ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Зимоњићке руке

Заборавили сте, пријатељу, да је за нас хришћане исти Бог и Смисао и Ријеч и Жртва. Да обесмислите свијет и онијемите српски народ, и даље нас нећете уништити. Родићемо се са крста. Ако ми узмете руке, остаће писмо. У томе писму запретена је Ријеч, утиснут Смисао

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

– И Ви и ја, митрополите, знамо да се нећемо извући одавде.
– Ваља нам свакако путовати, докторе.
– Зашто нисте могли да потпишете тај декрет о замјени Ћириловог писма латиничним?
– Нисам. Нису ми дале руке.
– Ваше руке? Како нису дале?
– Нису могле. Не моје руке. Руке мога оца.
– Какве везе имају руке Вашег оца са Вама и ћирилицом? Ваљда имате своје руке?
– Наше руке никада нису наше. Увијек су очеве. И наше дјеце.
– Али Ви сте метрополита. Ви немате дјецу. А ускоро нећете имати ни те руке, ма чије да су.
– Имам. Имаћу.
– Не, нећете. Ускоро ћете остати без руку.
– Није важно, остаће овај запис.
– Не, неће. Нетко ће дати спалити и овај запис.
– Ни то није важно. Остаће Ћирилово писмо.
– Не, неће. Умјесто Вас ће доћи онај који ће потписати. Већ се говорка да ће метрополута Гермоген пристати на формирање Hrvatske Pravoslavne Crkve. А ваљда сте чули: „Deutschland siegt an alle Fronten“. Чему онда Ваше страдање? у чему је онда разлика између Pravoslavlja које ће, кажу, заштити Poglavnik и онога за што Ви дајете живот? Зар су Ћирилово писмо и то српско име довољан разлог да нестанете када њемачке дивизије коначно прегазе Дон?
– Заборавили сте, пријатељу, да је за нас хришћане исти Бог и Смисао и Ријеч и Жртва. Да обесмислите свијет и онијемите српски народ, и даље нас нећете уништити. Родићемо се са крста. Ако ми узмете руке, остаће писмо. У томе писму запретена је Ријеч, утиснут Смисао.
Ми смо се родили заједно са њиме и живјећемо докле оно буде постојало: ни мање, ни више. Из тог писма, родиле су се гусле, када је наше потамњело Царство. Из тих гусала, родило се опет наше писмо. То вам је тајна Ћириловог писма: у њему је већ дат један начин живота, један поглед на свијет. Тај поглед на свијет се није одједном стварао и не може се поништити декретом.
Зато је довољно да остане само нешто од тога и родиће се цјелина.
Остаће и даље мој отац. Његове руке. Сањао сам га синоћ. Држао је гусле, и служио литургију, спремао се за устанак. Све истим погледом, све истим рукама. Богдан се звао.
Моје вријеме се испунило. И да ми никада не нађу тијело, остаће моје руке.

(На Св. Петра Сарајевског, Херцеговачког и Дабро-босанског Љ.Г. 2021)