ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Завјет у претпосљедња времена

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

„Институција последње жеље је изгубила своју симболичку снагу чим се показало да не постоји никаква вредност изнад вредности саме имовине… Пошто стање Мегалополиса одређује доминација избројивог, онда је овај дисконтинуитет још више појачан чињеницом да иза мртвог човека остаје само његова избројива имовина, док њен бивши власник нестаје и као живо биће и као симболичка фигура, јер његова последња жеља више није уклопљена у било који склоп вредности. Она се, наиме, не може изразити бројкама. “

Слободан Владушић, Књижевност и коментари, стр.63

Знамо да је најтеже о празницима. Ако другим данима и можемо да се пробијамо кроз свакодневицу са недостајањем драгих лица у позадини наших послова, празници нас враћају у заједницу оних који нас чекају тамо али које ми – макар сасвим неразумно – и даље некако чекамо овдје. Зато пишем: недостајеш ми, Старче. Луди човјек у тим данима бар некако нађе утјехе у сјећањима, у надама. Па и ово пенкало, што ми га ономад поклони, некако у исто вријеме и тјеши и рањава. Као живот. Он је такав. Тјеши и рањава.

Видим да се многи из Прве и Друге фамилије гурају да ти послије смрти постану дјеца, кад су већ за живота своју љубав показивали мржњом. Нека их. У стању Мегалополиса, у коме постоје, њима је нејасно да постоји завјет који није одређен њиховим „врједностима“ – оним квантитативним, нити подложан њиховим интерпретацијама. Да читав један живот може бити завјет, па и завјет – непрекидни позив на живот.

Али оставимо људе редуковане на биохемијске процесе које надилазе само у оним репродуктивним, наркотичним и финансијским квази-догађајима њиховог „живота“ да у тужном самоодређењу и самоограничењу пригледају на твој живот, на твој завјет. Можда их и тај поглед на твој лик, ипак, некако, оплемени. Уздигне у тестаментарни начин постојања. Нама, дјеци којој недостајеш, остаје да и сами пишемо завјетно. О теби.

Ђедов завјет: помирење. На једном од његових незаборавних испита-предавања, причао нам је како су јеромонах Атанасије и он служили у Ефесу или Пергаму, негдје, у негда хришћанској и библијској Малој Азији, на некој од студентских екскурзија седамдесетих или осамдесетих година ХХ вијека помен свима упокојенима на мјесту хришћанског храма, данашње развалине. Како је званично богослужење двојако немогуће (и због секуларног карактера Турске за коју је у питању само музеј или туристичка знаменитост, и због притиска да се не врше јавно хришћанска богослужења), јеромонаси Амфилохије и Атанасије су од парчади црвене вунице начинили епитрахиље и одслужили мали помен нашој давно уснулој браћи и оцима, окончавши обавезним „Христос анести…“ (Христос васкрсе)

„И да знате, дјецо, да вам је дужност свештеничка да све неопојане опојете и тамо гдје више нико нема да их помене – поменете. Знате ли да негдје има неопојане душе хришћанске – отиђите и опојте!“

Неко се одмах досјетио да управо ту, на неколико минута вожње, леже хиљаде хришћанских, српских костију једног народа који се из централне Србије, Крагујевца, Ваљева, Чачка, збјегао према Босни и Херцеговини, да би га – углавном голобраде младиће – побили и побацали на путу Фоча – Калиновик ослободиоци и ковачи нове среће.
„Хајдемо одмах тамо!“ устаје Митрополит те 2004. или 2005. Није имао мира док бар на два мјеста (Миљевина и Добро Поље) није погледао и опојао своје мртве, наше мртве. Колико ли их је само тражио и налазио по свијету: многе, из данашње „праве“ Црне Горе, из четири нахије којима су унуци дјеца неког другог настројења, па су двојако умрли. Знао је тајну данас заборављену: да Христос види, камен памти, кости чекају, душе гледају – знао је да је свако опијело једног краљевог официра космички догађај, и уједно предуслов да се синови и унуци измире не у забораву злочина већ у помену неопојаноме. Жуљаво је његово трагање за костима убијених припадника Југословенске војске у отаџбини многима који и данас жале за Југославијом својих илузија за коју интуитивно осјећају да је неспојива са Отаџбином свакога човјека – Царством Божијим. Нека и овај његов завјет остане: да се миримо и измиримо у хришћанском помену жртве.

