Српски етос рађа на српској жртви српски идентитет који се крсно-васкрсном тајном претвара у трајни етос жртве. Једном ријечју: у Косово
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Повремено сам сусретао људе које бих могао назвати добрим, или, што није мало: пристојним људима. Али њих је околина учинила стидљивим и врло често невољним да кажу ко су. Имали су етос, али нису имали идентитет. И гледао сам како се сва та доброта, па и жртва носе на вјетрометини живота: они су жељели да буду добри баш зато што не чују претке како их дозивају из јаме.
И најчешће би се њихова доброта истопила у апстрактуму безсвојости: чим би наишао први импулс одрицања од нас, пријатеља који чујемо и лелек предака и трупкање кола око цркве, они би нас оставили у народу који би назвали „тором“. Њихова доброта без предака није вриједила много.
Етос без идентитета – хладна је доброта заборава, игра у којој се „добро“ да се не би сјећало.
Упознао сам и њихову супротност: гласне заговараче и изговараче великихх ријечи који су мојим светињама трговали на узаврелим тржницама осјећања. Исте оне крике из јама, исте посљедње погледе дјеце из сметова, исто оно иње које пада већ хиљадама година у историји овог српског народа и у пјесми Ноговој – они не чују, јер га продају на берзи.
Гледао сам те ваљаторе и шверцере жртве који су од сваке трансакције били богатији, док смо се мајка и Марко и ја мрзли. Гледам их и данас како не схватају да је светиња на тргу – бласфемија.
Идентитет без етоса – сатанистички обред изругивања светињи Жртве која од Голготе до Зидања Скадра стоји у свему величанственом и вјечитом.
Етос рађа идентитет који настаје на етосу.
Српски етос рађа на српској жртви српски идентитет који се крсно-васкрсном тајном претвара у трајни етос жртве. Једном ријечју: у Косово.
Зато: нема нама јединства без унутрашњег јединства етоса и идентитета.
Ни слободе без тог јединства.
Ни химне без Бога правде и без схватања да нема правде гдје нема Бога и да тамо гдје нема правде – протјеран је Бог.
Ни права да сутра узмемо у руку заставу.
А треба је узети.