Дарко Ристов Ђого: Косово између „проблема“ и Завјета

Нас још само Косовски завјет, јасно опредјељење да има нешто што као задатак чека наше потомке, може задржати на окупу

Још један најављени круг преговора о „коначном и обавезујућем рјешењу косовског проблема“ намеће својеврсну саморазумљивост саме терминологије уврштене у наведене фразе: „коначност“ означава да ће се политички и државни аранжман који се постигне уметнути у пожељну геополитичку архитектуру онако како је замишљају претежно они који су и изазвали отуђење територије АП Косова и Метохије. „Обавезност“ споразума подразумијева да ће се понижавајуће рјешење непрекидно наметати као дугорочна обавеза Србије – иако они који намећу обавезност таквог споразума заправо немају осјећај да их њихова остварена или пројектована моћ обавезује на поштовање било којег од њихових споразума („велике силе имају привилегију да их њихова обећања не обавезују“). „Рјешење“ заправо треба да сугерише коначну капитулацију Србије којом би се она „разријешила“ „проблема“ којега не би ни било да јој није наметнут. Већ сама терминологија сугерише хоризонт очекивања, али и лажност понуђених опција – сам употребљени језик сугестивно лаже. Али он не само да лаже зато што нам сугерише да управо сада морамо да дамо оно што је наше (иако оно, у постмодернистичком кључу, уједно „и није наше“). Лажна је најтемељнија поставка: политичка раван која се нуди као једина метафизика.

Јер „коначност“, ако сте Хришћанин, не лежи у пројекцијама војних и економских савеза: „коначно“ је Царство Божије, а моја „обавеза“ најприје је онај темељни однос ка Богу и човјеку: мене обавезује само стајање пред лицем Бога и лицем Другога. „Рјешење“ које ми нуди политика заправо је само још једна од многих интервенција којом ме политика настоји да „разрјеши“ од обавезе коју имам пред мојим прецима и потомцима – да им оставим образ, да попут предака поднесем жртву за потомке. Зато за Косовски завјет не постоји „рјешење“. Човјека је немогуће разријешити од предака и потомака а да притом остане човјек. Сва наведена терминологија систематски је употребљена тако да нам сугерише да је на живот који стоји преда мном неко други дужан да дадне одговор. То и јесте смисао политике као лажи: ја делегирам стајање пред прецима тако што најприје од захтијева који стоји преда мном направим псеудо-практични проблем („шта ћемо са милион косовских Албанаца?“) а онда тај проблем јефтине прагматике повјерим мајсторима прагматике. Зашто се нико све до 2000. г. није питао шта ћемо са практичним проблемима? Питао се. Прочитајте Горски вијенац – Владика Данило се непрекидно креће између стварности немогућности свога подухвата и Косовског завјета који га на тај подухват обавезује. Све до данас није се појавио неко, ко би преокренуо ред стварности: ако је политика „вјештина могућега“ онда је њен највећи и уједно једини значајан домет тај да учини да „буде што бити не може“. Али политика је ту у сврху смислености живота једног народа, а не да обликује народ према својим (анти)метафизиким поставкама.

Морам да признам да је приговор многих мојих добронамјерних пријатеља и људи којима нисам нарочито драг подједнако тачан: ја се не разумијем у политику и немам одвећ много разумијевања за „прагматизам“ свих представника политичке власти у Србији од 2000. године наовамо када је у питању Косовски завјет. Дакле: тренутно чак ни не говорим о уступању надлежности и присуства Србије, већ о константном „демистификовању“ косовског мита као саставном дијелу „просвјетљивања“ и „модернизације“ Србије којима су подједнако приступале готово све постпетооктобарске власти. С тим што је и Милошевићу, кога је трагедија историје ипак затекла у одбрани својих убјеђења, такође недостајало темељног сензибилитета за Косовски завјет (његова одбрана суверенитета СР Југославије на крају је по свом трагизму коинцидирала са косовском завјетношћу – што је стални подсјетник колико је социјалистичка псеудо-метафизика ипак, макар као сурогат и јефтина реплика, и даље далеки одбљесак хришћанске новозавјетне метафизике. Милошевић је бранио АП Кос-мет не схватајући можда до краја димензије своје борбе, али социјалистички кадрови попут њега и покојног Момира Булатовића и даље су пред очима имали некакву метафизику, макар хегелијанско-марксистичку као и интуитивни осјећај припадања – нико послије њега, осим можда Коштунице, није имао нити данас има икакву метафизику као основу свога политичког или било кога другог живота.

