ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Инцкова „трећа фаза“ Дејтона

Питали једном Иву Андрића да ли је за доброг говорника битнија особина да буде кадар говорити много, а рећи мало или, пак, говорити мало, а рећи много. „Важно је и једно и друго“, одговорио је велики писац и мислилац, „али је најбитније не рећи никада оно што ниси желео да кажеш“.

Примени ли се на изјаве политичара, ова мисао добија на уверљивости. Често им се омакне да кажу нешто што не би било логично да су желели, а ако су желели, онда то не говори баш најбоље о њиховим намерама или способностима предвиђања рецепције таквих исказа, како код оних којима су непосредно упућени тако и у широј јавности до које допру.

Да ли ће се уопште и колико ће се често појединцима догађати оваква вербална проклизавања зависи од контекста, реторичке тактике, личних својстава, темперамента, а и интелигенције.

Критике Додика и Човића

Поводом 25. годишњице Дејтонског мировног споразума, а посебно на онлајн састанку амбасадора држава чланица Савета безбедности у тзв. „Arria формату“, који је предложио стални представник РФ В. Небензја, као и у коментарима поводом овог догађаја, чуло се много изјава заинтересованих личности са босанскохерцеговачке политичке сцене, а и из бившег југословенског окружења.

Тешко је проценити шта су ови учесници у јавној дебати хтели да кажу и како да кажу, а шта им се омакло, али се дејтонска тема још једном показала као веома подстицајна за упућивање порука „другој страни“, а и својим присталицама и истомишљеницима, као потврда доследности у темељним опредељењима о томе каква треба да буде будућност Босне и Херцеговине, односно хоће ли се реалистично прихватити да она објективно може у најбољем случају опстати као лабава конфедерација или упорно инсистирати на њеној „функционализацији“, тј. унитарној централизацији.

Најснажнији утисак, а и највише коментара, на овом атипичном састанку амбасадора чланица СБ оставила су иступања Милорада Додика и Драгана Човића. Већ сама чињеница да су ова двојица политичара била позвана у својству лидера својих странака СНСД и ХДЗ, најутицајнијих у српском, односно хрватском националном корпусу у БиХ, а не на основу функција у њеној државној структури, што је представљало преседан, покренула је критичка реаговања. Очекивано, најгласнији су били вођа СДА Бакир Изетбеговић и од већине Хрвата неприхваћени хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић.

За њих је жеља да се Савет безбедности непосредно упозна са ставовима оних који политички, а то значи и демократски, представљају већину у трима конститутивним народима била нелегитимна. Изетбеговић је стога и одбио да учествује, а формат окупљања оценио је као „неки асиметрични ишчашени модел како је то кренуло у Загребу, Београду, па су сад Руси покушали то тако да прате“. Комшић је, пак, са пиједестала непожељног представника народа коме припада, пресудио да су се „Додик и Човић обрукали пред целом међународном заједницом“.

А како су се они то обрукали?

Ова двојица политичара су свакако решила да на најнепосреднији и најефектнији начин искористе прилику која им је први пут пружена и да јасно и без реторичког нијансирања и меандрирања изнесу ставове својих странака и оног дела српског и хрватског дела грађанства који их подржава, а тај део је, ако се суди по последњим изборима, засад већински.

Додик је у свом наступу био веома оштар и недипломатичан, нарочито кад је говорио о улози високог представника у БиХ и о Валентину Инцку лично, док је Човић такође критиковао деловање институције високог представника и нагласио да је за Хрвате садашњи изборни закон дискриминаторски и неприхватљив.

Оно што се чини неспорно јесте да су и Додик и Човић рекли тачно оно што су хтели да кажу и ту никаквог изненађења није било, сем донекле Додиковог жестоког речника на рачун Инцка, који је изазвао негативне реакције код амбасадора западних земаља у СБ.

„Адвокат“ Инцко

Зашто су се њих двојица, како тврди Комшић, обрукали? Зар зато што је хор дипломата са Запада одбацио примедбе у вези са оправданошћу одржавања функције високог представника и дао му свесрдну подршку? Јесу ли они уопште нешто друго могли очекивати? Наравно да нису.

Знали су да се обраћају заступницима оног схватања и примењивања демократског принципа управљања заједницама и доношења одлука, за који је већинска воља грађана, односно народа, необавезна компликација, ако је у раскораку са раније формираним мишљењима елита, обавезним идеолошким пројекцијама и већ унапред донетим одлукама и правцима којима, без обзира на стварни живот, паралелна институционална симулација живота треба (шта треба – мора) да тече.

