Дарко Танасковић: БиХ и политика као рат другим средствима

Пруски генерал и војни теоретичар Карл Филип Готфрид фон Клаузевиц  (1780-1831) прославио се  књигом „О рату“, а још више максимом да је „рат наставак политике другим средствима“. Данас би нам био потребан неки подједнако луцидан и поштен политичар са политиколошким склоностима, да на основу (не)прилика у БиХ констатује да и политика може бити наставак рата другим средствима.

Надајмо се само да ће се овом симетричном, заокружујућом допуном фон Клаузевицеве тврдње циклично кретање у БиХ и завршити, тако да до новог актуализовања изворне мисли пруског генерала ипак неће доћи. Но, опрез није на одмет… Јер, не каже случајно искуствена народна мудрост да реч може посећи горе од мача, док нас једна стара арапска изрека опомиње на то да сабљу не потеже рука, већ мисао и уста. А у простору јавног говора у Босни и Херцеговини неодговорно се витла са толико бритких вербалних сабљи, да би, кад би реч сама могла убити, мртвих било на хиљаде.

Једина утеха је у нечему што не би требало да је утешно, у свакодневном осведочавању да је јавно изговорена реч изгубила много од истинског, делотворног значаја, да су тешке речи поприлично изгубиле од тежине коју би њихово значење у нормалним друштвеним и комуникацијским условима морало подразумевати и носити. Има и за то турска изрека: пас лаје, караван пролази.

И поред тога, навикавање на готово рутинско изношење страшних осуда и беспризивних пресуда другима, а понајвише са бошњачке стране о Србима, упркос његовој стереотипној, испразној и патетичној ритуалности, не би требало никога да успава. У одређеним околностима, са речи се лако може прећи на дело, у складу са фон Клаузевицевим тумачењем политичке суштине рата, а и Иво Андрић је записао да се рат понекад омакне. Поготово ако се међу људима и народима речима предуго и прејако повлаче и утврђују непомирљиви фронтови.

Недавно изречена другостепена хашка пресуда Радовану Караџићу послужила је као повод за прави ватромет, салву запаљивих, скандалозних и потенцијално опасних вербалних реакција и отровних коментара, претежно у бошњачкој и делом у хрватској јавности, уз ехо и у неким иностраним срединама.

Заједничко им је да пооштравање пресуде виде као логично и исправно, али и недовољно да се исправи неправда трајно нанета бошњачком народу у (дејтонској) Босни и Херцеговини. А суштина те неправде је, наравно, постојање Републике Српске. Све се, дакле, опсесивно враћа на почетак, на (пра)исходиште међунационалног сукоба који трагичним ратом и послератним натезањем и затезањем у „немогућој држави“ (Н. Кецмановић) очигледно није могао бити разрешен и превазиђен.

Вишеструко је парадигматична у наведеном смислу била једна емисија спољнополитичког сервиса Турске Радиотелевизије (TRT World), емитована непосредно по изрицању пресуде Радовану Караџићу. Елегантни  водитељ, тамније пути и уредно подрезане правоверничке брадице, имао је троје саговорника – Емира Суљагића из Сарајева, Нерму Јелачић из Лисабона и Марка Гашића из Лондона. Занимљива је и индикативна већ и сама чињеница да је тако спремно реаговала званична телевизија државе чији се председник не тако давно заложио за ревизију Дејтонског споразума, изјавио да ће се, ако се заљуља Турска, трести и Босна и Херцеговина, а чији је министар спољних послова Мевлут Чавушоглу Караџића назвао „босанским касапином“.

И избор гостију је био знаковит: двоје Бошњака, пореклом из Подриња, са тешким ратним траумама и познатих по изразито антисрпским ставовима, с једне стране, и неострашћени српски политички аналитичар који већ дуго живи у Великој Британији, са друге.

Иако је домаћин настојао одржати привид објективности, било је више него јасно кога с уважавањем, благонаклоно пита за мишљење, а кога строго прозива и пропитује. Емир Суљагић, бивши дописник из Хашког трибунала, сарајевски политиколог и хамбуршки доктор наука, својевремено је био министар културе и образовања Кантона Сарајево, кратко време заменик министра одбране БиХ, а сада је и универзитетски професор. Није тешко замислити чему и како он подучава своје студенте! Суљагић је и аутор потресне аутобиографске књиге Разгледнице из гроба, по многима једног од најверодостојнијих сведочанстава о сребреничком паклу, виђеном, дакако, са бошњачке стране.

На општим изборима 2014. године, Емир Суљагић је, испред Демократског фронта, био чак и кандидат за члана Председништва БиХ из реда бошњачког народа! Да је којим случајем изабран, сигурно би србомрзилачком, „патриотском“ реториком засенио и Бакира Изетбеговића.

Бивша портпаролка Хашког суда, Нерма Јелачић, пре тога новинарка у Великој Британији, некад директорка канцеларије Балканске истраживачке мреже (БИРН) у Сарајеву, као петнаестогодишња девојчица избегла је из Вишеграда, уз помоћ Срба и преко Србије (!), у Енглеску и више пута се у јавности оглашавала, поред осталог, реминисценијама на болну избегличку судбину своје породице и сународника, као и оптужбама на рачун Слободана Милошевића. Године 2011. критиковала је Шведску националну телевизију због приказивања филма Сребреница – издани град, јер се у њему, наводно, као здраво за готово не прихватају истине Хашког суда.