Какву слику свијета можете да опишете из политичких чинова, ако већ политичких философија нема, свих потоњих српских лидера?). Дакле: заиста нисам у стању да појмим „мудрост“ и „тактичност“ подухвата одвајања Срба од „косовског мита“, напомињања да „један живот имамо“, „сутра не може да чека“, „коме је до морала нека иде у Цркву“, „патриотизам се не сипа у трактор“, „косовски мит је постао исувише тешка прича“, „Црква не треба да има мишљење о Косову“, „ми смо Косово већ изгубили“, „ми на Косову немамо ништа“. Укратко: не бих се ја најрадије бавио политиком када она не би настојала да се наметне као метафизика, као пракса и теорија цјелокупне стварности, као уједно „прљава“ и „прагматична“ али свеобухватна стварност. Као и толико пута: није моје да анализирам проблем политичког система у коме пола становништва нема политичку заступљеност ни комуналне проблеме Бање Луке или Новог Сада, али када се политика намеће као религија – онда сте, извините на напомени, али на „мом“ терену.

Наравно, и сама подијела на „политику“ и „религију“ и непрекидно ућуткавање српског свештенства од стране секуларног културолошког и секуларног политичког свештенства, знаковито говори о томе да се политика као могућност располагања животима сведеним на баналност по природи ствари буни против сваког протеста, који је подсјећа да политичарево располагање нашим гласовима и животима није безрезервна легитимизација сваког његовог чина, већ управо супротно: политичари су ту да служе некој сврси већој од њих самих. Када то не чине – нису само лоши политичари, већ је будућност такве земље унапријед омеђена варијацијама у оном баналном, метафизичком, па тиме и политичком и економском безперспективношћу.

Занимљиво је поређење са 19. вијеком који смо данас, захваљујући паду на тесту стварања српске (а не југословенске) државе принуђени да полажемо: иако је политичара-шпекуланата, корумпираних среских начелника, покондирених чиновника и бахатих владара било и тада, ми смо као народ неупоредиво боље подносили феноменологију сличну оној данашњој. Шта се, ипак, разликовало? Наравно, незахвално је у најкраћим цртама анализирати сличности и разлике, али ако читате списе српских политичара из 19. вијека као и нашу оновременску књижевност и историју, лако ћете видјети да је суштинска разлика управо на пољу политичке сврховитости коју је најчешће и сачињавала „проблематика“ ослобођења Срба који нису живјели у слободним српским државама (Србији и Црној Гори). Постојао је један смислотворећи хоризонт који је одржавао српско друштво у Србији, Црној Гори, па и у неослобођеним нашим крајевима, а то је управо био Косовски завјет који – гле чуда! – за наше претке није био „косовски проблем“. Наравно, наши прадједови нису жељели да било коју од њихових обавеза које човјек има пред собом и Богом, пред животом, делегирају некоме другом: нису тражили од државе да им нађе посао, од државе да им ослободи Косово, од свих осим њих да преузму обавезу и формирају породицу и саграде цркву.

