Дарко Ристов Ђого: Ждралови и поглед ка небу који буди Русију

Свечани концерт поводом овогодишњег Дана побједе „украо” је млади Јуриј Дронов, познатији под умјетничким именом „Шаман”. Да, Дронов му је право презиме, а његову музичку каријеру нагло је уздигла пјесма „Встанем” („Устанимо”) из 2022, која се дозивала са трагичним али и свечаним временима након што се Русија војно супротставила продору Колективног запада на њене историјске територије.

Пјесма „Встанем” је у музичком смислу савршена синтеза аутентичног родољубивог патоса и моћне рок баладе, али за њену популарност, чини се, највише је заслужна унутрашња поетика јединства предака и потомака, онај данас тако исмијани и прокажени а неопходни осјећај да је у жртви оних који су „смијући се као дјеца корачали ка небу” и који нас „и даље гледају” залог пјесме из које ће се пробудити отаџбина са којoм су Господ и истина.

Није зато чудно да је симпатичном плавокосом младићу са новоејџерским надимком и православним крстићем повјерено да изведе „класик” деветомајског репертоара – шансону „Журавли” („Ждралови”) из 1957. Истина, за вријеме када су настали, „Ждралови” нису представљали чудо по томе што су прослављали жртву руског војника, али њихов сензибилитет и симболика – не само на граници, већ дубоко преко границе религијског – тешко да би се могли назвати „марксистичко-лењинистичким”.

Није то било вријеме када се рај – а нарочито не „рај руске душе” (израз о. Јустина) – могао наћи у совјетској кинематографији и поетици, али загледаност у небо и алегоријска слика хришћанског царства Божијег, кроз тему војника који као птице које лете ка небу, тешко да су спојиве са поривом да се у име земље укине сваки човјеков поглед ка небу. Поглед ка небу – тамо гдје се налазе они који су живот дали да бисмо ми живјели – не постоји краћа одредница хришћанства. „Небо” је још у Христово вријеме други начин да се каже „Бог” или „близина Бога” (зато су синонимни „Царство небеско” Матејевог јеванђеља и „Царство Божије” у другим новозавјетним списима).
Помирење с небом

Одустајање од „борбе са небом” морало је да се деси усред апокалиптичног страдања које је руски и совјетски народ поново запитало о цијени и смислу жртве. Нагли заокрет у симболичкој политици Совјетског Савеза познат је у историографији. Истина је да се повратак ка руском националном себепоимању и поновно афирмисање православне вјере данас понекад пренаглашавају – будући да слојевито схватање савременог руског идентитета данас подразумијева насљеђе и совјетске симболике и руске националне идеје – управо као Шаманове пјесме.

Наравно, и за савременике 1942. је одустајање од идеолошког догматизма марксизма-лењинизма било уједно изненађење и нужност. До јуче прогнана црква и иконе у које се пуцало одједном су се вратили да заштите Родину која више није била ствар просте државолике „базе” за „даљи продор свјетске револуције” већ русская земля. Посљедице тог тренутка историографија – свјетовна и црквена – различито осликава и данас. Почетком маја у руским медијима обично се појаве „демитологизујући” чланци разних стручних и мање стручних историчара који „развејавају” обично „путиновску” митологију о војницима са крстићима у рукама и црвеном звијездом на шљему.

Као и онај дио српских „четника” који – наводно из разлога „вјерности историјској истини” – почну да нас убјеђују да је НАТО и данас у свему наша судбина и наш пријатељ, тако се и руски „борци за историјску истину” углавном не воде потребом за сјенчењем и контекстуализовањем, већ им је на памети суптилан начин да расцијепе руско биће на црно-бијеле слике и слојеве који би затим успјешно могли бити нахушкани једни на друге. Било да то говоре из превелике љубави према „чистом лењинизму”, било да то говоре загрнути у црно-златно-бијели стег империјалне Русије, „демитологизатори” јединства вјере и отаџбине у оном времену гађају заправо то јединство данас.
НАТО четништво

Нарочито је индикативно то како се данас распоређују критичари „јединства безбожног социјализма и православља”: на једној страни су, истина, ријетки догматски марксисти којима је заокрет из 1942. и даље ствар „ратног лукавства” и трули компромис са религијским заостацима у совјетском грађанину а њих, по правилу, подржавају и преносе данашњи (са)борци против неба у име тржишног приступа и иманентне онтологије капитализма.

