ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Ендемија мржње погубнија је од пандемије вируса

Није ли баш ова вирусна пандемија права прилика да се укаже на симптоме једне ендемије која је, искуство нас учи, од ње трајнија и погубнија

„Не пада снег да покрије брег, него да на њему свака зверка свој траг покаже“, народна је мудрост. Њену тачност потврђује и пандемија волшебног вируса COVID-19 која се од пре неколико месеци обрушила прво на Кину, а онда проширила готово на целу планету. Тај невидљиви „снег“ ставио је на тежак испит сва људска знања и умења, организованост, солидарност, али и душу, односно морално достојанство. Много се, и са добрим разлозима, у последње време размишља, говори и пише о физичкој, али и метафизичкој димензији овог изазова без правог преседана, иако се свет у прошлости, па и у новије време, сретао са више епидемијских и пандемијских искушења.

„Прозивају“ се материјалистичка, обездуховљена глобализација, греси тзв. „светског поретка“ заснованог на себичном и агресивном, искључиво профитно мотивисаном неолиберализму, опште лицемерје које влада међународним односима, спремност да се заради на туђој несрећи, огромне разлике у развијености појединих делова света, а и унутар самих држава, завере невидљиве „светске владе“ и дубоких држава, тајни планови за вођење неконвенционалних, биолошких ратова, вишедеценијско непромишљено и неодговорно уништавање природне равнотеже на планети и много других чинилаца који су, делујући у деструктивној спрези, довели до тога да сада цело човечанство посрће и повија се под налетом малог, невидљивог, али крајње опасног и агресивног непријатеља.

Вероватно је да су сви они који настоје да природу и снагу ове пандемије објасне једним или већим бројем поменутих разлога у понечему у праву, а неки су можда и сасвим у праву, али је коначан, свеобухватан и поуздан закључак у овом тренутку немогуће извести. Питање је да ли ће икада и бити могуће. Пандемијом грубо подстакнуто, озбиљно, одважно и интелектуално поштено промишљање и преиспитивање система вредности (или непостојања, односно поремећености стабилног система вредности) на којима почива наша савременост, али од којих зависи и будућност, сигурно је корисно. Пандемија је изазвала животни, али и ментални и мисаони потрес после којег много тога више неће бити исто, премда не би требало веровати ни да ће се свет одједном из корена преобразити.

Могао би, можда, постати ипак мало разумнији, поштенији, а то значи и бољи за човека. Ни овакав развој, међутим, није загарантован. Краткорочно ће, по свој прилици, бити и гори, али дугорочно морамо веровати да има изгледа да се крене ка неким светлијим хоризонтима. То нам налаже онтолошки оптимизам. У супротном, бесконачни космички временопис могао би заборавити да смо уопште постојали.

У праву је био италијански књижевник и мислилац Клаудио Магрис, кад је пре неколико година упозорио да не би требало толико бринути и ламентирати над судбином наше планете, јер она ће се, без обзира на то шта ће се збити са човечанством, сасвим сигурно (ако је ишта сигурно?) и даље окретати у Сунчевом систему. Чувајмо ми нашу Земљу себе ради, да бисмо ми преживели и потрајали. Но, манимо се, за тренутак, тих великих тема чијем разматрању тешко да и можемо дати неки вреднији допринос. Заправо, можда бисмо му и могли скромно приложити свој обол, ако се осврнемо по својој авлији, прекривеној невидљивим вирусним „снегом“.

У ситуацији кад је цео простор бивше Југославије и Балкана захваћен пандемијом која не прави разлику између чланица ЕУ, НАТО-а (Северна Македонија је нашла баш симпатичан моменат да уђе, честитамо!) и оних који то нису, између богатијих и сиромашнијих, православаца, католика, муслимана и следбеника других вера, као и агностика, атеиста и антитеиста, између Срба, Хрвата, Бошњака, Словенаца, Црногораца, Македонаца, Албанаца…, између левичара, десничара и средњичара, између самопроглашено исправних и невиних, и набеђено грешних и виних ( а то су, узајамно, практично сви), цео регион се нашао пред истим, објективно заједничким искушењем, и испитом.

Сви газе истим „снегом“ који нас немилице засипа. Невидљив је, па су и трагови по њему привидно невидљиви, али душевно и морално препознатљиви, издајнички… не могу се сакрити. Ваља, са задовољством и олакшањем, констатовати да се велика већина бивших Југословена, како оних са посебним, политичким и друштвеним одговорностима тако и тзв. обични грађани, пред изазовом пандемијe понаша трезвено, разумно и солидарно, једном речју – људски, што је и једини нормалан начин у оваквим ванредним приликама.