Човјек је слободан само онолико колико је сам у стању да се избори: народи су слободни само онолико колико слободних људи сачињава један народ. У основи слободе лежи само осјећај да вриједи живјети ради некога или нечега вишег од простог преживљавања: као Хришћани наши су старци знали да човјек живи за Христа, као Срби – знали да живимо да се вратимо на Косово и још неослобођене српске земље, као очеви знали да и радости рађања и муке и жалости умирања могу да убију човјека који не вјерује да све, ипак, има смисла. Са недостатком перспективе смисла, са низвргавањем косовске завјетности народа на ниво југословенског обједињавања, ми смо са поља Смислотвореће Жртве ступили на поље геополитичке спекулације. Зато смо те 1918. и изгубили не српску сувереност у државотворном смислу колико српско становиште, метафизику која нам је давала Смисао. Иако је форма Косовског завјета опстајала и даље, а философија Светосавља доживјела чак и узлет, већ је период између два свјетска рата означио оштар рез са друштвом заснованим на жртви. „Ослобођено Косово“ није затекло ни Србију ни Црну Гору на путу на коме су раније биле: српски народ није постајао нација која би спојила завјетну димензију и државотворни оквир. Штавише, иако је као нација високе модерне управо на пољу завјетног успијевао да надиђе етничко и конфесионално (и Срби католици, муслимани, Јевреји надахњују се Косовским завјетом), свођење српства на само једну од југословенских племенских опција концептуално је уназадило српски народ. Од ширег оквира, надентичког и надконфесионалног, српство је постало „племенско име“, да би га авнојевска републиканизација и комунизација и регионално „обуздавала“ и ограничавала на територију СР (уже) Србије (плодове ових процеса, као што видимо, трпимо и данас).

Али оно што је најпогубније дјеловало на српски народ у 20. вијеку јесте раскорјењивање његове метафизике жртвености и завјета, нихилизације српске трансценденталне основе. Цјелина овог процеса се обично приписује дјеловању КПЈ и совјетским тенковима, мада треба поштено примијетити да је процес започет и раније, нарочито између два рата. Комунизам је, штавише, био посљедњи систем који је, на крхотинама православне косовске есхатологије, градио једну (лажну) метафизику и есхатологију: комунисти су имали погрешне, врло често демонске циљеве, њихова раван је заувијек остала ограничена Марксовом редукцијом човјековог бића на поље рада и класних односа и самим тим продором марксизма коначно је довршен процес метафизичког пражњења Србина од садржаја његовог идентитета: српски идентитет је сведен на пуку биолошку појавност, на метафизичку случајност која управо због своје акцидентности не обавезује ни на шта. Чињеница је да је хрватски народ најбоље поднио боравак у другој Југославији не само због јасне наклоности комунистичких власти према њему, већ и зато што је – упркос или можда управо због неуспјешности остваривања сна о Независној Држави Хрватској – задржао перспективу изнад „коначности“ југословенског рјешења. Слично можемо рећи и за Словенце. Без „југословенског проблема“ данас не би било Хрватске и Словеније.

Парадоксално је да је српски народ, након геноцида над њим, деценијама живио не само у (само)забораву учињеног већ и у непрекидном затупљењу осјећаја за жртву и њен историјски смисао: он није створио поновни хоризонт сопствене жртвене есхатологије и телеологије, није одговорио на питање чему Јасеновац, Пребиловци и Стари Брод? Наравно, већина Срба су, као вјерници марксизма, вјеровало у есхатологију револуције, у коначну побједу лењинизма-марксизма-титоизма, у еманципацију класне самосвијести и чиновничко-радничко радно мјесто као идентитетске координате свих другова и другарица. Ова замјена Косовског завјета пролетерском револуцијом и изградњом самоуправног друштва оставила је углавном Србе без икакве есхатологије онда када се марксистичка илузија урушила. Снови о одбрани и оформљењу српских државоликих цјелина почетком деведесетих само су на пољу још увијек неодређено интуитивног оживјели елементе Косовског завјета.