То су они који, правдајући то разлозима који се касније покажу као лажни, предузимају војне интервенције, иако се њихово грађанство томе већински противи, они који пренебрегавају и изигравају резултате референдума, противправно и селективно признају или не признају право државама на постојање…

Како би такви могли прихватити истину коју су им предочила двојица, како би они рекли „популистичких“, лидера политичких странака са Балкана, кад је за њих представа прошлости, садашњости и будућности БиХ неупитна и (бар за сада) концептуално закована. Па ипак, добро је што се све што су Додик и Човић имали да кажу чуло тамо где се чуло и како се чуло…

Задатак дипломатских представника на међународним скуповима не исцрпљује се у саопштавању унапред утврђених ставова у складу са инструкцијама добијеним из престоница, већ и у састављању информативних и аналитичких извештаја о тим скуповима…

Изражавајући задовољство што није учествовао на састанку са амбасадорима чланица СБ, Бакир Изетбеговић је нагласио да је то ипак био важан скуп, јер су се ту неки „истрчали и показали лице, показали ставове, а онда су наишли на одговор и ретерирали“.

Уз запажање да није примећено да су Додик и Човић „ретерирали“ у погледу односа према улози високог представника или хрватског незадовољства изборним законом, може се приметити да они нису ни имали намеру да крију, већ баш да покажу лице и изнесу ставове које су изнели.

Неки њихови критичари, а пре свих сам Изетбеговић, показали су лице и, намерно или ненамерно, по ко зна који пут показали зашто су Срби и Хрвати у већини незадовољни стањем у БиХ и афирмативним односом најутицајнијег сегмента међународне заједнице према деловању високог представника, као и откуда Додику и Човићу оцене и аргументи које су саопштили.

Вођа СДА је, поред осталог, закључио да је његово неслагање са одржавањем овако осмишљеног састанка са амбасадорима познато чланицама СБ, а посебно и са величањем „ратног злочинца“ Радована Караџића у РС, тако да му присуство није било нужно, а да је „пуно боље да он (Валентин Инцко) буде ‘адвокат’ за ситуацију у БиХ“.

Чији адвокат и за какву ситуацију?

Зар високи представник треба да буде нечији „адвокат“ у БиХ? Па проблем се и корени у томе што он јесте, не „адвокат“, већ адвокат једне стране, бошњачке, а то је у потпуном сагласју са основним примедбама које су изнели Додик и Човић.

„Трећа фаза“

А какав је Инцко адвокат и шта спрема за наредна „рочишта“, најбоље сведочи његов нови интервју за „Радио Слободна Европа“. Ово иступање изискује пуну пажњу и предострожност странака против којих високи представник води парницу.

Задржаћемо се овом приликом на Инцковој анализи досадашњег спровођења одредби Дејтонског споразума. Он разликује две фазе – прву, која је трајала десетак година и била, по његовом мишљењу, веома успешна. За то време је међународна заједница била активна, а високи представници су се користили тзв. „бонским овлашћењима“ и истински произвољно газдовали Босном и Херцеговином, попут Инцковог далеког претходника Бенјамина Калаја.

Потом је наступила друга фаза, кад је међународна заједница одлучила да домаћим политичарима препусти договарање о неопходним реформама, а високом представнику наложила да престане са коришћењем „бонских овлашћења“, наметањем решења и смењивањем непоћудних домицилних политичара и функционера. Првенствено оних из Републике Српске, наравно.

Ево како Инцко то формулише: „Међутим, ја мислим да смо овдје, у Босни и Херцеговини, мало пребрзо прешли на домаћу одговорност, пребрзо смо вјеровали неким политичарима да ће они све сами учинити. И ево ефекта – првих десет, дванаест година јако успјешних, других десет, дванаест година нека стагнација, чак је у неким областима ишло низбрдо. Зато морамо размишљати о некој трећој фази која би обухватала неке добре елементе из прве фазе“.

Дакле, трећа фаза, са неким добрим елементима из прве – у том смеру иду размишљања човека за кога готово сви Срби и већина Хрвата сматрају да је, и као уред и као личност, препрека њиховом сувереном демократском договарању и одлучивању о садашњости и будућности заједничке државе. А може се лако замислити који би били ти „добри елементи“ из Инцкове прве фазе спровођења у живот Дејтонског споразума.

Нема сумње да, поред разумевања које очекује у ЕУ, Инцко наступање своје треће фазе доводи у везу и са променом на челу САД, па на питање новинара шта би се могло очекивати након доласка господина Бајдена на место председника САД одговара: „Господин Бајден још није дао своју заклетву, то ће бити 20. јануара, међутим већ се наслућује његов тим. Нека имена већ познајемо. Рецимо, министар вањских послова, господин (Ентони) Блинкен (вероватно будући амерички државни секретар, прим. аут.), врло је интересантна личност, не само зато што је завршио неколико факултета и што зна ситуацију на Балкану, већ је његов поочим био у Аушвицу, у концлогору, значи, нови министар вањских послова Америке зна шта је то холокауст и он ће, не сам, али ће основати тим који ће радити на Босни и Херцеговини, заједно са Европом, заједно са Њемачком“.