Вирус не познаје и не признаје границе, али их баш зато људи ојачавају и унутар њих се затварају, како би му осујетили ширење. Али, то нужно физичко затварање граница и забране слободног кретања код нормалног света праћени су отварањем ума и срца, спремношћу за саосећање и међусодбно помагање преко свих граница. Ретко ко ликује због комшијине несреће, старе и непревладане чегрсти и суревњивости одлазе у други план, мржње бар за неко време уступају место осећању заједничке људске угрожености и патње.

Иако се понеко на друштвеним мрежама присетио оних предвечерја из времена бомбардовања Србије кад се у Загребу отварао шампањац и прижељкивало ведро небо за лет „Милосрдног анђела“, слике трудница и породиља са тек рођеним бебама у дворишту старе клинике у Петровој улици после земљотреса којим је пре неки дан код суседа „зачињена“ пандемија, ретко су кога у Србији оставиле равнодушним.

Било је још сличних ситуација на свим странама… Управо зато што овакве велике несреће имају моћ да изазову позитивну катарзу, да покажу колико смо слаби и да открију неретко потиснуто добро у људима, иако у мањини, ускогрудни примери истрајавања у зловољи, злурадости и мржњи не могу проћи незапажени.

Током сукоба на простору Босне и Херцеговине (пре)често је помињана и призивана моћна Андрићева приповетка Писмо из 1920, као мудрачка дијагноза мржње што дубински и трајно прожима „људску географију“ ове лепе земље. Као да је било лакше подносити сопствену одговорност за трагична збивања деведесетих, ако се, посредством њеног највећег писца, Босна фаталистички и коначно прогласи „земљом мржње“. Али, Андрић се није задовољио само прецизном дијагнозом Макса Левенфелда, већ је написао и следеће: „Ту специфичну босанску мржњу требало би проучавати и побијати као опаку и дубоко укорењену болест. И ја верујем да би страни научници долазили у Босну да проучавају мржњу, као што проучавају лепру, само кад би мржња била исто тако, признат издвојен и класифициран предмет проучавања као што је лепра.“

Макс је одустао од намере да се посвети изучавању босанске мржње, осећајући да за такав подухват није кадар, па је отишао у Париз. Смемо ли ми, који нисмо у Паризу, затварати очи пред изливима мржње, чак и у време кад нас је све сколила пандемија једне савремене „лепре“?

Није ли баш ова вирусна пандемија права прилика да се укаже на симптоме једне ендемије која је, искуство нас учи, од ње трајнија и погубнија. Јер, ендемија је, у складу са стручном дефиницијом, „патологија која је трајно присутна на одређеном подручју или у одређеној популацији“, па би се на Андрићеву босанску мржњу могла у пуној мери применити. Пандемија данас прекрива и ван поља пажње потискује симптоме ендемије, али она ће, пре или касније проћи… Било је у последње време на бошњачкој страни неколико примера испољавања неуспрегнуте мрзовоље и нетрпељивости према сапатницима и судбинским саборцима у рату са вирусом, само зато што припадају другој нацији или заступају другачију политичку визију устројства Босне и Херцеговине.

Међу Србима, а и Хрватима, такви случајеви, бар колико је потписнику ових редова познато, засад нису дијагностиковани. Начелнику Горажда Мухамеду Рамовићу су, на пример, чланови локалног борачког удружења, Фондације за правну помоћ бранилачкој популацији, оштро замерили то што је председнику Србије Александру Вучићу упутио молбу за помоћ у борби против епидемије, на шта је овај одлучно одговорио:

„Ако ће мој ангажман допринети да се спасе један живот, било којег грађанина Горажда, ја са радошћу прихватам сваку одговорност, политичку поготово. Ако је функција градоначелника цена тог живота који ћемо спасти, радо ћу је платити – и сада и сваки пут кад се ангажујем да неки од наших суграђана добију медицинску помоћ у Београду, кад је то потребно“. Коментар није потребан. Било је и других сличних одбојних реаговања на прихватање помоћи „од преко Дрине“, премда, срећом, нису утицала на ток сарадње у сузбијању епидемије.

Посебно индикативна била су и оглашавања на Твитеру двојице прилично познатих Бошњака, Емира Суљагића, директора Меморијалног центра Сребреница – Поточари, и Реуфа Бајровића, оснивача Грађанског савеза, америчког повереника и, кажу, сиве еминенције Жељка Комшића. Обојица су негативно и заједљиво коментарисали стручност и успешност министра здравља Републике Српске Алена Шеранића, иначе по општој оцени способног и међу колегама цењеног епидемиолога који се спремно ухватио у коштац са COVID-19.