Чињеница да је 1992. од двије српске републике начињена трећа Југославија једна је од највећих трагедија које је српски народ до данас доживио и, на жалост, и данас недостаје довољна критичка свијест ка таквој одлуци. Ако је 1918-у могуће бранити наивношћу јер се није знало шта слиједи, а 1945. је одлучена на Јалти и у Техерану, 1992. је била плод идентитетске празнине и кратковидости. Двије најзначајније српске државотворне земље наставиле су да живе стварност авнојевских граница и менталних ограничења, а комунистичке идентитетске пројекције трајно су обиљежиле Српство у њима. Неоспорна помоћ Србима у Крајини и Херцеговини и Босни била је плод интуитивног осјећаја српске солидарности чак и код људи формираних у комунистичком миљеу. Иако непроцјењива за наш опстанак, она није успјела да унутар Србије и Црне Горе измјени друштвену парадигму ка Косовском завјету. Јер и данас и тада авнојевско наслијеђе и у Србији и у Црној Гори функционише на најпогубнији могући начин: оно успоставља авнојевске (и данашње „државне“ границе) као самоподразумијевајуће границе стварности, уобличених ентитета Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине у толико мјери да се полако стварају три различита аутореферентна система.

Зачуђујуће је колико се успјело да Срби у Србији под Србима подразумијевају само себе. У Републици Српској се све чешће чују реченице из Црне Горе 19. вијека о томе како смо само ми прави Срби. Нисам једном полемисао са људима из Црне Горе за које поуздано знам да су по националности Срби о томе да је опасно постављати ствари на такав начин да је Црна Гора – самодовољна аутореферентна тачка њиховог идентитета. Када кажемо „отаџбина“, шта данас подразумијевамо под том ријечју? Да ли су наше границе само оне исцртане на личној карти која нам је издата? Код многих данашњих Срба напросто је тако. Притом, таква једностраност је до сада потпуно невиђена у српској историји: док се нарцисоидно препиремо „гдје живе прави Срби?“ Срба је све мање, а српскост свих наших држава све упитнија (сјетимо се само да држављанство Р. Србије није „српско“ већ управо „држављанство Србије“, да Србија нема Српску војску или Српску радио-телевизију већ Војску Србије и РТС. Прва и засад посљедња Српска радио-телевизија била је данашња РТ Републике Српске док јој под притиском страних политичких агената није измијењен назив). Када томе додамо непрекидну дефамацију само концепта српскости од стране случајносрпске јавности у Србији, монтенегринске и (псеудо)бошњачке у Црној Гори и БиХ, када додамо постмодернистичко испражњавање српског идентитета неопаганизацијом и лажним аутохтонизмом, јасно је да је пред српским народом више изазова од напрасног правног „рјешења“ статуса АП Косово и Метохија.

Заправо: и даље неспособан да мисли и осјећа изван авнојевштине, растрзан између неколико државних оквира које му је наметнуо страни фактор, не налазећи снаге да поврати свој витализам у некритичком прихватању аутоколонијалне позиције чекача „бољег живота“, српски народ нема прече дужности од оне да појми своје мјесто у историји и смисао своје историје. Ако желимо да преживимо, ми немамо право на редукцију сврховитости живота на баналност оног политичког. О Косову се не можемо ништа договорити управо зато што се не можемо договорити ко смо и шта смо. О Косову се, у нормалном стању ствари, по Уставу Србије и по Завјету да ћемо га ослободити или бар ослобађати докле нас има – не бисмо могли не само договорити, већ ни договарати. Све што је у нама говори нам да је Косово – једино што нас, уз нашу Цркву, држи на окупу. „Коначност“ и „обавезност“ рјешења „косовског проблема“ само нас упућују на менталну ограниченост свакога чије су координате застале у свијету у коме данас више не живимо. Чак ни на пољу политичке појавности, не живимо у истом свијету. „Коначност“ политичке есхатологије Фукујаминог „краја историје и есхатолошког човјека“ одавно није важећа ни геополитичка ни (псеудо)метафизичка парадигма. Зато је ургентност „коначног“ рјешења „косовског проблема“ заправо и геостратешки ирационална колико је етички и онтолошки суицидна.