Ђедов завјет: вијекови се памте, вијекови још могу проћи: претпосљедња времена. Суочен са чудноватошћу ко зна више кога феномена нашег времена, питам га: „Старче, јесу ли ово посљедња времена?“ „Ако нису посљедња, одавно су већ претпосљедња!“ поентира са радошћу морачког дјечака који је надмудрио саговорника, са дубином пророка који види и вијекове иза и оне испред њега који сви чине та никад још окончана „претпосљедња времена“ која живимо. У њему се стапају вијекови, понекад сасвим „непрактично“ и збркано, сапостоје и Кападокија и Света Гора и све српске државе свих времена и простора, оне које су биле, које јесу, крштене, некрштене, недокрштене, некада и сад: оне које тек има да буду. Мислим да доста људи сасвим једнозначно доживљава „Догодине на Ловћену!“ – површно у семантичкој перспективи, као својеврстан паралелан позив ономе „Догодине на Косову!“ а и један и други – површно у њиховој временској димензији. Јер, за њега биће Црне Горе није биће по себи већ и сама Црна Гора – на трагу Св. Петра I али и Петра II – јесте хронотоп косовске завјетности без кога је она лишена свога бића као смисла. Зато је Ловћен – косовски ехо, који само као такав може да одјекује (лишен њега, он постаје своја супротност: дрљевићевска персонификација илузорне демонске гордости као пра-гријеха, основа демонског пред-пада прије човјековог пада. Ловћенска мисао без Косова није мисао већ бригада!).

Такође, његови завјети – онај о повратку Србије на Косово и капеле на Ловћен – нису „пројекти“, нису журни послови које треба како-год и што прије окончати, попут на брзину склепане викендице без фасаде. Они су ту да остану вијековима. Да их преносимо и памтимо. Да их испунимо у себи, мијењајући свој живот непрекидно, живећи сваки дан као да појимо коње на Ситници, причешћујући се у нашој парохијској Цркви, као да смо у Самодрежи 1389, иако можда живимо у 2389, уколико претпосљедња времена, ипак, не постану посљедња. Није он оставио завјете да их на брзину остваримо, већ да их у себи остварујемо.

Ђедов завјет: слобода. Учио нас је да будемо слободни. „Ја то вама по слободи “знали смо да му кажемо када треба да му кажемо и мишљење за које смо претпостављали да му се неће допасити. Смију му се очи: „хајде, благо мени!“ И увјек би саслушао. Јер „по слободи“ би значило „по љубави“. Љубав даје слободу, али је и подразумијева: јефитна љубав даје јефтину слободу, а жртвена љубав даје слободу бескрајну – слободу у којој некада можеш и да погријешиш, али не смијеш да порекнеш љубав. Од њега смо се учили управо данас заборављеној тајни слободе, љубави и одговорности.

