Дарко Ристов Ђого: Глас и одјек

Не сјећам се када сам нешто написао на овом парчету (електронског) космоса: није сасвим јасно ни зашто то чиним сада, мада ми се негдашња усамљеност човјека који пише не знајући да ли ће то ико прочитати, осим ријетких пријатеља који свакако биљеже сваки трептај душе и ока – сада ми се та релативна препуштеност недостатку пажње чини толико драгом – одмара ме. Коначно: пишеш, на маргинама душе, биљежиш плајвазом по рубовима књиге живота и драго ти је да одјека одједном нема.

Одјек умара. Ми смо постали цивилизација одјека.

Ехо живота. Чак, ето, и „ми у Цркви“ (не само у клиру).

Синоћ, пред сан, читање Св. Максима Исповједника. И пита се човјек: како је могуће да су се оновремени слојеви Предања, Оци и Писци, они скривени у анонимности Другога попут Ареопагита, они који су писали Схолија на Максимове схолије – и сами скривени иза Максима: како су само успијевали да буде одјек одјека једног Гласа који је зазвучао приликом стварања свијета, Гласа којим је и ради којег је свијет створен?

Ми данас живимо у цивилизацији одјека. Све одјекује. Од одјека не чујеш Глас. Али та заглушујућа јека је непрекидна панфонија баналности. Читам, биљежим, пишем, пребивам душом код Апостола Матеја, проходим Хумом и Босном и Зетом и Рашком у том XIV вијеку, Из моје Руси не избивам. И свугдје тамо и даље се чује Глас Слова.

А какве везе имају ти људи и тај народ са насловним странама наших новина, са лицима наших Људи-опште-ползе (тзв политичара?), са садржајима ових тужних књига које између нагости тијела и понеке сентенце претендују да се зову књижевност? “Ох, како се са овим здружисмо…”

Како смо онда дошли до овог ехоа, заглушујућег?

Чиме се данас занима један „човјек Цркве“? Одјеком баналности. Ко, када, коме, зашто, колико, гдје, куда, камо… И не одједном. Тако је већ дуго. Зато нам Оци стоје тек спорадично преведени: по мало и по негдје понеко их је преносио са древних језика на овај наш савремени. Претенциозни када оцјењујемо, лијени када радимо, склони да мјеримо мјерилима културе коју немамо, поштења које само за себе пројектујемо, раздробљени у неколико држава од којих нити једна није држава, тешко налазимо снаге да у заглушујућој буци одјека наших личних и народних лутања нађемо онај Глас запретен у нашем Бићу, Глас који нам говори да имамо Оце и дјецу, некога прије и послије нас. Да је још могуће видјети другог човјека и себе самога блиским очима аскурђела и колебала, блиским очима оних што долазе иза нас.

Косово – Одјек Голготе и Васкрсења. Косово – непрекидно загушено одјецима који треба да нас слуде, да нас хипнотишу, да нас оставе у амбису у коме ти онај који те је у амбис бацио нуди комад ужета – недовољан да из амбиса изађеш, довољан да себе самоуништиш и порекнеш. Глас Слова и наше сјећање на Њега. Успомена да постоје Голготе. Да и са Крста и испод Крста има Новог Живота, докле год га не процијениш на 30 сребрњака. Јер кад дајеш живот – можеш га дати само за Смисао велик као Живот Сам. Јер: Глас нам је још онда рекао тајну живота – онај ко повјерује да је живот по себи вриједан чувања, да је живот претежнији од смисла – изгубиће и живот и смисао. Онај ко дадне живот за смисао – наћи ће и живот и смисао.

Црна Гора – Одјек хиљада пасова мојих предака, одјек Голготе и Васкрсења. Технологија политичког, Лубардина слика у којој унутрашње импресије ратују преко никад оформљених форми и сирових боја. Лично и колективно, идеал и интерес, на вјечитој клацкалици наших слабости. А Глас, до јуче, ми смо слушали Глас и ишли као Народ, заборавивши на себе, тражећи само Цркву Божију. Онај ко заборави да умјетност грађанског служи Сврси а не да је Сврха ту да потпомогне умјетности политичког – изгубиће и Полис и Смисао.

Српска и Србија – Одјек Гласа Отаца. Слобода која је освојена, кости сушене по Велбужду, Билећи, Косову, Мишару и Кајмакчалану.  Настале баш зато што постоје стварности око којих се немогуће договорити, оне које је немогуће купити. Данас: простор у коме се око свега могуће договорити. гдје је све могуће купити. Онај ко не схвати да тамо гдје је благо наше – тамо ће бити и срце наше, онај ко не појми да у холовима државних предузећа и трафикама за куповину диплома још увијек нема прадједових кости ни дјечијих осмијеха за рентирање у кампањама и куповање након кампања – дочекаће да се кућа уруши сама, без иједног плотуна оних којима заклања поглед.

И опет: непоколебљива нада или бар поглед у дједове бркове, тамо гдје са нових икона стара туга веје…

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 23. 9. 2020)