Тон емисији дао је Емир Суљагић, оценивши да пресуда Радовану Караџићу, заправо, не значи ништа!  Објаснио је, све време се надмоћно и цинично смешећи на Гашићеве речи, да је у питању  злочин оне врсте за коју је Хана Арент (увек је пробитачно њу цитирати, јер се бавила нацистичким злом!) рекла да их није могуће ни казнити ни заборавити, да ће Радован Караџић, додуше, провести остатак живота у затвору, али да је то занемарљиво у поређењу са поражавајућом чињеницом да слободно живи његово главно дело, Република Српска, као и да је велики пропуст Хашког суда у томе што није дубље истражена улога Србије у геноцидном подухвату, за који је оптужен и осуђен бивши председник Републике Српске. Да би што драстичније илустровао злоћудност Републике Српске, живот у њој упоредио је са таворењем у неком хипотетичком делу Немачке који је после Другог светског рата остао под влашћу нациста!

Нерма Јелачић се трудила да буде што уздржанија и мирнија у исказима, али је и она Караџића описала као „геноцидног манијака“, осуђеног на основу богатог доказног материјала, афирмишући тиме неупитност и апсолутност хашке истине. Гашић је, пак, инсистирао на томе да је реч о инструменту америчке политике, а да је Радован Караџић својим политичким постављањем пред почетак и на самом почетку рада јасно показао да није човек рата, већ мира, помињући посебно стављање потписа на Кутиљеров план.

Оно што посебно привлачи пажњу у овом разговору глувих јесте Суљагићево и Јелачићкино потпуно игнорисање српских жртава, на које их је подсетио Гашић, ни у једном тренутку не негирајући при томе муслиманска/бошњачка страдања. Пошто је Суљагић родом из Братунца, упитао га је како је могао да не примети злочине над српским цивилима у свом месту и у околини пре него што је прешао у Сребреницу.

Пошто је потписнику ових редова било пало у део да прецизне и сређене податке које је о насиљу над Србима у Горњем Подрињу (1992) сакупио Миливоје Иванишевић, 1993. године однесе у САД и предочи високим званичницима америчке администрације, са поуздањем може потврдити да су ова злодела већ у то време била добро позната и далеко од Братунца, Скелана, Милића, Залазја.., а камоли локалном становништву.

Суљагић, изгледа, ни до данас није о њима обавештен. Па кад је већ тако, зашто онда толико узнемирење због одлуке Владе Републике Српске да формира Међународну комисију за утврђивање страдања свих (а не само Срба) на ширем подручју Сребренице? Јер, Суљагић је устврдио да о чињеницама не може бити расправе, при чему он чињеницама очито сматра искључиво оне које су селективно и тенденциозно уграђене у хашку истину односно „истину“, а она је, по њему и његовим истомишљеницима, уједно једина правда.

Зашто се истинољубиви Суљагић толико жестоко опире томе да га неко други обавести и о оним чињеницама које се односе на српске жртве, кад он изгледа о њима ништа не зна?

Не брине објективно утврђивање свих релевантних чињеница само Суљагића, већ и већину Бошњака који упорно тврде да постоји само једна истина о Сребреници, а и о рату у БиХ уопште, она њихова, санкционисана одлукама Хашког трибунала. Тако је, рецимо, у Данима ( за које је од 1996. до 2002. писао и Суљагић) објављен чланак насловљен Истина јесте само једна (1. март), где се рад Комисија за Сребреницу и  за утврђивање страдање Срба у Сарајеву оцењује као „задња фаза геноцида“, његово порицање.

Ако се од (номинално) хрватског члана Председништва БиХ, „босанског патриоте“ Жељка Комшића могло чути да пресуда Радовану Караџићу представља „минимум правде за све жртве, Бошњаке и Хрвате, који су систематски истребљивани у склопу геноцидног пројекта стварања Републике Српске“, што у хору понављају и многи бошњачки гласови, каквом се помирењу, складном саживоту, трајној стабилности и напретку могу надати грађани Босне и Херцеговине?

Јер, Република Српска никако нема намеру да нестане, што би, како изгледа, за Комшића, Суљагића и сличне био једини предуслов опште среће. Отуда и актуалност чувене Клаузевицеве максиме о рату као наставку политике другим средствима, али не мање и нужност истрајавања на утврђивању стварне истине о ратним страдањима свих становника Босне и Херцеговине, а не оне „фризиране“ хашке.

Мишљења сам да би узвишену реч истина требало , ради њене чистоте, што ређе и опрезније употребљавати, јер засад постоје (бар) три супротстављене националне „истине“ о догађајима у БиХ.

Пуну Истину зна само Бог, а Срби се морају часно трудити да њихова буде што ближа стварности. Бошњачка је од стварности готово безнадежно удаљена, јер одбија да се суочи са чињеницама, о којима Суљагић каже да се не може расправљати. А управо једино о чињеницама се може, вреди и мора расправљати, да глава и уста не би исукали сабљу.