Дарко Ристов Ђого: Како смо дошли до тренутка да се питамо хоће ли Милош Ковић бити изабран у редовног професора

Милош је тренутно својеврсна колективна личност и симболички центар српског идентитетског бића

Светлост је блештава и лажна: болна је ова Хојзингина констатација; уосталом, рекао бих да је и нетачна, да је по сриједи унутрашња пројекција неразумијевања потребе аристократске културе да свијет види есхатолошким очима Преображења – сваки говор о свјетлости говори понешто и о говорнику. То, опет, не значи да лажних свјетлости нема и не може бити. Бљештавило које нас опчињава заиста постоји.

Такав је, рецимо, за нас Србе Београд: било да јесмо или нисмо дуже времена живјели у њему. Он нас привлачи бљештавилом које није лако објашњиво: већ деценијама ће свако дијете из сваке српске земље сањати само то да оде у Београд, на студије или на живот. На перонима жељезничке и аутобуске станице стоје читаве наше судбине уредно спаковане у студентски кофер – то мјесто у коме је спаковано вјековно постојање једне породице, залог некаквог свјетлијег живота онога који се са кофером јавља Београду.

Ми шаљемо дјецу подразумијевајући да ће их Београд просвијетлити. И без обзира колико се судбина завршило губљењем и нестанком – ми их и даље шаљемо. На Универзитет у Београду. Има универзитета и универзитета – и сам радим на једном. Али ми смо сви, макар не и формално, еманације те Високе школе коју су оснивали краљеви и краљевски љекари, јестествозналци, официри, инжењери, философи-одвећ-касни-метафизичари. Универзитет у Београду је свјетлост Београда. А ако је свјетлост у теби тама – колика је тек тама!

Питам се како смо уопште дошли до овог тренутка. Да се питамо да ли ће Милош Ковић уопште имати прилику да буде изабран у звање редовног професора. Знам и могао бих себи да испричам сву трагичну историју затамњења и врлудавости свјетлости Бијелога Града и његовог Панепистимиона. Могао бих себи да набројим све сумњичаве погледе и отворене прогоне које је тај дивни, суздржани, господствени, хришћанствени, српски човјек привукао на себе, јер сталожено говорећи ником није остао дужан: бринуо је и брине тамо гдје је најлакше и најпробитачније ћутати. Није остао дужан онима који су нас убјеђивали да је Косово „готова ствар“. Није остао дужан свима који нас убјеђују да се пред Њемачком само пузи и моли, а Српство треба свести на три Мораве. Није остао дужан онима који деконструишу Завјет, који убјеђују студенте да смо и ми – као и „сви“ – само нововјековна политичка измишљотина са понешто прошлости: да придјев „српски“ из немањићких и котроманићких повеља за нас не треба да значи ништа. Није остао дужан никоме ријеч коју ми не умијемо или не смијемо да кажемо.

Дугачак списак кривица, дугачак списак заслуга.

Зато овај текст није спис о правним процедурама у (ре)избору Милоша Ковића. Милош Ковић је човјек који је наш посљедњи уличносњени аргумент када су у питању „процеси“ везани за судбину Косова и Метохије. Посљедњи аргумент у једном човјеку када су у питању завјетно памћење и историјско знање српског народа. Они који му суде и пресуђују сигурно ће наћи „патриотске“ саучеснике и нијеме посматраче: они ће нам показати своје књиге (које мало ко чита) и своје интервјуе у којима ништа нису рекли све говорећи о „српском питању“. Милош је тренутно својеврсна колективна личност и симболички центар српског идентитетског бића. Његова борба има зато различите и међусобно испреплетане нивое: борба за достојанство Универзитета на коме се неће унапријед одређивати да ли је нечији труд довољан за (ре)избор или не, борба за „благостојаније“ једне мале Цркве – Вањине и Милошеве породице, Петра и Филипа, борба за могућност наших студената да поред демитологизатора и деконструкциониста српске историје чују и оно данас „друго“ а некада – прво виђење историје свога народа. Борба да се зло и добро не помијешају, одлучно „не“ и онима који ће, сходно данашњем систему вриједности, букати о патриотизму и академски стрељати најзначајнију симболичку фигуру савремене српске историјске свијести. Борба да свјетлост Београда и београдског Универзитета не буде лажна и бљештава свјетлост Мегалополиса-гутача свога народа већ свјетлост Жиже Памћења и Завјета Стефана Високог. Да не живимо јесен српског народа већ знакове прољећа.

За то се боримо. То што је све то спало на плећа Милоша Ковића – његов је завјетни удио. Али и наш.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С/Искра, 31. 10. 2021)