Иако су одговори у оваквим интервјуима, сем уколико су припремљени у писаном виду, почесто елиптични и на конверзацијски начин језички недотерани, индикативна је логика повезивања чињенице да је поочим најављеног будућег америчког државног секретара Ентонија Блинкена био у Аушвицу и његовог познавања холокауста са тиме да ће он основати тим који ће се бавити Босном и Херцеговином.

Јасно је да Инцко и даље рачуна на политичку инструментализацију дежурне теме Сребренице, па чак и њено интензивирање, као полугу притиска на оне који му у Бањалуци нису по вољи, а и на српски национални корпус у целини. У том смислу актуелизује и потребу доношења закона о инкриминисању негирања геноцида, уз опаску да „сви модерни народи у Европи, сви имају законе о негацији холокауста“.

Настављајући праксу, најблаже речено, непристојног и недоличног подвођења ратног злочина у Сребреници под појам холокауста, Инцко изражава уверење да ће се због негирања геноцида и у Босни и Херцеговини ићи у затвор, „кад-тад“. Посебно се хвали подршком коју је за свој став према негирању геноцида добио (гле чуда!) од немачког министра иностраних послова и са задовољством наводи његову изјаву да за државе које негирају геноцид нема места у ЕУ, додајући „ни за политичаре који негирају геноцид“.

Ћорав посао

Очигледно је да би Инцко свакако желео да нађе начина да из политичког живота изопшти српске политичаре типа Милорада Додика, јер му никако не би одговарали у операционализацији треће фазе спровођења Дејтонског споразума. Али, немојте случајно помислити да он, како рече управо Додик, мрзи Србе. Ма не, напротив, ево га где у закључку интервјуа свесрдно поздравља повратак у јавни живот једног „доброг човека, али рећи ћемо и Србина, наравно, легенде Богића Богићевића“.

Изгледа да је довољан услов за Србина да код Инцка (и сличних) задобије статус легенде то да буде потпуно безначајан партијски апаратчик, али и спреман да у једном изузетном, пресудном тренутку свој глас сараднички поклони Стипи Месићу и осталим разбијачима федеративне Југославије. У БиХ се, међутим, од њега сада очекује да буде на бранику идеје о унитарној, „грађанској“ држави, за шта је Богићевић, као човек са више идентитета, како се сам о себи изразио, свакако погоднији од Додика и других уобичајених Срба. Али, да је у питању само Додик, ни по јада, он је одавно предвиђен за одстрел, само што се нешто не да…

Ево, баш пре неколико дана је новоизабрани млађани градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, за кога је тешко рећи да је Додиков политички истомишљеник, изричито изјавио да се у Сребреници догодио велики злочин, али не и геноцид, да је све у вези са Сребреницом исполитизовано, али и да за њега уопште није проблем да оде у Поточаре… Да ствар буде још озбиљнија, Станивуковић је оценио и да је Хашки суд нанео велику политичку штету српском народу.

Шта сад? Како се поставити кад овако говоре они српски политичари од којих би се очекивало да буду природни Инцкови савезници у трећој фази примене Дејтонског споразума са „добрим елементима“ из прве фазе? Изгледа да неки у свету, а и у БиХ, никада неће схватити да је реч о питању које је за већину Срба неполитичко, односно натполитичко и да би једино решење било да се та већина некако стрпа у затвор. Срећом, има већ ко је спреман да се побрине за заблуделе овчице.

Приметно у неприлици, како да реагује у ситуацији кад не може рутински да прозове Додика, Изетбеговић доброхотно налази разумевања за Станивуковића: „Млад је, требаће му рука да га води. Међународна заједница, кооперација, можда и ми…“.

Каква „кооперација“ и који то „ми“?

По свој прилици, одраније познате руке на истом послу, сад у пројектованој и можда наступајућој трећој Инцковој фази. Биће то, као и претходно, ћорав посао, са много штете, све док се једном не схвати и не прихвати да је у сложеним друштвеним и државним заједницама равноправност начело чије укидање законито доноси горке плодове, а не води жељеном циљу.

Ма колико изгледало узалудно, морална је обавеза да се, ради општег добра, то стално и упорно понавља. Зато и не бисмо рекли да су се Додик и Човић обрукали пред амбасадорима чланица Савета безбедности.

Рекли су што су имали.

Sapienti sat!