Стицајем околности, затекао сам се у Бањалуци првих дана епидемије и, премда нисам компетентан за стручне процене, могу рећи да су ми јавна иступања младог министра деловала убедљиво. Али, Шеранић је Бошњак, а у Влади је „геноцидне творевине“ (омиљена синтагма Е. Суљагића) и омиљен међу грађанима, што се не прашта. Шеранићу је посебно замерено то што је, дајући 23. марта дневни преглед стања у вези са епидемијом, поред осталог, говорећи о грађанима са пребивалиштем у Федерацији БиХ, рекао “да ће те особе бити спроведене према Федерацији БиХ”.

А куда би требало да буду спроведене? Министрова формулација одмах је подвргнута креативном тумачењу у кључу залагања за јединствену БиХ, па је оптужен да, наводно, о другом ентитету говори као о другој држави, а да се особе о којима је реч, спроводе преко те границе. Погођеним се осетио и познати кошаркаш Јусуф Нуркић који игра у Портланду, у НБА лиги, па је на Твитеру “духовито” у римованом статусу упитао Шеранића: “Чије држављанство имаш, министре мој? Ти и политика нисте добар спој, ал’ шта те брига, док је оваца велики број, важно је да пуном паром ради страначки строј”.

Пошто се дуго опорављао од лома потколенице, Нуркић је вероватно имао више времена за поезију. Шеранић сигурно сасвим добро зна чије држављанство има, али би Суљагићи, Бајровићи, Нуркићи и слични коначно морали схватити да својим сталним подгревањем нетрпељивости према Србима и Републици Српској највише доприносе томе да невидљиве границе између Републике Српске и Федерације БиХ постану непробојне као оне, подједнако невидљиве, између леве и десне обале на Старом мосту у Мостару. А у Мостару данас има мало Срба.

На Нуркићево оглашавање реаговао је и Милорад Додик, иначе велики љубитељ кошарке, оценивши га као „јадно“. Исти Додик је, говорећи бираним речима о његовом кошаркашком мајсторству, као прави “фан”, Нуркићу својевремено пожелео брз и потпун опоравак. Подсетило нас је ово на једну другу сличну ситуацију из маја прошле године, кад је исти Нуркић, са уредном селефијском брадом, нашао за сходно да на трибинама, одакле је, будући повређен, пратио сусрет између Портланда и Денвера, провокативно позира у белој мајици са истакнуто исписаним именима деветорице бошњачких „хероја ослободилачког рата“, очигледно у намери да испровоцира Николу Јокића, играча противничког тима.

Јокић је само мирно прокоментарисао да Нуркићу жели да се што пре поново нађе међу обручима и да га радује што опет може самостално да корача. Сапиенти сат! Докле тако, наопако? Шта би било да се, којим случајем, Јокић или неки други српски спортиста појави у слично илустрованој мајици, са именима српских хероја? Ма какви хероји, он ни српску заставу не би смео да развије. Изгледа да некима ни под национално и верски неселективним налетима епидемије не иде у главу да је логично и реално да Срби, Бошњаци и Хрвати имају три различите и супротстављене „истине“, постмодерни историчари би рекли „наратива“, о минулом рату, па следствено и различите хероје. Другачије не би могло да буде и са тим се мора живети.

Штавише, прочитају ли се имена на Нуркићевој мајици, почевши од Изета Нанића, команданта Бужимске бригаде, нема сумње да су то пали борци који су храбро ратовали за своје идеале и да су у те идеале, ма који и какви они били, искрено веровали. То се, без обзира на све, људски мора уважавати и прави војници и ратници су у историји дали безброј примера таквог уважавања. Али, шта ће њихова имена данас на мајици једног спортисте у далекој Америци и зашто тај спортиста иронично „испитује“ министра, који је у првом фронту борбе за опште здравље, о његовом држављанству?

Зашто је покудно тражити и добити медицинску помоћ из Београда? Значи ли то да смо и даље у временима кад један имам није дозвољавао својим џематлијама да приме трансфузију српске крви? Нека се укаже на такве примере понашања међу Србима, па да заједнички, како написа Макс Левенфелд, побијамо и искорењујемо ендемију мржње, трајнију и погубнију од сваке вирусне епидемије. Пандемија нам пружа нежељену, али јединствену прилику за то. Немојмо је пропустити!