И једни и други се слажу да је човјек само земља и илузија, па за час могу да оставе по страни расправу о власништву над средствима за производњу. Њихов спор, уосталом, никада и није био метафизички – и једни и други су се слагали да је човјек оно што једе, посједује и уради а не оно што га вуче навише – оно камо се запутио и гдје тек треба да постоји.

Између неба и земље, Русија и Србија су могле да започну своје атерирање ка паклу 1917. и 1945, а то атерирање Колективни запад не само да неће успорити већ ће нас ка њему радо упућивати, будући да се и сам у међувремену престројио на то да човјека и дословно сведе на животињу. Међутим, и унутар Руса и Срба остало је још довољно метафизичке чежње ка небу, интуитивног осјећања да изнад нас постоје Святая Русь и „Небеска Србија” – за које и ка којима се живи и умире.

Ако за тренутак посумњате да је тако – јер нас је још од Ракићевог времена захватила западњачка река – сјетите се само ноторне чињенице да се сви заговорници човјека-животиње и економске метафизике и данас острашћују на сам спомен надилазеће нас отаџбине. Јесмо: и сами смо се предали земљи и безнађу бивствовања без раја, и сама црвена армија од 1917-1941. била је више инструмент жртвовања других у име земље него што је била свјесна колико ће јој затребати небо са којег је хтјела да скине и убије Бога. Но, од тог тренутка бескрајни океан жртвоприношења начелу уништења „класних непријатеља” искупљен је надбескрајним океаном христолике жртве обичног руског човјека који је опет нашао своје небо.

„Симболичка политика” јединства свих руских (и српских!) покољења зато није ствар простог „упеглавања прошлости”. Нису се слојеви лутања и налажења усагласили декретима и перформансима, већ страдањима за исту сврху и са истим – некада јасним, некада само интуитивним – хришћанским осјећајем полагања душе за другога. У Русији се то догодило за вријеме Великог отаџбинског рата, у Српској за вријеме нашег Отаџбинског рата. У Републици Србији, и поред НАТО агресије, идеолошке сјекире чешће се ископавају и мобилишу него што то данашњи тренутак дозвољава. О Црној Гори тек не вриједи причати: у њој су омразе понекад најживља стварност, мада су на простору обје ове историјске српске земље идеолошки ровови данас раскопани више на плану животне оријентације него политичке идеологије.

НАТО „четништво” једног Вука Драшковића и квислиншко „партизанство” свих могућих тзв „грађанских” опција диљем бивше СФРЈ само је фасада за проповјед о апсолутној метафизичкој и политичкој хегемонији Запада, тј. овостраности. Подједнако се на другој страни налазе сви људи који сматрају да отпор злу – колонијализму и економској антропофагији Запада – и даље стоји као оно што човјека чини бићем достојним живота и вјечности.

Ипак, не смијемо себе ни идеализовати, макар само због реторичке противтеже онима који би да нас сатанизују. „Небески народ” који бескомпромисно живи своје идеале био би и на земљи у бољем моралном стању и демографском положају. Биће да нас ипак земља вара, како би рекао највећи српски пјесник, иако знамо да за нас није земља. У нама је запретено и живо то сјеме небескога али нико од нас појединачно нити читав народ нисмо одговорили на позив да живимо тако да нас се небески преци не стиде. А нарочито смо заборавили на небески сусрет за милионима нерођене и убијене дјеце. Ипак, из блата у коме јесмо и даље гледамо ка небу и ждраловима. Нисмо спустили поглед, али нисмо почели ни да живимо достојно њих. Потребно је да устанемо, што би рекао Јуриј Дронов, „док је још Господ са нама и истина са нама – до краја”. А крај је онда када дође Царство бескрајно.