Некада згуснути свијет јасне геополитичке архитектуре која се нудила и као коначни егзистенцијални оквир цјелокупног човјековог бића данас више не постоји. У појавности свијета око нас дешавају се и чуда и чудеса: та непредвидљивост свакако чини наша очекивања од будућности свјетлијим од најтамнијих часова смутног времена деведесетих у којима је извршена окупација и узурпација Косова и Метохије. До прије неколико година нико није могао да предвиди резултате политичких кретања у срцу Империје (Брегзит, Трампова побједа). Значај ових догађаја није у иманентним политичким посљедицама већ у поновном освајању простора за непредвиђено у архитектури свијета око нас. Нико није могао да предвиди ни могућност изненађења у Црној Гори – побједу у чијем срцу стоји завјетно памћење Косова, ма како да се политички процеси буду даље кретали. „Разрјешење косовског чвора“ тако је заправо посљедњи чин легитимисања важења старог поретка који набацивањем „неодложности“ „коначног рјешења“ тражи простор да рехабилитује своју сведржитељску моћ. Како та моћ није била нарочито обзирна према Србима, ми немамо никакав интерес да учествујемо у поменутој рехабилитацији моћи да се разријеше проблеми настали на нашу штету.

Али: да и сами не потонемо у метафизиковање политичког. Пред српским народом стоје изазови који, ма шта нам данас рекли наши политичари, нису једино у њиховим рукама. Судбина нашег народа исувише је значајна да бисмо је могли повјерити политичарима. Не по први пут налазимо се у полицентризму политичких оквира који пријети да од нас начини полицентричне идентитете (до чега је већ дјелимично дошло: код многих је поунутрашњена позиција окупатора па се из перспективе једне од српских држава оне друге најчешће посматрају као блиска, али ипак страна тијела). Постоји једна једина стварност која нас и даље држи на окупу: то су Црква и Завјет (не „свештенство“ и „проблем“). Банализација стварности која би од Срба учинила демографску масу неспособну да даље преноси Косовски завјет има у српској политици – понекад, на жалост, чак и у оној „добронамјерној“ – најврједнијег сарадника. Клијентистички и лидерски карактер наших партија не дозвољава им да икада отворе простор за идеју, за оно опште, трајније од непрекидних циклуса локалних и општих избора. Отуда српски политичар данас јесте једино маг непрекидног прагматизма, популизма, демагогија и манипулације: умјесто ослобођења Косова политичка стварност је усмјерена на задржавање одборничких мјеста.

Управо зато не постоји данас битнији задатак од изласка изван поља политичке употребљивости. Нас још само Косовски завјет, јасно опредјељење да има нешто што као задатак чека наше потомке, може задржати на окупу. Када је Цвијић описивао живост косовске стварности за оновремене Црногорце, вјероватно није могао ни претпоставити ни да ће се на Цетињу кроз 100 година људи стидјети Обилића пољане, али ни да ће најживља стварност већине Срба бити питање ко ће од старлета изаћи из неког од ријалити-програма. Тренутно смо ту гдје јесмо. У метафизичкој и етичкој вазалности коју још можемо да одбацимо снагом Смисла датог у Косовском завјету.

Како ту учинити? Најприје: не дозволити да се неко у наше име одрекне било чега и било кога на Косову и Метохији. Затим не дозволити нам да икада заборавимо Косовски завјет, не сметнути са ума сањани дан ослобођења и уједињења. Не дозволити да се наши регионализми претворе у нове идентитете. А као предуслов свих предуслова: бити такав човјек да нас преци могу да препознају, да нас се савременици и сународници не клоне, да се на нас дјеца угледају. Да нас се косовски јунаци, они из 1389, из 1912, из 1999. не постиде. Не заборавимо: народно памћење је већ у Косовском завјету осудило једног властољубивог прагматисту.

Аутор је свештеник Српске православне цркве

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 2. 9. 2020)