ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Полуформални протекторат и окупирана територија

о. Дарко Ристов Ђого

Генијални српски бокељски књижевник Никола Маловић сажео је суштину „независног“ Монтенегра: „Црна Гора јесте стварност, али није истина“. Исто можемо рећи и за „БиХ“

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

У обрисима савременог свијета све је теже назријети елементе суверености чак и у оквиру нормалних држава. Тим прије њих је немогуће наћи (па их не треба ни тражити) у једном државоликом провизоријуму какав је онај који се назива „Босна и Херцеговина“.

Настала на дејтонском компромису између настојања њених конститутивних народа, Босна и Херцеговина по природи своје генезе није могла нити може да има јаку централну власт, нити било какву привлачну симболичку моћ, будући да два народа доживљавају њене симболе, па и само њено постојање као нешто са чиме се не могу идентификовати (што, наравно, треба разликовати од љубави српског народа према Херцеговини и Босни као именима српских завичаја).

Настала као плод спољњополитичких фактора, „Босна и Херцеговина“ може да постоји само као оно што она и 27 година након њеног настанка јесте – као полуформални протекторат и окупирана територија.
Све ово је неопходно имати у виду да би нам било јасно одакле уопште политички интерес тзв „БиХ“ да потпише „Основни уговор између БиХ и Српске Православне Цркве“.

Наиме, СПЦ је имала оправдану стрепњу да државолики провизоријум, настао у процесу дезинтеграције српског народног простора, неће увијек бити вољан да омогући остварење послања и постојања наше Цркве на цијелој „својој“ територији. Српски политички представници су те 2008, према личном казивању једног високопозиционираног политичара, сматрали да је ситуација у којој су Ватикан и БиХ закључили сличан споразум погодна за остваривање споразума између СПЦ и тзв „БиХ“.

Не треба да нас чуди да је у име трочланог предсједништва споразум потписао Харис Силајџић, експонент најснажнијих унитаристичких тенденција у нашем муслиманском етничком корпусу: политички резон који је стајао иза потписивања је говорио да се овим споразумом

а) тзв „БиХ“ и СПЦ представљају као два подједнако правно изворна субјекта (чиме се, дакако, сугерише да су оне донекле и историјски једнакоправно утемељене, што свакако не одговара чињеничмом стању, јер са једне стране имамо вишевјековну завјетну заједницу српског народа која свој црквено-правни субјективитет може да покаже од 1219. године а са друге државолики протекторат настао 1995.године)

б) остварује могућност да Исламска заједница, након што сачека имплементацију споразума са Римокатоличком Црквом и СПЦ, и сама затражи споразум уз евентуално проширену листу захтијева (што се заиста и десило).
Сам „Основни уговор између БиХ и СПЦ“ заснован је на начелу међусобног прихватања и усклађивања „државе“ и религијских заједница, уз поштовање секуларног карактера друштва тј.уз очување уставне одвојености државних органа и религијских заједница.

У том смислу поменути уговор уређује права и обавезе СПЦ и тзв „БиХ“ на такав начин да се чини да је омогућена не само потпуна аутономија СПЦ пред органима „БиХ“ већ су експлицитно наведене одређене религијске слободе: чланови 3-5.онемогућују уплитање „БиХ“ у унутрашње ствари СПЦ (уређење, избор епископата, вршење мисије и сл), док остали чланови уређују помније питања присуства СПЦ у јавним установама (касарне, болнице и сл), питање православне вјеронауке (чл 17). Правно је најзанимљивија члан 8. који предвиђа обавезу судске власти да обавијесте црквену власт о истрази која се води против клирика СПЦ (свештеника, монаха), али који такође предвиђа неповрједивост тајне коју свештенство сазна приликом исповијести.

Ипак, као један од чланова који показују природу овог основног уговораиздваја се члан 10, став 3 који гласи: „Реституција непокретне имовине или национализованих добара конфискованих без одговарајуће накнаде, укључујући и рок њиховог повратка, обавиће се у складу са законом који ће регулисати питање реституције у Босни и Херцеговини.“ Закон о реституцији, наравно, никада није донесен, а чак и декларативно позивање СПЦ од стране сарајевских кантоналних власти да се Богословски факултет из Фоче „врати“ у Сарајево све се рјеђе чује.
Основни уговор постоји, као и све у „БиХ“ у оној мјери у којој имате политичку моћ да вам се права заиста остварују. Члан 7. предвиђа обавезу Цркве да обавијести власти о одржавању литије и обавезу власти да обезбједе јавни ред, мир и безбједност литије. Па ипак, тешко ће се литија видјети у Сарајеву или Мостару у скорије вријеме.

Генијални српски бокељски књижевник Никола Маловић сажео је суштину „независног“ Монтенегра: „Црна Гора јесте стварност, али није истина“. Исто можемо рећи и за „БиХ“.

in4s.net