијом, чему су доприносиле и његове личне симпатије према руском колеги, креатори потоње америчке спољне политике учинили су све што је било потребно да Путина увере у неспремност Вашингтона да се према Москви понаша принципијелно и искрено, бар онолико колико то билатерални односи између две суперсила могу да поднесу. Закључујући своју анализу могуће будућности америчко-руских односа у новој (Путиновој) ери, Кисинџер је пре више од две деценије утврдио пет главних изазова, односно начела, којих би се ваљало придржавати. Као први принцип истакао је нужност да се односи са психолошког преместе на политички ниво, а да циљеви и програми морају бити конкретни. Ниједна од његових пет тачака није остварена.

Однос са Примаковим

Нико од доносилаца одлука у Вашингтону мудром и искусном геополитичком мислиоцу и дипломатском барду није оспоравао ауторитет – али га није ни слушао, чак ни онда кад би га консултовао. Путин се и у том погледу показао паметнијим и повремено се састајао са Кисинџером, јавно истичући његове заслуге и врлине. Њихови разговори никада нису били само протоколарни, а познанство је зачето још док је руски лидер био заменик градоначелника Петрограда. Приликом једног од оваквих сусрета, управо у Санкт Патербургу 2012, присутан је, свакако не случајно, поред Путина и Кисинџра, био само Јевгениј Примаков.

Занимљива је и индикативна једна неформална опаска коју је тада у ћаскању са новинарима, после сусрета, изрекао бивши руски премијер и министар иностраних дела: „Чини ми се да је Хенри Кисинџер човек са којим бих на обострано задовољство, односно подношљиво незадовољство, могао да решим сваки дипломатски проблем, а да се при томе ни он ни ја не огрешимо о интересе својих земаља”. Било је, касније, неких сумњи у аутентичност ових речи, али их је, без деманта, пренело више средстава информисања.

Примаков је дуго пратио Кисинџерово деловање на међународној сцени и знао је шта говори. Уосталом, он је у пар наврата истицао његову кључну улогу, не само у решавању сложених међународних проблема, већ и у усмеравању тока догађаја и управљању кризним ситуацијама. Примера ради, у приказу сплета околности у вези са арапско-израелским (тзв. Јомкипурским ратом из 1973), Примаков, научник арабиста и изванредан познавалац блискоисточких прилика из прве руке, у књизи Блиски исток на сцени и иза кулиса (2006), Кисинџера, који је тада суверено осмишљавао и спроводио америчку блискоисточну политику, назива „блиставим аналитичарем” и разложно изражава сумњу у тврдњу изнету у његовим мемоарима – да нико у Вашингтону није благовремено прозрео намере са којима је египатски председник Садат кренуо у рат.

Заправо, Примаков верује да је управо Хенри Кисинџер, посредно и непосредно, навео Садата на понашање које је одговарало америчким пројекцијама регулисања целине блискоисточног питања „корак по корак”, у супротности са уверењем о одлучујућој бици за ослобађање окупираних територија, које је овај створио код свог ратног савезника Хафеза ал-Асада. Изненађени су били и Израелци и Асад, али Кисинџер није…

Лично сећање

Надам се да ми неће бити замерено, ако овде уметем и једно данашње лично сећање. Наиме, љут због тога што га његови арапски пријатељи нису унаред обавестили о плану да нападну Израел, Тито је непосредно после рата донекле захладнео своје односе према Асаду и, посебно, Садату. Није му се допадало то што су југословенска средства иформисања – онда када је већ свима у свету било јасно да су сукоб започели Арапи – папагајски понављала египатска и сиријска званична саопштења о томе да је агресор био Израел. Кад је проценио да се довољно дуго дурио, Тито је 1975. године савезног секретара за иностране послове, Милоша Минића, послао у својеврсну „мисију враћања поверења”, односно у Дамаск и Каиро. Стицајем околности, уз нашег тада најбољег преводиоца за арапски језик – покојног Трпка Желчевића – запало је да и ја, као тумач за арапски језик, будем део делегације на овом вишеструко занимљивом путовању.

Приликом боравка у Каиру, делегацији се непланирано указала прилика за кратак сусрет са Јевгенијем Примаковим, који је нешто пре тога добио престижну Насерову награду. Иначе, Примаков је, као што је познато, од 1962. до 1970. године био дописник и руководио каирским представништвом Правде, која је, наравно, била много више од једне новинске куће. Имао је разгранате и чврсте везе у свим слојевима египатске елите – како новинарске тако и политичке, а и оне невидљиве. Међу званицама које су се те 1975. године нашле на пријему био је и један од његових добрих знанаца – Мухамед Хасанеин Хејкал (1923-2016), најмоћнији човек медијске империје Ал-Ахрам, Насеров интимус, са неупоредиво мање узајамних афинитета са Садатом. Хејкал је, поред осталог, био и аутор веома занимљивог „унутрашњег историјата” припрема за „Јомкипурски рат” и самога рата, насловљеног „Пут до рамазана” (1975). Сећам се да је Хејкал, тобоже у шали, рекао да је рат, колико Садатов толико био и Кисинџеров, на шта се Примаков, без коментара, само осмехнуо.

Премда су на политичкој и дипломатској сцени били паралелно делатни отприлике у исто време, Кисинџеру и Примакову није било суђено да непосредно интензивније сарађују, сем ван активног дипломатског процеса, као признати доајени „уметности могућег”. У другој половини прве деценије трећег миленијума били су копредседници Руско-америчке групе за јавни дијалог „Поглед у будућност”. Дакле, пензионери о будућности… Последњу седницу ова Група је одржала 2009. године, непосредно пре сусрета тадашњег руског председника Медведева и америчког Обаме. Медведев их је том приликом примио, исказао им високо поштовање и захвалност. Нема сумње да су разговори унутар ове јединствене почасне герузије без власти били садржајни, занимљиви и, вероватно, потенцијално корисни за будућност односа двеју суперсила, а самим тим и целог света, али…

Поводом Примаковљеве смрти 2015. године, Кисинџер је изјавио: „Свиђао ми се Примаков. Знате, морали смо један према другом да се односимо с подозрењем, а да истовремено будемо један другом корисни. Понекад смо се слагали, понекад не. Он је увек био опрезан. То је веома руски: такав однос присутан је кроз историју. Али оно што је било нераскидиво повезано с Примаковим – то је његова огромна хуманост. Тугујем за њим, као за човеком”. Кад осведочено прагматичан дипломата контролисаних емоција проговори о хуманости, па још Американац о Русу – онда то није мала ствар. И за онога ко је рекао, а и за онога о коме је речено. Tempora passata! Данас на америчкој страни имамо Бајдена и Блинкена, док ствари на руској страни персонално, ипак, нешто боље стоје.

Дарко Танасковић је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, преводилац и бивши амбасадор. Аутор је неколико књига, преко 600 научних и стручних радова, међу којима је и студија ,,Ислам, догма и живот”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Reuters