(Нека ми овдје буде дозвољен један мали екскурс: врло често ми браћа свештеници из Црне Горе, за моје оштрије ставове, пребаце: „лако је теби, из Републике Српске, говорити. Тамо је слобода.“ То ме подсјети на један сусрет покојног ми оца, на свега неколико мјесеци прије његове смрти. Сједили смо на ратним Палама, обучени у нешто изношених пријератних прња, јакне и гумењарке из Црвеног крста и војничке кошуље које нам је ујна поткратила, да бисмо их могли носити. Долазе очеви пријатељи, новинари РТС-а и РТЦГ. У јеку је био сукоб Милошевић-српско ратно руководство: отац је снажно осјећао дамар народа и стао на позицију непотписивања Венс-Овеновог или неког другог плана, оштрије од самог руководства. Његови познаници из Београда и Подгорице жале су се на санкције, финансијску ситуацију и диктатуру – пословнично београдско неповјерење и подгоричко презрење сваке власти. Пита их отац: „па зашто о томе не пишете?“ „Јеси ли ти, Ристо, луд? Лако је теби овдје на Палама, хајде ти то причај у Београду или Подгорици, знаш ли колико је хлеб данас?“ Отац је баш праснуо у смијех: лако је теби Ристо, на ратним Палама, хајде, пријатељу, буди слободан у Београду! Испоставило се да никада и нигдје слобода није јефтина ни лака. Он је своју платио животом. Притом научио и нас исто оно што и Ђедо: да су једино врједније од живота – слобода и образ. Па, ако већ и ови горе наведени разлози – један дуг према моме учитељу, према вијековима, према цјелини српског народа, према мојим херцеговачким прецима чије су кости у темељима оне српске краљевине која се звала исто као и данашња „држава“ Црна Гора и даље нису довољни, ни важни, онда бар нека остане ова анегдота као одговор на лакоћу слободе и моралност ћутања. Мени је, поред свих породичних и личних губитака, Бог дао да живот до сада проживим као син једног Риста који је умро за свој народ и духовни син једног Риста који је умро за овај свијет да би се родио Амфилохије.)

Знао је и он нас да суочи са грешним одразом у огледалу: није то чинио никада са злобом, јер је свеза љубави обавезивала најприје њега. Питам се понекад да ли смо били свјесни колико нас та слобода коју нам је он давао пред њим успавала, па не видимо да слободу морамо освојити пред сваким ко нам је као отац сину унапријед не подари? Не знам, ваљда је опет то питање о наслијеђу имовине или образа: ми смо народ у коме свака генерација мора да извојује оно што јој Ђед завјетом остави.
Ђедов завјет: Тиса. Заиста му је била тијесна васељена. Али то не значи да није волио сваку травку. Како му је само дивна поезија! Ево, само његов „Банат“:

Банат

Ријеч која значи
Тугу
У мени јавља небеску
Дугу
Што се прелива из срца
Као црвено вино
Из пуне чаше.

Или прелијепа „Тиса“, њен почетак већ нас препушта оном хришћанском океанском искуству, искуству океанске егзистенције:

„Панонијом спокојно тече
Грљена врбама и травом
Праћена шумором кукурузних поља
У оку срца скривана…“

Пјесник. Истински хиперсенс хришћанске космологије. Све је добро, све некако свједочи Христа. И оно „псеће распеће“ упућује да је у Јагњету – Спас.
Старац је неспособан за презир. Дословно: никада никога није презрео. Чак ни непријатеље који су то били управо зато што су из петних жила презирали и презиру (о презиру у дукљанској митоманији не вриједи трошити мастила. Ипак, вриједно је напомене да му је сасвим стран био онај презир са којима по често поједини надСрби у Црној Гори презиру све остале: њему у Лесковцу или Чачку нису живјели ни по чему другачији ни људи ни Срби. Као и сви Морачани, па и ми Херцеговци, био је склон глорификовању борбе српске Црне Горе против Турака, али најближе гдје би долазио наративу о надСрбима је био њему омиљени израз „Црногорци – то су Срби у ужареном стању!“ Притом немојмо заборавити ни да је метафора ужарености вишесмислена: она упућује и на ватреност, непомирљивост, бескомпромисност, али има и наличје адског карактера, „огња неугасивог“ којим некадашњи ангели сијају и као демони).
Ево: прикончавам. Прегледам исписе. Држим оно твоје пенкало. „Благо мени, да уписујеш добре оцјене студентима и да се мање срдиш“. Знаш и сам да је оцјена посљедње што је важно из једног сусрета – мада су нам оне твоје, некако, биле више од факултета. Трудим се да се не срдим, али да не изгубим срдачност. Трудим се да пишем. Да из вида не изгубим твој живот. Тебе. Завјет.

Протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву